Ангажовање ретких удружења и појединаца може да допринесе борби за истину о српском страдању и за очување успомене на жртве. Обележавање и заштита места страдања од скрнављења, есхумација и достојна сахрана жртава, су посао и обавеза за државу, на коју је морају озбиљније упозорити удружења која се овом темом баве. Овај рад је скроман покушај да се укаже на претешко и неприхватљиво садашње стање у овој области и потребу да се одговорни њему озбиљно посвете.
Проглашење Алојзија Степинца за „блаженог“ од стране „римокатоличке тзв. цркве“ нас и не треба да посебно забрињава, па ни да нас изненађује – каква црква, такви и светитељи. Али брине и изненађује када од српских православних клирика чујемо одбрану овог ратног злочинца, при том апсолутно неутемељену и апсолутно лажну!
Код спомен-костурнице жртвама усташког злочина у Сребреници данас је служен парастос за више од 250 српских цивила које су усташе убиле други дан православног празника Света Тројица 1943. године у Сребреници и трећи дан Тројчиндана на Залазју.
Организатор овог Сабрања и путовања, девету годину за редом, је удружење грађана Јадовно 1941. из Бања Луке.
Организатор поласка путника из Новог Сада је Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић“ Нови Сад.
Имамо ли право да ћутимо! Свет мора да сазна о ужасној мржњи која је просто куљала према Србима у НДХ. Зар нам је потребан суд Ватикана и тзв. мешовита комисија чији је задатак да се „блаженик” Степинац прогласи за светитеља – изједначи са Светим Савом српским. За четири године ужаса у НДХ, Степинац је био блажено глув, слеп и нем.
У музејској поставци хрватског Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац (март 2013), међу 83.145 жртава, налази се 23.474 жене и 20.101 дете. Дакле, од укупно пописаних, скоро четвртина је деце и више од четвртине жена, односно више од половине жена и деце
„Овде је мир, уместо нас нек` ветар њише тополе,
Памтиш ли Србине црвену реку што нам из груди тече,
Ако још живиш, ослушни звуке – то наше усне моле,
Црне усташке крстове спали на видовданско вече,
Памтиш ли Србине црвену реку што нам из груди тече?!“
Уз благослов немачког амбасадора у Приштини Албанци су свом сународнику из редова фашиста подигли споменик са капом хитлеровог официра. Свет ћути о томе а земље Квинте са амбасадорима у Приштини упорно настоје да легализују терористичку ИСИС Косово државу у Европи!
Др Видојковић указује на то да је усташтво у Хрватској присутно и живо и да угрожава људска права Срба и других мањина у Хрватској. „Посебно брине, додаје, изостанак јасне и недвосмислене осуде Хрватске од стране ЕУ, НАТО и САД”.
– То отвара питање да ли у ствари и они ћутањем подржавају усташтво и нацизам? Апелујем на све релевантне институције да се у целом свету усташки поклич „За дом спремни”, који је раван нацистичком покличу „Хајл Хитлер”, стави под забрану…
Наша јавност је (ауто)колонијална − зато не смемо да памтимо хероје нашег Отаџбинског рата
У селу Нови Град код Оџака у Федерацији БиХ данас ће бити обиљежено 26 година од затварања 1.294 Срба, међу којима 326 жена и 104 дјетета, у оџачке логоре који су били у објекту основне школе и у Фабрици „Стролит“.
Песма „Ђурђевдан“, коју је пре готово три деценије обрадио Горан Бреговић је песма туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али и поносу и пркосу сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац, одакле се вратио тек сваки десети Србин од њих 3.000 колико их је одведено тог 6. маја из Сарајева за Јасеновац.
„Геноцид над нашим народом, који је био систематски, планетарних размера још увек је са том истином о жртвама дубоко скривен под земљом. О три милиона српских жртава у 20.веку ми још немамо Меморијални центар геноцида, ми немамо Енциклопедију геноцида, ми немамо Атлас геноцида, оно што су рецимо урадили Јевреји и Јермени пре педесет година…“ – Драган Поповић
Атиф Дудаковић и осталих 12 припадника Петог корпуса тзв. Армије БиХ, који су ухапшени због ратних злочина над Србима, напустили су Суд БиХ јуче у касним поподневним часовима.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…