Romen Louis, 12. март 2022.

Сви знамо за израз „медвјеђа услуга“.
Али ова прича се тиче нечега сасвим другог.
Схватите ово као анегдоту, а какве ћете асоцијације из ње извући, то је до вас…

Веле да је Енглеска почела да се успиње као европска сила у XVI вијеку, у вријеме владавине чувене Елизабете I, ћерке Хенрија VIII.
На Елизабетином двору, као и на дворовима енглеских великаша, тада је поред гозби на којима су се редовно преждеравали, била популарна и једна специфична врста забаве. Борба чопора паса са медвједом.

То је изгледало отприлике овако – у средину неког простора поставили би медвједа. А онда на њега пустили чопор паса.
Власници су сједјели около и посматрали борбу.

Али чекај, најважнији детаљ нисам рекао.
Поента је да је медвјед увијек био ВЕЗАН. Некада би му претходно чак и иступили канџе и чак повадили зубе.
А онда су се, онако како то само Енглези могу, наслађивали гледајући како њихова пашчад, распомамљена сокољењем од стране власника, и понесена тиме што виде да је медвјед онемогућен да им се супротстави, касапе несрећног медвједа.
Када би садистички пир био завршен а медвјед лежао искрваривши од небројених уједа до смрти, пашчад би трчала својим власницима који су сједјели у гледалишту, и добијала награду – миловање по глави.
И по коју коску.

Касније је овај вид садистичке забаве каква – увјерен сам – није могла да настане ни у једном другом друштву на свијету осим у енглеском, пребачен у домен ЕНГЛЕСКЕ ПОЛИТИКЕ према непријатељима.
Од тада Енглез избјегава да се бори са непријатељем, већ настоји да га веже, а затим на њега шаље своје псе који га уједају са свих страна, док не искрвари.

Но, није крај.

У једној од анегдота везаној за ову мучну причу, стоји и ово – једном приликом је неко високо енглеско друштво приредило једну овакву забаву. Позвани су били виђени гости. Дошли, сјели, заузели своја мјеста..
Мушкарци су се чешкали испод бијелих перика, а женске главе извиривале из бијелих, чипкастих крагни, час упућујући погледе на велику, ланцем везану животињу, час кријући лице иза дамских лепеза…

А онда су пустили псе.

Енглези, власници паса, кренуше да пујдају своје љубимце.
Пашчади није требало дуго.. Зарежаше и окружише медвједа..
Почеше да га гребу и гризу, а медвјед се немоћно окретао тамо и овамо, ричући у немоћи.
Гледалиште, фини и високи енглески крем, прокључао је навијајући и дражећи своје псе…

А онда, у једном моменту, медвјед напрегну сву своју снагу и, умјесто на пашчад, своју пажњу усмјери на ланац којим је био везан.
Ланац пуче, а медвјед се ослободи.

У том тренутку, танки вратови који су извирали из широких крагни, ускомешаше се, даме појурише једна газећи преко друге, да побјегну из сале, а господа не чекајући даме, погубише своје бијеле перике у стампеду према излазу…
Пси, са непогрјешивим инстинктом „бори се или бјежи“ који им је сад говорио да бјеже, погледаше према својим власницима, немушто их зовући у помоћ.

Али, власници су спашавали себе и јурили један преко другога према излазу…
Пси покушаше да побјегну, али – простор у који су били стјерани са медвједом, био је од самог почетка затворен и непрелазан за њих – тек тада су постали свјесни ограде која их је одвајала од простора гдје су сједјели власници.
Власници су их издали.
И поче цијук и ужас.

Епилог:

Власници су безбиједно побјегли вани.
Медвјед је искасапио све псе.
А ограда која је била предвиђена за псе, како се испоставило, није била довољна да задржи медвједа.

И то би било то.
Уколико примјећујете паралеле са неким актуелним догађањима, на истом смо трагу…

Редакцијски прилог:
Bear-baiting
The Elizabethan age cruel sports