„Путеви Србије” одбили су да редакцији Н1 доставе снимке удеса са надзорних камера код Дољевца, када је возач директора Коридора Србије Зорана Бабића усмртио једну жену.
„Путеви Србије” одбили су да редакцији Н1 доставе снимке удеса са надзорних камера код Дољевца, када је возач директора Коридора Србије Зорана Бабића усмртио једну жену.
Поука ове приче је да Ватикан и његов давни савезник Вашингтон рукама расколника, унијата и терориста из унијатске средине спремају религиозни рат великих размера у Украјини.
Пошто је прошло више од годину и по дана откад је од самог министра културе помпезно најављено да ће ћирилици бити боље, а његов предлог још није ни ушао у скупштинску процедуру, овим писањем се жели показати зашто Скупштина Србије у садашњем сазиву никада неће о томе расправљати, а вероватно ни оне будуће.
Пакт УН о правима миграната представља објаву рата сваком утицају хришћанства на друштво, као идентитету народа европског порекла, који су у неком тренутку примили хришћанство. Самим тим тај пакт представља претњу опстанку њихових култура, нација, језика и раса…
Ако се српски народ не пробуди из свог зимског сна који предуго траје, пробудиће се не само у туђој држави, већ и у туђем стану, крај жене и деце на које ће неко други имати веће право него што он може да има. Тада пробуђени Србин више неће имати никакво људско право, достојанство ни слободу. Биће то роб који је својим пасивним односом према судбоносним догађајима уместо борбе и отпора, сам себи навукао ланце и букагије на руке.
Свакоме ко је макар мало упознат са догађањима у Србији и у свету везано за присиљавање становништва на вакцинацију и остале медицинске мере, зна да је ово присиљавање противуставно, у супротности са свим светским правним повељама од Нирнберга наовамо, у супротности са Законом о правима пацијената, а пре свега у супротности за здравим разумом.
”Господине брате мој…”—започиње у Београду 22. марта 1882. својеручно писано писмо двадесетосмогодишњи, од 1868. кнез Србије, а тада суверени краљ Милан свом ”колеги”, четрдесетшестогодишњем краљу Давиду Калакауи, који је у то доба већ 13 година седео на престолу Хаваја…
Највећи непријатељ деце Александра Вучића је сам Александар Вучић. Какав је то уопште родитељ који излаже своју децу оваквим ударима зарад још више политичке пажње и покушаја да изазове сажаљење међу гласачима.
У савременим међународним односима нешто овако није виђено. Потез САД према Венецуели више приличи средњовековној ери или примерима када су успостављане колонијалне управе.
„Ово је борба против уставорушитеља Александра Вучића. Он и његова секта Вучићевих сведока која верује у хиљадугодишње царство Београда на води, урушили су уставни поредак земље. И није битно да ли смо политички истомишљеници сви на протестима, битно је да нам је свима циљ враћање правног поретка у Србију“ – рекао је Димитрјевић.
Сестра Косара је после многотрудног и многоплодног хришћанског живота отпутовала у своју небеску отаџбину остављајући иза себе добар пример љубави према Богу и роду. Њен усрдни труд на мисионарском и милосрдном пољу Цркве, њена борба за чистоту вере и одржање традиционалних вредности српског народа, остају у нашем сећању као светли примери вере, наде и љубави. Нека јој Господ узврати Својим небеским благом и животом у насељима праведних. Амин. Боже дај!
Поводом јучерашње трагедије на Скадарском језеру, када се утопила цела породица Кумбуровић, као и младић Дарко Вујошевић који је покушао да их спасе…
И нико неће да каже да је савремени град неодржив и да нема перспективу. И да је такав начин живота испод људске части и достојанства. Но упркос томе, људи у Београду ходају дигнуте главе као да им крв иде на нос, па нико никог не примећује. Све кипи од сујете и таштине, од силне памети, знања, школа, факултета који штанцују пи-арке, менаџере и друге продавце магле, а по врху свега су ту и политичари, јавне личности, „интелектуалциˮ леви и десни и други умишљени мали богови.
Континуитет контрадикторности је постао карактеристика српске историографије, која констатује непријатељску настројеност аустроугарске политике према српском народу и држави, војно-вјерску анексију и асимилацију, окупацију и геноцид, а истовремено велича аустроугарску југословенску језичку политику као национални препород српског правописа и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене културно-политичке свијести, националне неурозе и несигурности.
Коментари читалаца…