У принципу, Србија је опкољена условљавајућим Западом, а ваш такозвани комшилук је само послушник и испуњивач воље светског глобализма, чије је наредбодавно лице Вашингтон. Али не треба да заборавите, Србија је „опкољена“ и изнутра, јер су се код вас већ афирмисале и утицајне проглобалистички снаге.
Да ли живимо у слободном демократском друштву или се присилном вакцинацијом и суровим прогоном свих оних који мисле другачије, враћамо у мрачни средњи век, када је на сличан начин инквизиција прогањала неистомишљенике?
Савесни лекари и заступници необавезне вакцинације се проглашавају јеретицима и прети им се тужбама, отказима и одузимањем лиценце.
У овом медијском мраку и пузајућем тоталитаризму, у којем фармаколоби не бира начин и средства да оствари свој крајњи циљ – увећање профита и смањење људске популације, трачак светлости представљају часни, поштени, породични људи широм Србије, који поседују знање и пре свега храброст да се боре за слободу и правду, коју нам и сам Устав гарантује.
Тихо и без нарочите пажње прошао је и њихов дан, баш као што они пролазе нашим данима – особе са инвалидитетом!
Заправо, прошао је помпезно, политички израбљен до бесрамља, али суштински минуо је тихо и без нарочите пажње, јер ништа се у њиховим животима променило није, јер они су особе са инвалидитетом, а ми смо они са хендикепом!
Чланство у Светској трговинској организацији (СТО), укидање забране промета генетски модификованих организама (ГМО), отварање државне касе за учешће у донацијама које ЕУ даје неразвијеним земљама, али и суспензија споразума о слободној трговини са Русијом – само су неке од „замки“ које очекују Србију у оквиру поглавља 30, о економским односима са иностранством, за које је Брисел управо дао зелено светло.
Митрополит почајевски Владимир са братијом није услишен, иако је тражио да РПЦ изађе из Светског савета „цркава“. Тај излазак би био истинско сведочење постхришћанском Западу да постмодерни паганизам и вера у Христа нису никако спојиви. На жалост, екуменисти су, као и много пута до сада, ово спречили.
Као високи представник једне локалне самоуправе на КиМ и као члан СНС, кајем се и проклињем дан кад сам ушао у ову странку, која истински ради на предаји на тацни ( Косова и Метохије) и на њој целокупног српског народа, такозваној држави Косово.
Иступио бих сада из странке, али ме страх да не будем ликвидиран, јер криминалци који сада воде политику на Косову и Метохији су спремни на то.
Приликом изласка из аутобуса ученици су изразили своје задовољство, упркос умору који је био очигледан, а многи су најавили да ће и следеће године учествовати на новим маршевима на Цер, Колубару…
Питања су постављена и сви су могли да их чују. Једини недостатак је у томе што нису познати одговори. Нема их. Негде су се загубили или их уопште није ни било. Што наводи на закључак како су пред грађанима Србије несавладиве тешкоће да остварују своје право из 51. члана Устава „да буду истинито, потпуно и правовремено обавештавани о питањима од општег значаја”.
Сматрамо да просечан грађанин Прибоја, заокупљен бригом за одржање основне егзистенције за своју породицу и недовољно информисан колико је изградња бране у нашем граду штетна, ових дана може конкретно да сагледа последице ове темпиране бомбе, кроз појаву клизишта због којих су многобројне приватне куће у опасности.
Историјом као науком, Селимовић се бави већ деценијама, а област његовог посебног интересовања су порекло породица и исламизација, као и демографски и миграциони процеси на Сјеничко-пештерској висоравни и у целој Старој Рашкој.
Писмо је адресирано на лист ПОЛИТИКА, рубрику МЕЂУ НАМА, али се тамо није појавило, не зна се ни због чега јер аутор писма није добио било какав одговор.
Четвртал, 14. децембра, у 18 сати, Машински Факултет Београд, свечана сала.
Ко су Срби? Од када су на Балкану? У каквој су корелацији са осталим народима у окружењу? Који су кључни догађаји наше историје? Каква је будућност Балкана на геополитичкој мапи свијета? Горан Шарић, католички историчар и теолог, одговара на ова питање на темељу дугогодишњих истраживања архива од Ватикана, преко Беча и Дубровника.
Душан Вујић био је син општинског деловође из Београда. Имао је 14 година. Његов вршњак Светислав Ђорђевић био је син учитеља Ђорђевића. Јован Станић, дечак од 12 година, био је син капетана Станића из Београда. Сви су били ученици Прве београдске гимназије…
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…