Једна добијена битка не значи да је добијен и рат! Зато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из иностранства да буду морални и биолошки гробари Србије.
Но, једна ствар је слободан избор, а друга законска присила да се нешто уради. Прво најчешће одликује слободне земље, а друго пре свега колоније.
Србија је номинално слободна земља. Зашто се онда наша власт понаша као колонијални управитељ?
Кроз Србију је до сада прошло милион миграната, међутим, већ дуже време уопште нема избеглица из Сирије, већ долазе из других, ратовима незахваћених подручја.
Да ли је мотив врбовање у терористичке организације или дужничко ропство, можда не знају ни сами мигранти, међутим, затварањем мигрантске руте, постали су проблем Србије.
Орић и Мухић оптужени су да су 1992. године у местима Залазје, Лолићи и Куњерац убили тројицу заробљеника српске националности – Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.
„Буна са Сокоца“ кренула је када су дрвопрерађивачи сазнали да је Рајко Булајић именован за директора ШГ Романија, а разрешен дотадашњи в.д. директора Страхиња Башевић. Званично именовање као и конкурс за директора Шумског газдинства је поништен, а Јован Голијан именован за вршиоца дужности.
Посебно нагласио: „Географија се не може изменити. Ми смо, у суштини, за преговоре (о конфедерацији) спремни већ сада, али Кијев није спреман. Кијев при садашњој власти неће то ни бити спреман. Зато за будућност постоји више варијанти. Међу њима су и мировни преговори и рат”.
На првом састанку, у Атини, учествовали су министри спољних послова или дипломате вишег ранга из Кине, Индије, Италије, Ирана, Ирака, Египта, Грчке, Мексика, Боливије и Перуа.
Незадовољни грађани протестовали су 22. дан за редом, против диктатуре. Сутрашњи Протест придружиће се демонстрацијама у организацији Иницијативе Не да(ви)мо Београд, у 18 часова у Херцеговачкој улици.
ХРИСТОС-логораш с покиданим ропским везама око руку и Свети великомученик Стефан у србском војничком копорану стигли су пре тачно шездесет година у Београд из нацистичког концлогора „Бухенвалд“. Реч је о иконама са пркосног иконостаса који је уз помоћ сапатника направио србски официр, архитекта и универзитетски професор Григорије Самојлов. Он је рођен као козак, Рус, а одабрао је да буде Србин.
Да ми стварно имамо српску власт, имали би и уџбенике историје у школама, који би се бавили српским страдањем у НДХ. Имали би и више филмова и телевизијских емисија. Имали би скроз другачији приступ и ја не бих морао данас да се бавим овом темом. Јасеновац, али и сва остала места где су се људи монструозно убијали, били би део светског колективног памћења, као што је случај и са Аушвицом. Овако нам не преостаје ништа друго, него да преузмемо ствари у своје руке. Мислим да сам по том питању дао пример.
Стојичић је постао ратни репортер у Бејруту 1980. Уследили су Либија, Чад, поново Бејрут, па бивша СФРЈ, Авганистан, Либан, Либија, Тунис, Египат, Сирија, Ирак… Само у Алепу боравио је пет пута по месец дана прошле године.
Двадесет први дан за редом, незадовољни грађани протестовали су против диктатуре. Студентима се придружују и синдикати просветних радника.
Власт жели да народни бунт, протесте против диктатуре, представи као заверу светских сила против Србије, што је потпуна бесмислица. Користи медијски линч за обрачун са неистомишљеницима којима се на чело ставља мета у телевизијским емисијама, управља страхом и подстиче параноју код грађана.
Прикази „Душановог законика“, славних манастира, фресака, историјских места, значајних личности и догађаја, уз сугестиван глас Горана Султановића и аутентичну музику најстаријих епоха, филму даје посебну драж и вредност.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…