Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом остаје диваљ, самосвојан и непредвидљив. Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“
Шантић је присутан у нама и више него што то наоко изгледа. Живљи но и један други српски пјесник. Неумрло траје јер је искрено волио свој народ, а поштовао и помагао друге, непритворно волио хумски завичај више од туђе земље, српски језик љубио јаче од оних који су се школовали по бијелом свијету, снажније био привржен херцеговачком житу но туђинској погачи… И ми то непогрешиво осјећамо.
Нека стану зли сати,
да се човек човеку врати,
да васкрсне Србија – наша мати!
Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!
Није јутро зато што си се пробудио,
зато што си померио руке и ноге,
скувао кафу.
Није јер си сам.
Јутро је када те неко воли…
А ја ноћас добих жељу јаку
Да о једном запјевам јунаку
И посветим ову пјесму моју
Једном нашем великом хероју
И честитом српском официру
Лазаревић славном Владимиру
Кога људи на сва уста хвале
ПОМОЗ БОГ ТИ СРПСКИ ГЕНЕРАЛЕ
Најмањи на земљи, највећи на небу
Да солимо време све до краја века
Да пружамо руке ка небеском хлебу
И чувамо Завет Бога и човека.
„Поезија је оружје без оружја. Она ипак води свет, шири дух и слободу. Поезија, као ни молитва, не може да се бори за Косово, али ипак осветљава неки пут својој нацији, човеку. Она даје смернице и отвара путеве. Она је одувек била лековита, па и данас мислим да поезија лечи свет.“
Видиш ли колико нас је,
не могу нас васкрсле у Христу протерати, побити ни поробити…
Овакав какав сам, у временима која надолазе, не бих да сам дечји песник. Како рече Данојлић: Могао бих да затворим радњу…
Свети Сава србска слава
Божјег Сина србска глава.
Логори више немају жицу
Модерни џелати убијају глађу.
Крив сам што су ми Држава и Црква на земљи и на небу
Озидане каменом и душама светим
Крив што намерника сваког огрејах на топлом хлебу
Крив што заборавих да злу треба да се светим.
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал’ је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…