Свакоме ко је макар мало упознат са догађањима у Србији и у свету везано за присиљавање становништва на вакцинацију и остале медицинске мере, зна да је ово присиљавање противуставно, у супротности са свим светским правним повељама од Нирнберга наовамо, у супротности са Законом о правима пацијената, а пре свега у супротности за здравим разумом.
”Господине брате мој…”—започиње у Београду 22. марта 1882. својеручно писано писмо двадесетосмогодишњи, од 1868. кнез Србије, а тада суверени краљ Милан свом ”колеги”, четрдесетшестогодишњем краљу Давиду Калакауи, који је у то доба већ 13 година седео на престолу Хаваја…
Највећи непријатељ деце Александра Вучића је сам Александар Вучић. Какав је то уопште родитељ који излаже своју децу оваквим ударима зарад још више политичке пажње и покушаја да изазове сажаљење међу гласачима.
У савременим међународним односима нешто овако није виђено. Потез САД према Венецуели више приличи средњовековној ери или примерима када су успостављане колонијалне управе.
„Ово је борба против уставорушитеља Александра Вучића. Он и његова секта Вучићевих сведока која верује у хиљадугодишње царство Београда на води, урушили су уставни поредак земље. И није битно да ли смо политички истомишљеници сви на протестима, битно је да нам је свима циљ враћање правног поретка у Србију“ – рекао је Димитрјевић.
Сестра Косара је после многотрудног и многоплодног хришћанског живота отпутовала у своју небеску отаџбину остављајући иза себе добар пример љубави према Богу и роду. Њен усрдни труд на мисионарском и милосрдном пољу Цркве, њена борба за чистоту вере и одржање традиционалних вредности српског народа, остају у нашем сећању као светли примери вере, наде и љубави. Нека јој Господ узврати Својим небеским благом и животом у насељима праведних. Амин. Боже дај!
Поводом јучерашње трагедије на Скадарском језеру, када се утопила цела породица Кумбуровић, као и младић Дарко Вујошевић који је покушао да их спасе…
И нико неће да каже да је савремени град неодржив и да нема перспективу. И да је такав начин живота испод људске части и достојанства. Но упркос томе, људи у Београду ходају дигнуте главе као да им крв иде на нос, па нико никог не примећује. Све кипи од сујете и таштине, од силне памети, знања, школа, факултета који штанцују пи-арке, менаџере и друге продавце магле, а по врху свега су ту и политичари, јавне личности, „интелектуалциˮ леви и десни и други умишљени мали богови.
Континуитет контрадикторности је постао карактеристика српске историографије, која констатује непријатељску настројеност аустроугарске политике према српском народу и држави, војно-вјерску анексију и асимилацију, окупацију и геноцид, а истовремено велича аустроугарску југословенску језичку политику као национални препород српског правописа и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене културно-политичке свијести, националне неурозе и несигурности.
Косово и Метохија су наша Горња соба. Наша прапостојбина, наша вечна постојбина. И физичка и духовна. Одрицање од Горње собе је самоубиство, а од самоубиства не постоји гори чин по људску душу. Ми никада, као Срби, као људи, не можемо бити мирни, смирени, ван Горње собе. Ван Косова и Метохије. Без Косова и Метохије.
Око 10,30 у центру Подгорице, код Старе ватрогасне, експлодирао је аутомобил, а према ријечима очевидаца има погинулих.
Зоран Ђокић (48), који је прексиноћ ухапшен на административном прелазу Јариње по тајном списку такозване косовске полиције, високи је функционер Народне црногорске партије Косова, сазнаје ИН4С.
Павићевски езотеризам, лиричност старозаветне Пјесме над пјесмама или прозе Милоша Црњанског, опседнутост Историјом њих обојице, Десничин интелектуални есејизам и слојевити сумрачни, меланхолични тембр приповедања, померена надреална машта јужноамеричких писаца… – находе се у Симићевом роману, не заостају за њима и чак их, понегде, и превазилазе.
Да ли је захтев протеста да Косово и Метохија, не само формално, него и суштински остане део Републике Србије, а како је јасно утврђено у свим Уставима Југославија и Србија од 1946. године до данас и међународно признавано од 1946. године закључно с Резолуцијом СБ УН 1244?
Коментари читалаца…