Главни предавач је председник „Међународне комисије за истину о Јасеновцу“ професор Србољуб Живановић из Лондона који ће говорити о свом раду и раду Комисије из 1964. године, као и о улози и одговорности Римокатоличке такозване цркве, о дијалогу СПЦ по питању помирења са Римокатоличком такозваном црквом, потреби стварања Меморијалног центра српских страдања, улози или боље речно ћутању САНУ по том питању и о другим темама која се тичу покоља у НДХ…
Предсједник Међународне комисије за истину о Јасеновцу академик Србољуб Живановић рекао је да се још крије број жртава у том логору, те да је геноцид из времена Независне Државе Хрватске доказан, а да је Сребреница подмукла замјена теза коју је Србима приписао Хаг.
Замислите да је Тајгер Вудс, пролазећи кроз Хрватску свратио са пријатељима у Јасеновац и препознао широко пространство и лепу зелену траву као потенцијал за изградњу првог голф центра у овом делу Европе. И да је добио дозволу за пренамену и изградњу. Не звучи могуће.
-Тврдње да је у Сребреници почињен највећи геноцид послије Другог свјетског рата су срамотне зато што тамо није почињен геноцид. Прави геноцид у којем је убијено око 2.000, а протјерано 250.000 људи почињен је у Републици Српској Крајини, каже у интервјуу за “Глас Српске” амерички писац и публициста из Бостона Џаред Израел.
У концентрационом логору Земун, смјештеном од 1941-1944. године на некадашњем београдском сајмишту, тада територију Независне Државе Хрватске, почев од маја 1942. године, убијено је према истраживањима историчара, преко 10.000 Срба.
У емисији Контрапункт емитујемо интегрални интервју са проф. др Гидеоном Грајфом, аутором веома значајне студије „Јасеновац – Аушвиц Балкана, усташка империја окрутности“. Монографија представља мултидисциплинарну студију у којој је први пут извршена упоредна анализа Аушвица и Јасеновца.
Иако се зарад ЕУ вредности и и ЕУ агенде, званичници Хрватске формално одричу усташтва и НДХ, римокатолички народ и његово свештенство у Хрватској остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ.О томе најбоље говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примио у аудијенцију, певача који у својим песмама велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Вјекослава Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића, док га у исто време римокатолички свештеници правдају као оданог „домољуба“.
Грозоте и ужаси усташких злочина представљени су у изузетно вредном и потресном сведочанству на недавно одржаном париском филмском фестивалу „Европа око Европе“. Од неких сцена у документарном филму „Усташе, заборављени геноцид“, аутора и продуцената Мирјане Валтер и Шарл-Антоана де Рувра, француских новинара и редитеља, леди се крв у жилама.
Мислим да тиме не треба да се обазиремо на то шта ће рећи браћа Хрвати или Муслимани или било ко други. То је наша дужност, национална, то је наша патриотска дужност, то је наша хришћанска дужност. Ако то не учинимо бојим се да ћемо и сами сносити велики грех.
Покољ је одговарајући назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране НДХ на целој њеној територији (Хрватска, Срем, део Босна и Херцеговине).
Отварање архиве папе Пија 12, која се односи на период Другог свјетског рата, могло би да разријеши дилему јеврејске заједнице о томе шта је Ватикан знао о прогону Јевреја. Тајни списи који ће истраживачима постати доступни у марту 2020. могли би коначно да открију и ко је и колико знао о злочинима над Србима, папин став према НДХ и Алојзију Степинцу
Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства прије 173 године, тачније 1846. објавио је етнографску карту Аустријског цартства. На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба. Картограф је врло прецизно без икаквих личних интереса навео колико на тој територији живи и ког становништва. Из овога се види да је на тлу тадашње Хрватске, Срба било три пута више у односу на Хрвате.
Геноцид, биолошко уништење Срба, само је потврда запажања др Здравка Ковачевића из 1921. – Срби, који су пре 100 година у бившем котару Слатина били најбројнији, сведени су на мање од 10%
„Наша је морална обавеза да се прича о свакој појединачној жртви, јер они заслужују наше поштовање и када смањујемо број жртва то је поново убијање. То је убиство сећања на њих и то није морално“, истакао је он.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…