Документ у коме је први пут употребљен назив Уједињене нације (приписује се Рузвелту) јесте „Декларација Уједињених нација“ донета у Вашингтону 01.01.1942. године, коју је потписало 26 земаља. Ова Декларација „има, пре свега, акциони значај и она, у ствари, организационо ствара антихитлеровску коалицију са САД, СССР-ом и Великом Британијом на челу“.
Опасно се заљуљала конструкција лажи о „српском геноциду“, кад се сруши, а хоће, биће ту много смрада и блата, међународнога, али и српскога, као „антифашистичког талога“ несташних делатника из бројних НВО, који већ више од четврт века упорно доказују „српски фашизам“, а помажу им британски, француски, немачки, амерички, хрватски, муслимански, и нарочито ватикански стручњаци, онако потихо из сенке, што они сами кажу „sub rosa“, али ипак сви иза себе остављају смрдљив траг лажи коју неће моћи избрисати, чак ни учешћем мирољубивог NАТО и антифашистичке ЕU.
Упутили су и позив свим Ратним Ветеранима члановима осталих Удружења која тренутно нису чланице СРВС да позову своје руководство да приступе Савезу да што јединственији лакше дођу до наведених циљева.
Тренутни број чланова Удружења чланица Савеза Ратних Ветерана Србије износи преко 83 хиљаде регистрованих чланова.
Насупрот хибридном креирању догађаја који се у том оквиру и тим квалификацијама никада није догодио, насупрот инсистирању стварања медијске илузије да су Срби агресори који су починили најтежи злочин након Другог св. рата, насупрот инсистирању стварања аутошовинистичке платформе где једино Срби сносе кривичну одговорност, политичку и архе – кривицу за службену лаж политичко-либералне Западне олигархије, стоји – истина. У то име, на помен злочина у Сребреници, једино логично питање је: О којој је Сребреници реч? Сребреница може бити једино метафора за злочине над Србима, и метафора за геноцид над истином.
„Завештање“, документарно остварење Ивана Јовића, које чине сведочанстава људи који су преживели геноцид у Независној Држави Хрватској, после београдске и бањалучке пројекције приказан је у три града у Хрватској. Филм је имао и прво фестивалско приказивање као посебан гост Међународног филмског фестивала у Москви.
Владавину Ивана Грозног обележила је борба против јереси жидовствујућих као и борба против латинског утицаја, против оних снага чије интензивно удруживање у борби против Православља пратимо у времену у ком ми живимо. Из тог разлога овај филм има своје место у процесу образовања православних за последња времена у којима ће, по сведочењу многих светитеља, поново обрести православног руског цара.
Истина се не може „сачувати“ забранама, законским санкцијама. У судским поступцима није доказана „геноцидна намера“ наводним починиоцима „геноцида“, као ни довољно других доказа који би задовољили правну дефиницију геноцида, па се онда, како то тврде истакнути правници, не може говорити о „геноциду“.
Сви утврђени докази показују да злочин који се збио на подручју Сребренице у јулу 1995. над припадницима 28. Дивизије тзв. АБиХ, није био резултат плана, организованог деловања српских институција војске и државе. Није утврђено постојање намере да се припадници 28. Дивизије тзв. АБиХ погубе само због тога што су били Бошњаци – муслимани.
Укупан број страдалих Срба у Подрињу и Бирчу од 1992- 1995. године износи 3287 жртава.
„Говори се о томе да је у Африци за миграцију у Европу већ припремљено минимално неколико милиона људи. Због тога што је реч највећим делом о муслиманима, чија је култура неспојива са европском, не верујем да је могућа њихова асимилација“, рекао је Земан. Када погледате историју Европе био је то, у ствари, непрекидни рат са муслиманима. /…/
Управо је то Србија доживела на сопственој кожи, између осталог и на Косову пољу – тврди Земан, говорећи о мигрантском притиску на Европу.“
Споменик великом Руском дипломати Виталију Чуркину који је уложио ВЕТО у Савјету безбједнсти на британску резолуцију у Сребреници, биће постављена када тензије буду смирене, а општина изда дозволу, кажу у „Источној алтернативи“.
Фосилни остаци ајкуле стари 400 милиона година откривени су на обали језера Титикака на југоистоку Перуа, објавило је министарство културе те јужноамеричке земље.
По чему, по којем Божијем и људском закону, убиство хиљаду муслиманских војника из Сребренице, који су пре тога ратовали, села палили и невине убијали, може да буде већи злочин него групно силовање деветогодишње српске девојчице, све док није испустила своју детињу душицу…
Нема српског села у околини Сребренице и Братунца које није горјело, гдје војничка чизма тзв. Армије РБиХ није покушала да избрише траг свему што је српско.
Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…