Како је говорио Александар Сергејевич Пушкин: овде нам је потребна друга мисао, друга формула

Пише: Александар Казин
21.07.2022 Руска Народна Линија

Постоји нека симболика у томе што се операција руских оружаних снага у Украјини одвија на 350. годишњицу од рођења Петра Великог и у 301. години од проглашења Руске империје.

Специјална војна операција тиче се не само судбине Малорусије (Украјине). У још већој мери она се тиче саме Русије – Велике, Мале и Беле. Пред нашим очима се остварује упозорење цара реформатора да ће нам Европа требати неколико деценија, а онда ћемо јој окренути леђа. Било тако или не, у 2022. години сведоци смо највећег антизападног помака наше цивилизације, и по обиму и по последицама, који је почео одбраном Доњецких република од вишегодишњег гранатирања од стране Кијева, које је данас довело до фактичког раскида са Европом и Америком.

Како оценити ове догађаје – као политичку катастрофу (по мишљењу либерала) или као одлучни заокрет Русије, извршен вољом председника и подржан од 80% народа? Верујем да су оба одговора погрешна јер узимају у обзир само једну страну проблема. У ствари, ради се о наставку историјске судбине Русије као посебне евроазијске цивилизације, где се „сви крајеви спајају и све противречности живе заједно“. Наш специјална војна операција је провера на делу оне саме руске „универзалности“ коју је Достојевски описао у свом чувеном пушкинском говору, и која не дозвољава преображај унутрашње духовне суштине руског народа (чак ни у оквиру посебног субетноса – малоруског или белоруског) у нешто монструозно – у овом случају расистичко и неонацистичко.

На карти земаљског копна Русија се налази непосредно у Европи и Азији, обједињујући их у себи не само просторно, већ и суштински, као колективне антрополошке и културно-религијске архетипове. Целокупна национална историја може се представити као наизменични изазов/одговор Русије или Истоку или Западу. Узимајући у обзир, притом, особеност руске националне душе која је „општељудска“, која разуме истовремено и пространства скитске степе, и „оштар галски смисао“, и „тмурни германски гениј“, тада ће морати да се призна да је мисија Русије у времену – борба за очување њеног источног хришћанског језгра у условима контрадикторног (и често непријатељског) утицаја секундарних цивилизацијских слојева, како унутрашњих тако и спољашњих.

Почетак борбе за Русију поставила је Псковљанка, кнегиња Олга, и новгородско-кијевски кнез Владимир. Следећи корак – јачање цивилизацијског статуса земље направио је Александар Невски, који је изабрао односе са татарском Хордом, која није задирала у националну културу, уместо савеза са Римом који је настојао да покатоличи Русију. После 150 година, ово дело је наставио Сергије Радоњешки, који је подржао духовну енергију народа у условима туђинске културне и иноверне окупације.

Први западњачки (модернистички) тест кључне вертикалне осе наше културе била је цивилизацијска револуција Петра Великог, који је – у политичким интересима империје – покушао да у освећено простор/време православног народа угради европске технологије „практичне егзистенције“. Заслуга Петра је усвајање западног научног рационализма, али без обзира на сопствену полупротестантску идеологију, цар је „преформатисао“ домаћу интелигенцију, остављајући вишемилионски православни народ готово нетакнутим. Племство је постало европско, али је народ остао руски, и управо је та дуалност омогућила очување класичне верске и културне парадигме која је у основи наше земље, иако је она касније и изазвала међусобно неразумевање, па чак и непријатељство. Код нас није било католичанства, није било ни реформације са њеним индивидуализмом и деизмом, а то управо одговара речима Пушкина да „Русија никада није имала ништа заједничко са остатком Европе; ту је потребна друга мисао, друга формула.“

Са историозофске тачке гледишта, Петрово царство је било покушај Русије да „сустигне модернизацију”, чиему су у смислу западњачења Русије претходили и позиви варјага, и латинизација православне јерархије преко језуитског просвећења (тзв. украјински барок), и симпатије московске елите прем западу („галицинштина“). Међутим, ни црква ни народ нису у потпуности прихватили Петрове реформе. Оне нису допрле до сржи руског духа, нису произвеле цивилизацијски слом, иако су променили многе његове спољашње слојеве. Најбољи доказ овог става је дело Пушкина, којим је Русија, према Херцену, одговорила на Петрове реформе. У личности Пушкина, православни стваралачки дух је победио модернистичко (фаустовско) искушење постренесансног Запада, показујући да слободни геније може бити на страни Творца а не само на страни његовог противника. Петроградско царство, проглашено 1722. године, остало је у својој дубини православна Русија, родивши велику руску културу 19. века.

Отприлике 100 година након Петра Великог, од стране запада је уследио напад на Русију револуционарног цара-генерала Наполеона заједно са половином Европе. Као одговор на то, руски народ и његова војска заузели су политички центар европске цивилизације – Париз. Четрдесет година касније Европа је поново напала Русију. 1914. године Русија се заузела за православну Србију, након чега је уследио напад Тројног пакта на њу. Следећи западни изазов класичном поретку Русије догодио се у фебруару 1917. У то време земља је, упркос рату, била у материјалном успону, а према прорачунима Д.И. Мендељејева, за три деценије у Европи би једина суперсила било – Руско царство. Међутим, онтолошко језгро руског света није подлегло притиску тржишта. Власт либерала-западњака у виду Привремене владе трајала је једва девет месеци. Одбацивши стару, масонски Фебруар није дао земљи нову елиту. Буржоаска модерност 1917. године није се уклапала у егзистенцијални архетип руског народа, који је више волео да се модернизује на друге начине, чувајући притом верност својој традицији – овога пута у виду комунистичке идеократије. У извесном смислу, октобар 1917. године је био искупљење за фебруар, а Други светски рат – искупљење за октобар.

Претпоследњи по времену западњачки изазов теоцентричном језгру руске цивилизације догодио се почетком 1990-их у виду либералне перестројке, „новог фебруара“. Структурно, оба „фебруара” се до детаља поклапају. Истина, за разлику од „првог” фебруара 1917, „други” је трајао не 9 месеци, већ скоро 10 година, а његове последице, посебно у области погледа на свет, културе и информисања ми трпимо до данас. Главни ударац на традиционалну државност наше земље било је формирање независне Украјине, као нама принципијелно непријатељске анти-Русије, на месту Малорусије (по совјетском називу Украјинска ССР),

Малорусија се одувек сматрала органским и веома поштованим делом Руске империје. Изрека „Кијев је мајка руских градова“ – много говори. Тек почетком 20. века, током Првог светског рата, поједини изданци пркосног антируског украјинизма почели су да се узгајаjу и шире у Аустроугарској, у интересу војне пропаганде. 20-их година прошлог века, већ у саставу Совјетског Савеза, украјинство као овдашња идеологија готово је насилно усађивано у Малорусији и Новорусији под заставом комунистичке „слободе радних народа“. Као резултат тога, до тренутка напада фашистичког рајха на СССР формирала се експлозивна смеса, састављена од антисовјетизма, национал-социјализма, украјинског шовинизма и русофобије, која је касније названа бандеровштина. Рађање такве идеолошке и политичке бомбе Запад је успешно искористио у постсовјетском периоду – нажалост, уз активну помоћ празноглавих „независних“ вођа који нису разумели (или нису желели да разумеју) каква се улога спрема за ову „нову Европу“. Након преврата 2014. године по регионима Малорусије/Новоросије који су одбацили бандеровштину почела је топовска паљба…

Данас имамо последњу, по времену, битку колективног Запада са Русијом, вођену рукама „независне“ Украјине, коју су приморали да заборави своју рускост. Истовремено, имамо фактичко искључење Руске Федерације из састава „цивилизованог света“, под којим Запад поразумева самог себе. Нажалост, овој идеолошкој обмани подлегла је (иако делимично) православна Малорусија, чија је душа сада расцепљена по свим могућим вредносно-цивилизацијским линијама. Расцеп између Малорусије и Украјине – то је данас најкраћа дефиниција ове антиномије.

Војна операција на територији Малорусије има свој метаисторијски циљ – њено спасење од погубног бандеровског украјинства, и заједно с тим спасење Русије од још једног напада на њу. Садашњи рат је рат за Рус, за хиљадугодишњу православно-руску културу. Сада је реч о одрицању Русије од техничко-економске, политичке и идејне зависности од Запада. 500-годишњој владавини атеистичког (фаустовског) евроатлантизма долази крај. Као што је генијално предвидео Достојевски, „Слобода, слободан ум и наука ће их завести у таква беспућа и ставити их пред таква чуда и неразрешиве мистерије да ће једни од њих, бунтовни и свирепи, уништити сами себе, други, непокорни али слаби, уништиће једни друге, а трећи, преостали, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапити: „Да, били сте у праву, једино ви сте поседовали тајну, враћамо се вама, спасите нас од нас самих“.

Русија и Запад иду различитим путевима. Наставак руске евроазијске империје могућ је само на основама њене сопствене културе и вере, коју је кроз векове пронела Света Рус.

Превод: СРБски ФБРепортер