Када све буде завршено /…/ једно је сигурно. Многи ће се у чуду запитати како је ико могао да наседне на тако провидну и јефтину полипсихолошку операцију, буквално преписану из приручника који су на интернету и стоје на располагању свима. Али, наравно, када накнадна политичка памет буде прорадила и почне да поставља разна критичка питања, представа ће бити завршена и завеса ће увелико бити спуштена. А Републике Српске, по свој прилици, тада више неће бити.
Само Срби могу себе да спасу. Срби се не могу ослањати на стране силе да их ослободе – Срби морају сами да започну процес! Зато позивам Србе да се осврну на своју славну историју када су се у различитим приликама ослобађали страних тиранија: Карађорђе Петровић и Милош Обреновић против Османлија или борба против нациста у Другом светском рату…
Крстовдан, дан разоткривања симбола страдања и путоказ српског народа везаног жељом да остане на Косову и Метохији, на својој земљи.
Колико нам добро иде да бабе убијају „недужне“ инвеститоре, а труднице и породиље, као једина угрожена врста у Србији, своја права у сред кампање „за пораст наталитета“ воде на улици…
У близини старог манастира, где је живео свети Нектарије, протеран од „братије”, (где сад почива), стасава један од најлепших и најживописнијих цркава у овом делу света, посвећен грчком чудотворцу. Када овде закорачите, схватите да сте под чудесном куполом острва, које је некада имало стотине цркава и скитова.
У серији крађа у Партешу лопови су пре неколико ноћи Србима из овог села украли аутомобил, алат, ловачку пушку, пар грла крупне стоке и пар расних паса.
Већ четврти пут у Бриселу, “сајам” деце за хомосексуалце. Трговина доноси приходе, најнижа цена новорођенчета је брзо порасла. Са којим правом Европа још увек говори о правима?
Иако је од битке за Кајмакчалан прошло више од 100 година, на ливадама које се налазе на врху планине ровови и понеки бункер још увек одолевају времену и сведоче о славним и трагичним догађајима из 1916. године. Када су Срби јуришали у небо и слободу. У заборав и славу. У смрт и вечност.
На улици пролазници стоје и нетремице гледају, немо, полуотворених уста. Једни се смеју, питајући се да ли је све ово стварно, други чекају „да се пробуде из сна”. Не могу да схвате да пред њиховим очима заиста промиче колона која ће пола сата ходати по подневном сунцу да би још толико на ногама позирала пред камерама.
Ко је пажљиво пратио његов говор могао је да се увери у спремност председника за постизањем „компромисног решења“ које подразумева предају односно одрицање од дела своје вековне територије.
Преговори о Косову и Метохији, који за циљ наводно имају успостављање трајног мира, могли би да постану једини мировни преговори у историји који ће подстаћи још један рат, можда и на глобалном нивоу.
То уопште није претеривање јер иако такав сукоб можда не би уследио одмах, потписивањем споразума, у форми каква се сада наслућује пре свега у изјавама Александра Вучића, то би свакако било повлачење окидача за рат широких размера.
Једноставно, многи грађани су се „веома лако“ идентификовали са Мајком Стојанком, и њену личну борбу доживљавају као симбол колективне борбе свих потлачених грађана, који охрабрени њеним примером, ових дана постају све више „грађани непокорни“…
Главная и единственная угроза Крыму, способная погрузить его в пучину хаоса, войн и чужеземной оккупации – это свержение государственной власти и последующий развал страны, как уже происходило дважды в прошлом веке.
Пој маестралних хориста из Петербурга стапа се са небом. У гласовима дечјих срца постоји нешто танано, чисто и мило. Ирина Валентиновна није обичан диригент, нити јој је мисија обична. Њен сан није бити пред камерама, живети за спектакле и вратоломну, пролазну славу. Она и њени хористи (има их 200) стварају уметност, непролазност и нешто ванредно што се неприметно уграђује у саму Русију.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…