Александар Невски – сунце земље руске, сунце Трећег Рима

20. децембар 2021.

Извор: Александр Невский – солнце земли русской, солнце Третьего Рима
Аутор: Александар Владимирович Јусковец 2021.

У 2021. години Русија обележава 800 година светог благоверног великог кнеза Александра Невског. У знак сећања на овај догађај у нашој земљи и свету се одржавају разне манифестације и прославе. Приликом отварања меморијала „Александар Невски и његов одред“ у част победе руске војске над тевтонским агресорима у Леденој бици, наш народни вођа, председник Русије В.В. Путин је рекао: „Размера личности Александра Невског је заиста грандиозна.“

И заиста је тако. Знамо за свестраност талената Светог кнеза Александра. Он је и мудар државник, чувени војсковођа-победник и храбар ратник, искусни дипломата и миротворац, милосрдни добротвор и брижни заштитник немоћних, сирочади и свих страдалника. Он је и градитељ и обновитељ светих цркава, самог живота на руској земљи, опустошеној од освајача. Он је добар и строг отац не само за своју сопствену децу, већ за сав руски народ, за сав наш православни народ. Он је наш руски светитељ, молитвеник, прозорљивац, исцелитељ, чудотворац. Савременици Александра Јарославича називали су га сунцем земље руске.

Свети благоверни велики кнез Александар Невски до данас је „чувар духовне и моралне снаге нашег народа“. Александар Невски је дубоко верујући православац, он није само познавалац догмата вере и духовних Божијих Закона, већ и њихов извршилац, прави духовни херој.

Његова дубока вера, чистота срца и свеобухватна тежња ка Божијем Небесном Царству и Његовој Истини, његова спремност на самопожртвовање ради Бога, православне вере, свог народа и своје земље, допринели су томе да је благодат Господа нашег Исуса Христа почивала на њему и помагала кнезу Александру да испуни тешку мисију своје службе у најтежем, најстрашнијем периоду наше историје. Јер је од тадашњег избора који ће учинити Кнез Александар Јарославич зависила судбина, будућност и сама могућност постојања Русије, руског народа, православне вере на руској земљи, свега што нам је драго и свето, свега чиме дишемо, што нас покреће, чиме живимо и постојимо.

Захваљујући томе што је сам Бог руководио и инспирисао кнеза Александра, он је и направио свој исправан, судбоносни избор. Александар Невски је разумео промислитељски смисао монголске најезде на земље расцепкане Русије. Схватио је да су Монголо-Татари бич Божији ради смирења гордих Рјурикових потомака који су уништили некада јединствену Русију, проливали реке руске крви у међусобним сукобима, тражили од туђинаца помоћ за своје унутрашње ратове – од Половца, Мађара, Пољака, Скандинаваца, Немаца итд. и плаћали њихову помоћ упропаштавањем наше рођене земље.

Александар Јарославич је видео да освајачи са Истока захтевају само земаљска добра. А душе и вере руског народа се не дотичу – напротив, да су установили чак и повластице за православну цркву. Истовремено, он је својом духовном визијом схватио да циљ латинског Запада није само земља наше Отаџбине и њена материјална богатство, већ и сама душа руског човека, руског народа, душа Русије, а душа Русије је било, јесте и биће православље. И он је  постао непремостива препрека пред најездом католичког Запада а са смирењем је прихватио страшну руку Промисла Божијег са Истока.

Захваљујући овом избору кнеза Александра Невског, ми постојимо и до данас као велика православна држава, као центар православне цивилизације, као Трећи Рим, који задржава свет од пада у небиће, од уништења.

О тежини монголско-татарског ропства познато нам је из историје. Али историчари из неког разлога, мало пишу о позитивним странама овог феномена. Јер постоји позната изрека: „нема лошег без доброг“. Промисао Божији је добар и казна Божија увек доноси и корист за кажњенога.

Под тешком руком монголских освајача, кнежеви – владари расцепкане руске земље су се са својим кнежевским поседима покорили и нису више могли да спроводе своју самовољу и непочинства, већ су уредно прикупљали и плаћали данак преко једног кнеза, кога су Монголи одредили  да га прикупља. Тако су грађански сукоби уклоњени, а кнежеви су се навикавали да се потчине једном великом кнезу.

Око четвртину од хиљаду година Русија је била монголски улус (монголски назив за потчињену територију, прим. прев.). Тек 1480. године, за време чувеног „стајања на Угри“, потомак кнеза Александра Јарославича, Иван III Велики, збацио је са своје отаџбине окове монголске хорде. У то време, од раштрканих малих кнежевина формирала се и ојачала једна целовита руска држава.

Својевремено је један од идеолога антихристове, псеудопролетерске глобализације, ватрени русофоб и атеиста Карл Маркс (Мордехај Леви) писао: „Зачуђена Европа, на почетку Иванове владавине, једва свесна постојања Московије, стиснуте између Татара и Литванаца, била је запањена када се на њеним источним границама изненадна појавило огромно царство…“.

Руски историчар, књижевни критичар и мислилац В.В. Кожинов је приметио да ова Марксова идеја наглашава „чудан резултат два и по века ‘монголског јарма’, који су западни историчари, као и руски који су поновили њихове речи, описали као време потпуног пада Русије“.

У својим списима, руски црквени делатник и писац из XIII века, архимандрит Кијево-печерског манастира, а потом епископ владимирски, Серапион, заједно са описом недаћа и невоље коју су монголски освајачи донели Русији, пише о Монголима, упоређујући их са својим истоверницима и саплеменицима, следеће: „Иако су они пагани (тј. незнабошци), и Закона Божијега не знају, али они не убијају своје истовернике и саплеменике, не пљачкају, не оговарају, не  клеветају, не краду, не узимају што је туђе; сваки паганин неће продати свог брата; али ако некога од њих задеси несрећа, они ће га откупити и дати му за храну… а ми, верни, који смо крштени у Име Божије и који слушамо заповести Његове, увек смо испуњени неправдом, завишћу, немилосрђем; ми браћу своју пљачкамо, убијамо, продајемо безбожницима, клеветањем, завишћу, кад би било могуће појели бисмо једни друге, али Бог све гледа…“

Колико су ове речи актуелне за опис нашег садашњег моралног стања. Ето зашто ми Руси данас под новим јармом изумиремо.

По промислу Божијем, Монголо-Татари су фактички спасли руску државу од духовног и физичког уништења, они су као калпаком покрили руску земљу и руски народ од погубног утицаја западног света, од прљавох јереси, од физичког уништења, од геноцида.

Многи мисле да, пошто су Монголи били номади, они морају бити варвари. Међутим, историјске чињенице говоре другачије. Џингис Кан и његови следбеници су створили високо организовано, милитаризовано царство са јасним, свима разумљивим и ригорозно примењиваним законима. Захваљујући високој организацији, Монголи су успели да освоје пола света. Ни Александар Македонски, ни Јулије Цезар, ни Наполеон Бонапарта, нико други није могао покорити толико народа и освоји тако огромне територије. У окупираним земљама успостављен је строги ред. Испуњавајући завет Џингис-кана, Монголи нису дирали у верска уверења покорених народа. Били су вредни и способни ученици, преузимали искуства, пре свега војна, од других народа, развијали занате и трговину.

Много је у организацији државне управе руска држава наследила од Монголског царства. Чак и руски козаци, према тврђењу историчара из емиграције, донског козака А.А. Гордеjева, за свој настанак дугују монголо-татарима. Он пише да су након освајања Русије Монголи наметнули тежак данак – десетину све имовине. Између осталог, био је установљен и „данак у крви“ – сваки десети руски становник, способан за рат, био је дужан да служи у војци хана. „Данак у крви” је укинут у Русији тек 1262. године на залагање кнеза Александра Невског пред владаром Златне Хорде.

Према овом данку, десетине хиљада православних младића ишло је у оружане снаге освајача. Неки од њих, под вођством монголских војсовођа, насељавали су се на границама Батијевог улуса, на рекама, прелазима. Тако су настале дњепарска, јаицка, терска, донска и друге козачке заједнице и јединице.

Козаци су одиграли изузетну улогу у ширењу и у оружаној одбрани православне руске државе, тј. постали су специјалне јединице Трећег Рима.

Године 1582. козак Ермак Тимофејевич је освојио Сибир и припојио га руској држави, а већ после 66 година козак Семјон Дежњов је 1648. прошао мореузом између Азије и Америке.

Тако је Русија по Промислу Божијем наследила већину територија Монголског царства од Карпата до Тихог океана. Изузетак су били поседи Кублаја (Монголија, Кина, Кореја), Хулагуа (Персија, Сирија, Ирак) и будућа територија Великих Могула (Авганистан, Пакистан, Индија).

Потомци и наследници кнеза Александра Невског, свети правоверни кнез Данил Московски, Иван Калита, Симеон Горди, Иван Црвени, свети правоверни кнез Дмитрије Донски, Василије I, Василије II Мрачни – учинили су много на окупљању руске земље, и слабљењу моћи Хорде. Али они су схватили да власт Монголо-Татара није људска самовоља, већ сила Божијег Промисла. Са надом су чекали време „када ће Бог променити (ослабити) Хорду“, а Русија смогне снаге да се ослободи њене власти. И то се догодило 1480. године, када Хорда више није била у стању да одоли руској сили.

Али самовоља руских кнежева, бојара и војвода још дуго је доносила невоље руској држави и нашем народу. Потомак светог кнеза Александра Невског, самодржац Русије, први миропомазани и од православне цркве крунисани цар, Иван IV Грозни, морао је да уложи много напора да искорени побуну и издају међу тадашњом елитом земље.

Кнез Александар Јарославич се потчинио источним освајачима, схватајући величину и снагу азијских хорди, видећи да би у борби против њих руски народ могао потпуно изгинути, и смирено је носио тешко бреме трпљења са надом да ће Господ, онако како је попустио ово зло, тако и избавити од ње због верности православљу, покајања и непоколебиве вере.

Александар Невски је свој избор између Истока и Запада заснивао на познавању Светог Писма и Светог Предања Источне Православне Цркве, на познавању историје.

Јер, кад је католички Запад изгубио способност да војном силом освоји Русију (кнез Александар у бици на Неви, бици на леду и у другим окршајима није дозволио освајачима-крсташима да остваре своје агресивне циљеве), уједињени Запад се 1248. у лику свог духовног владара, папе Инокентија IV, обратио Александру Јарославичу са поруком у којој је ласкањима, лажним изјавама и обећањима покушао да га убеди да се потчини, изда праву веру и прихвати латинску јерес у замену за краљевску круну и помоћ у борбу против Монгола.

Али папини трикови су били неуспешни. На све покушаје католика Александар Јарославич је дао веома убедљив одговор заснован на дубоком познавању православне веронауке: „То шта се догодило од стварања света до потопа, и од потопа до раздвајања језика и до Авраама, и од Авраама до изласка Израиљаца из Египта и до преласка Црног мора и до смрти Давида цара, од почетка владавине Соломона и до римског цара Августа, за време којега се родио Спаситељ света Христос, и до Страдања, Васкрсења и Вазнесења Господа и до Првог Васељенског Сабора и до осталих седам Васељенских Сабора – све то ми добро знамо, а ваше учење нам није потребно и не примамо га“.

Велики руски кнез је познавао унутрашњу грабљиву природу католичког Запада и резултате његових „цивилизацијских“ подвига. У то време западни окупатори су већ успели да униште бројна племена и народе, спроводећи свој „напад на Исток“, освајајући све више нових земаља. Нестала су племена западних Словена, Венди, Лужичани, Љутичи, Бодричи, као и словенско-балтичко племе Пруса. У свежем сећању су била њихова крвава недела у руским земљама које су освојили њихови пси-ритери (витезови крсташи, прим. прев.).

Римокатоличка црква је сматрала, и судећи по садашњим делима и даље сматра, православље за шизму, за раскол гори од паганизма. На освојеним земљама католици су насилно покрштавали православне у римску јерес. Наша Црква поштује многе мученике који су се одрекли папизма и који су били мучени од Латина због своје праве вере.

Папство је благословило и организовало крсташки рат против православља. Посебно, ради освајање руских земаља и покатоличавање Руса створен је низ витешких духовних редова. Тевтонски  ред је преведен из Палестине у Прусију, у Прибалтику је створен ред Маченосаца, Ливонски ред итд. Освајачким активностима „крсташа“ је управљао и благосиљао папа римски. Већ тада се на свим правцима спроводио западни тотални „јуриш на Исток“.

Посебни утисак на Русе оставила је трагедија центра православног света, Константинопоља – Цариграда, који су 1204. године заузели, спалили, опљачкали и разорили западни „крсташи” током четвртог крсташког рата.

Западни варвари, чији краљеви су се купали два пута у животу (по рођењу и после смрти), и који су живели у својим замковима и градовима који нису били прилагођени за миран живот већ само за рат (тадашњи Париз и Лондон су били велика велика села, са улицама којима је текла нечистоћа, а смрад из средњовековних европских градова осећао се на две десетине миља далеко) – били су задивљени доспевши на улице Константинопоља.

Константинопољ – највећи центар православне цивилизације, престоница Источног римског царства, Други Рим са око 400 хиљада становника, са вишеспратницама, величанственим храмовима, каменом полочаним улицама, водоводом и канализацијом, јавним купатилима и другим цивилизацијским достигнућима – појавила се пред задивљеним Европљанима. У Константинопољу су биле сакупљане и побожно су се чувале мошти и велике светиње хришћанства.

Цариград је подвргнут разарајућем пустошењу и пљачки. Трећина града страдала је у пожарима, више од три хиљаде цивила је убијено, „млетачки трговци“ су десетине хиљада младића и девојака продали у ропство муслиманским владарима, против којих је европско витештво дошло да се бори.

Хришћанске светиње, уметничка дела, драгоцене одежде и украсни окови чудотворних икона, икона, престоли у олтарима православних цркава, моштаници у којима су се чувале мошти светитеља – све је то уништено и опљачкано, претопљено у полуге злата и сребра. Многе светиње и реликвије хришћанства су покрадене и однешене на Запад, значајан број их је уништен и изгубљен.

Један опис украденог, светиња, моштију и реликвија је већ 1870. године заузимао два обимна тома. Према грубим проценама, укупно је украдено и одвезено више од 10 тона злата и 100 тона сребра. На овом крвавом, украденом злату и сребру западни свет је и могао да се подигне. Такозвани европски „препород“, процват полупаганске уметности, књижевности, науке постао је могућ захваљујући узорима покрадене византијске уметности, злату и сребру узетом из опљачканог Цариграда.

Ево шта о резултатима четвртог крсташког похода пише познати енглески историчар Стивен Рансимен (по вери католик): „Четврти крсташки поход представља највећи у светској историји злочин против човечанства. Његови учесници не само да су уништили и растурили невероватну количину непроцењивог блага прошлости…, не само да су нанели смртну рану великој светској цивилизацији, већ су починили и огромну политичку глупост. Поход је направила зјапећу рупу у читавом систему одбране хришћанског света.

Четврти крсташки рат је посејао мржњу између источног и западног хришћанства. Наде папе Инокентија III и самодопадно хвалисање крсташа да су окончали раскол и ујединили Цркву никада се нису обистиниле. Напротив, њихово варварство је остало у сећању које никада неће бити избрисано из свести православног народа. Крсташки покрет је заоштрио односе између Римске и Источне Цркве, па чак и ако би овај или онај владар покушао да постигне јединство, од сада је у срцима источних хришћана раскол постао потпун, непоправљив и коначан.“

Исти аутор тврди да се, као резултат четвртог крсташког рата, „из средоземне колевке европске цивилизације центар источног хришћанства померио далеко на север, у снегом прекривене руске равнице. Други Рим је уступио место Трећем – Москви.“

После коначног пада Константинопоља – Другог Рима под ударима Турака Османлија, наши светитељи су почетком 16. века формулисали главни задатак Руског Православног Царства: – „Москва je Трећи Рим, а четвртога неће бити!“

Руски народ је био сведок пустошења Цариграда од стране крсташа. Везе између Русије и једноверне Византије су биле јаке. Био је тамо један Новгородац, који је затим своје утиске пренео својим сународницима и хроничару. У Новгородској хроници „подвиг крсташа“ је представљен као нечувено зверство. Руска тачка гледишта истиче моралне мотиве и ову авантуру, названу крсташки рат, жигоше као срамно дело.

Након освајања Константинопоља, Европљани су створили своје Латинско царство и успоставили неколико грофовија у Малој Азији и на Балкану. Они су подвргли жестоком прогону православне на заузетим територијама. На Светој Гори Атону су наоружане чете Латина деловале против познатих православних манастира. Када се таква банда приближила манастиру Зографу, старешини манастира се јавила Пресвета Богородица и рекла: „ манастиру се приближавају Латини – непријатељи Сина Мога. Ко је јак духом и хоће да се спасе мученичком смрћу нека остане, а остали нека иду у планине“. Остало је 26 монаха. Они су били мучени за православну веру, а манастир је био опљачкан и спаљен. Свете мошти двадесет и шест преподобномученика зографских и данас се чувају у атонском манастиру Зограф.

Без сумње, Александар Невски је имао информације о овим догађајима, јер се то није дешавало негде „у запећку“. Познавао је трулу, трговачку душу уједињеног Запада и одбацио је њено право на руску православну душу. Самим тим је уклонио претњу од нестанка наше државности, која је тада могла да постане трагична стварност.

Али у нашој историји има и супротних примера. Кнез Југозападне Русије, Данил Галицки, који није разумео дејство Божијег Промисла, припремајући се за борбу против монголских освајача прихватио је као истину лажна обећања истог папе Инокентија IV да ће му Европа помоћи у борби против Монголo-Татарa у замену за потчињење папи и прихватање католичанства. Пристао је на унију са римокатоличком црквом и примио краљевску круну из руке римског папе. Крунисан је 1253. године, али никакву помоћ од Запада није добио и био је приморан да под притиском Монгола сруши и униишти сва утврђења својих градова и да им се потпуно потчини.

Кнез Данил је на крају одбацио унију. Али духовна штета је остала. По Божијем допуштењу, западна Русија је потпала под власт католичке Речи Посполите („Реч“ – потиче од дословног превода на пољски језик латинског термина Res Publica (досл. општа ствар, опште добро) и а „Посполита“ указује на Пољско-Литванску заједницу; званичан назив државе је – Краљевство Пољско и Велика кнежевина Литванска, прим. прев.). Ту је крајем 16. века настао унијатски раскол. Духовна штета довела је до тога да је руски народ Западне Русије престао да себе сматра Русима. Настали су Украјинци, а потом и радикални украјински национализам Бандериних следбеника. Резултат свих ових процеса видимо у данашњој Украјини.

Савременици Александра Невског сећали су се и тога да је почетком 11. века (1018. године) пољски краљ Болеслав на превару заузео и однео из Кијева ризницу древне руске државе, и да су његови ратници опљачкали кијевске цркве.

Описујући однос Запада према Русији, потребно је подсетити какав значај за нас има победа на Куликовом пољу. Према релативно скоро откривеним историјским доказима открива се нови смисао борбе наших великих предака против Мамајеве хорде, другачији од ранијег схватања. Испоставља се да је руски народ пошао у смртну борбу са бројним међународним хордама Мамаја не због укидања или смањења економског притиска, висине данка, како се раније мислило, па чак и не против владавине Златне Хорде и њеног кана – цара. Знамо да је Свети Сергије Радоњешки дао благослов кнезу Димитрију Ивановичу да у потпуности плати „татарски данак“, чак му је рекао да га повећа како се не би проливала људска крв. Али Мамај данак није прихватио.

Које циљеве је Мамај себи поставио у обрачуну са Русијом? Мамај, који није био Чингизид, није могао сам постати кан Златне Хорде. Његова снага је била довољна да на њен престо постави своје марионете. Али колико год да их је уздизао на трон, они су били „на привременом раду“, и чим би се појавио други претендент, Чингизид, Мамајеви ратници би му се заклињали на верност.

На Криму, а Мамај је био кримски заповедник, у то време се активно трговало и развијале су се ђеновске тврђаве-колоније. Најјача од њих била је Кафа (сада Теодосија). У Кафи је од 1320. године постојала епископска катедра римокатоличке цркве. Ту се и родио план освајања Русије уз помоћ Мамаја.

Ђеновљани су убедили Мамаја да створи сопствену државу, укључујући у њу руске поседе Златне Хорде. Ђеновски трговци – католици и Јудеји, стекавши огромна богатства углавном од трговине робљем, организовали су и финансирали Мамајев поход на Русију. Мамајева међународна војска није укључивала само Татаре, већ и плаћеничке трупе Касога, Алана, кавкаских Јевреја, Јермена, Басурмана итд. Да би ојачале њену моћ, и успоставиле контролу над деловањем Мамаја, а затим да би успоставиле нови режим на освојеним земљама, са њим су ишле, велике по бројности и значају, снаге чувене ђеновшке пешадије – са самострелима и копљима. Под њиховом заштитом ишли су католички свештеници, монаси и клир.

Пред Мамајем је био задатак – да сломи оружане снаге Русије и уништи њене вође, а да у њене градове, економске и трговачке центре постави своје људе и сам постане владар и кан нове државе.

Заузврат, Ђеновљани су захтевали од Мамаја да у Русији успостави католицизам и да им потпуно преда финансије и трговину нове државе. Управо због тога су у саставу Мамајеве  хорде били ђеновска пешадија, католички свештеници и трговци.

Ето зашто је битка на Куликовом пољу била епохална борба за Свету Русију, за њено постојање, за православну веру, за сам смисао руског живота, за Трећи Рим. И то је прозрео преподобни Сергије Радоњешки и светог благоверног кнеза Димитрија, који је после победе назван Донски, благословио да пође у ову праведну битку.

Уз Божију помоћ, руски ратници су однели победу. На Куликовом пољу се од житеља расутих кнежевина родио један јединствен руски народ. Куликовска битка представља један од ретких темеља национално-историјског памћења нашег народа.

А Мамаја су Ђеновљани задавили у Кафи, као познаваоца информација које су по њих компромитујуће, као политичког и финансијског банкрота, безнадежног дужника неспособног да плати рачуне – и то је један од доказа њихове директне умешаности у организовање Мамајевог похода на Русију.

Пре Куликовске битке била је донета одлука о свецрквеном општенародном поштовању светог кнеза Александра Невског. Постоје докази о томе да је сам кнез Александар Невски уочи Куликовске битке устао из гроба како би помогао свом рођаку, кнезу Димитрију Ивановичу, у постизању победе, да би спасио Русију од уништења.

У време свог земаљског живота, Александар Невски није имао тако проницљивог саветника, какав је био Сергије Радоњешки за Димитрија Донског, али је уз помоћ Божију доносио исправне одлуке и спроводио их у дело.

После победе на Куликовом пољу, милошћу Божијом, у Русији је откривена нова чудотворна икона Богородице. По месту свог чудесног појављивања, добила је име Тихвинска. Силом Божјом она је била узета из Влахернског храма у Константинопољу и пренета у Русију. Тако је Промисао Божији припремао Русију да прихвати мисију Трећег Рима. Тихвинска икона Богородице сматра се заштитницом северозападних граница наше Отаџбине.

За више од хиљаду година руске државности наш народ је огроман део овог времена (према историчарима, више од 650 година) провео у одбрамбеним ратовима. Огромну већину ових ратова, са ретким изузецима, организовао је западни свет. У томе су се посебно истакли Англосаксонци.

Више од две стотине година сукоба са велесилом тадашње Европе, католичком Речју Посполитом (Пољско-Литванска држава, прим. прев.) уз истовремено ратовање са ливонским Немцима и Швеђанима, одузели су Русији снагу за њен развој. Немогуће је заборавити непочинства окупатора на руској земљи у смутно време за Русију.

Све руско-турске, руско-персијске па чак и руско-јапанске ратове финансирао је Запад.

Убиство Императора Руске империје Павла I, које су организовали Eнглези, на крају крајева је довело до Наполеонове инвазије на Русију. Сетимо се како су његови католички ратници палили и разарали Москву а наше цркве претварали у коњушнице.

У Кримском рату, да би спречио православне поданике Отоманске империје да слободно исповедају своју веру, Запад је и сам окрвавио своје прљаве руке у рату против Русије.

Фебруарски и октобарски преврати 1917. године резултат су активних дејстава уједињеног Запада и његове „пете колоне“ у Русији.

Англосаксонски капитал је однеговао Хитлеров режим, наоружао га и нацистичку Немачку усмерио против нас. Немачка је ујединила целу Европу у новом „крсташком рату“ против Русије. Њихов циљ је било уништење Русије, руског народа.

Хитлеров план „Остен“ (Исток) предвиђао је убијања, организована гладовања и епидемије са циљем да се са окупиране територије СССР-а истреби 30-40 милиона словенских „подљуди“, а да се потом на „ослобођеним земљама“ населе немачки колонисти. Наглашавало се: „Не ради се само о разарању државе са центром у Москви. Постизање овог историјског циља никада није значило и потпуно решење проблема. Поента је да се Руси сломе и униште као народ“.

Нацистичка звер је активно спровела у дело овај канибалистички план. На окупираној територији је разним методама убијено 15,4 милиона цивила. У логорима смрти умрло је 2,5 милиона наших ратних заробљеника. Они нису представљали претњу Немачкој, али су немилосрдно убијани. Освајачи су починили монструозне злочине на нашој земљи, пљачкали су и односили све, чак кубанску црницу (плодна земља на Кубану, прим. прев), а оно што нису могли да однесу су уништавали. Материјална штета коју су нанели нашој домовини приближно је израчуната и износила је око 700 милијарди рубаља по ценама из 1939. године – сада тај износ одговара износу од 2,3 трилиона америчких долара. Овај, још један у низу „крсташки рат“ против Русије, поново је био одобрен од стране папства.

Полазећи од данашњих сазнања и осврћући се уназад све више схватамо да би то што је била основа Хитлеровог плана „Остен“ за уништење руског народа сигурно било испуњено још тада, у XIII веку, и да није било далековидности, чврстине и храбрости Александра Невског, тешко да би данас руско име постојало на земљи.

По завршетку Другог светског рата, принудна сарадња Англосаксонаца са нама је била нагло прекинута и све се вратило на пређашње стање. „Хладни рат“ је био хладан само по називу, али је у ствари пожњео крваве људске жртве. Састављач овог материјала био је учесник хладног рата у својству подморничког официра тихоокеанске флоте. Дакле – од 1946. до 1991. године, током хладног рата, совјетска морнарица је изгубила 7 дизелних и 3 нуклеарне подморнице, изгубивши 536 чланова посаде. Осим тога, у исто време, око 300 подморничара је из различитих разлога страдало током извођења задатака борбене обуке.

Али ни економска и војна моћ, ни пожртвована служба војника нису могли спречити распад СССР-а.

Због наших грехова, неверја, равнодушности, тежње ка материјалним а не духовним вредностима, телесних жеља да се „живи као тамо“, Запад је уз помоћ „пете колоне“ уништио и опљачкао велику земљу, а сада наставља да пљачка њене остатке. Материјална штета од ове геополитичке катастрофе превазилази штету која је нашој Отаџбини била нанета током Великог отаџбинског рата (II св. рат, прим. прев). Људске патње још нико није пребројао а невоља и даље траје.

Али оно што је интересантно – комунизма више нема, а рат против нас, који се тешко може разумно објаснити, сваким даном се заоштрава.

Пажљиво анализирајући историјске чињенице и ток овог вечитог рата Запада против нас, долазимо до закључка да ту нису у питању геополитички интереси земаља, па чак не ни богатство у недрима наше земље, већ нешто друго, нешто што се налазу у другој сфери, у другој димензији, у другом свету. У духовном свету.

Из Светог Писма и православног Светог Предања знамо да овај материјални све у коме живимо није вечан, он има почетак и крај. Због грехова људи мора се у њему зацарити „безаконик“, син блуднице из јеврејског племена Дановог, лажни месија – мошиах, антихрист. Али он неће доћи на власт док се из света не уклони „онај који задржава“, на грчком – Катехон. Оним који задржава сматра се суверена државност моћног хришћанског православног Царства, где се под заштитом ове државе и у симфонији са њом налази Христу верна Православна Црква и верујући православни народ. Од времена настанка хришћанства, Катехон је било Римско царство – држава у којој се Христос оваплотио, у којој је хришћанство настало и постало државна владајућа религија. После пада Првог Рима, штафета „онога који задржава“ прелази на Источно римско царство – Византију, Други Рим.

Заправо, чак и пре коначног пада Константинопоља, већ после Фирентинске уније 1438. године, када је политичко и црквено руководство Византије прихватило католичку јерес, функција „оног који задржава“ била је Промислом Божијим пренета на Русију – руску државност, Руску православну цркву, руски православни народ. Православна Црква „је стуб и темељ истине“. Руска православна црква је душа руског народа.

Према тумачењу Светих Отаца најтајанственије књиге Светог Писма, „Откровења светог Јована Богослова“, апокалиптичка звер – антихрист, који излази из морских дубина је послушник садашњег западног света, северноатлантске заједнице, старог Рима.

Мошијах – лажни месија потомака оних који су распели Христа, он је антихрист који ће бити уздигнут на власт од стране неморалног сабора данита и квазихришћана, отпалих од истине, подвлашћених читавом комплексу јереси и заблуда, од папоцезаризма и филиокве до хилијазма и псеудохришћанског ционизма.

Мислећи људи западног друштва сматрају савремени Запад наслеђем старог Рима, Неохазаријом, англоционистичком империјом, јер су у њему главне командне позиције заузели моћни кланови хазарске ционистичке мафије који циљано делују по разрађеној методици познатих мудраца.

Иза људи који активно или пасивно учествују у изградњи будућег антихристовог царства стоји сатанска духовна сила, непријатељ Бога и људског рода.

Зацарење Антихриста биће знак приближења краја, уништења овог света.

Почевши од средине 15. века Русија – Рус – Трећи Рим – „задржава“ долазак Антихриста, чувајући свет од уништења.

И држава последњих Рјуриковича, и царство и империја Романових, и Совјетски Савез, и садашња Руска Федерација – то је Трећи Рим. Држава, Црква, народ православни, „који задржава“ од духовног и моралног изрођавања, од уништења.

Совјетски Савез је такође био „онај који задржава“. По сведочењу историчара светског ранга А. Тојнбија: „Као под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија је и даље Света Русија, а Москва је и даље Трећи Рим“.

Врхунац испуњења ове функције од стране Совјетског Савеза била је Победа у мају 1945. године.

Бивши амерички амбасадор у СССР-у, Џорџ Кенан, који је 1946. године протеран из наше земље због непријатељских активности, је у свом извештају америчком руководству написао: „… није важно да ли је Русија комунистичка или антикомунистичка земља – то све нема никаквог значаја. Главно је да је Русија наследница Византије: њеног морала, психологије, националних циљева, менталитета, особености понашања… Када су Руси изабрали управо православну веру, а не западне облике хришћанства – то је заувек одредило потпуни вредносни јаз између Русије и Запада. Дакле – ово је наш главни непријатељ.“

А један од креатора распада СССР-а, Збигњев Бжежински, је говорио: „После распада СССР-а, главни непријатељ Америке је руско православље.

1991. године удар није био задат комунизму, већ Русији – Трећем Риму. Позната је изјава руског мислиоца А. Зиновјева: „Циљали су комунизам, а погодили су Русију“. Данас је јасно да су циљали управо на Русију, на Трећи Рим, а комунизам је био само параван, повод за рат, који је против Русије водио, и кога води, уједињени Запад.

Непријатељска активност Запада која је усмерена против нас није престала са распадом СССР-а и са сломом комунизма. Данас видимо бројна деструктивна деловања у различитим правцима: санкције, провокације, оптужбе итд.

Заправо, против нас се води хибридни политички, економски, информациони, духовно- морални, ментални рат. У овом рату на страни непријатеља учествују и становници Русије. Уложивши много напора да уништи СССР, после извршења овог мрачног посла, псеудо-либерални, русофобни, антихристов хазарски химерни антисистем је као злоћудни тумор, проникао у све сфере државног и друштвеног живота Русије. Он настоји да преформатира нашу свест, уништи духовно-морални имунитет руског народа, и по сваку цену да ослаби и уништи „онога који задржава“.

У један глас са Западом, па чак и гласније од њега, присталице антисистема неуморно оцрњују нашу историју, наше хероје, наше светиње, нашу Цркву. Они и светог кнеза Александра Невског називају скоро ретроградним, који је одбацио западне „прогресивне“ вредности и за Русију затворио могућност да се придружи „цивилизованој“ породици Европљана. А ми знамо како би се то по нас завршило.

У току насилне прераде колективне свести руског народа (тј. њеног уподобљавања прим. прев.) према либерално-антихристовом моделу, већ је страдало око 20 милиона Руса, више од 48 милиона невиних беба је убијено у мајчиној утроби, а само Бог зна колико је духовно пострадалих руских душа.

У 20. веку Русија је два пута прошла кроз катастрофу уништења државности. 1917. године је исти овај антисистем, кријући се иза марксизма и спроводећи комунистичку антихристову глобализацију, организовао и спровео геноцид над руским православним народом, током којег је од 1918. до 1922. године страдало 17,9 милиона људи – 12% становништва земље.

Различити, понекад супротни, погледи на догађаје који су се одигравали у СССР-у у другој половини 30-их година прошлог века, до данас цепају руско друштво. Раскол активно продубљују и користе у своје негативне сврхе наши страни и домаћи противници.

Оцењујући наведене догађаје неопходно је узети у обзир ситуацију која је у то време владала унутар и око СССР-а. У Немачкој су на власт дошли нацисти. Хитлер је пред собом газио Европу. Ближио се неизбежни рат са фашистичким Трећим рајхом.

Руководству СССР-а постајало је све јасније да је у предстојећем рату немогуће издржати без јачања и мобилизације снага и духа руског народа, као народа који чини окосницу државе. Инстинкт самоодржања је прорадио у правом смеру. Отуда оштар заокрет у реторици, у идеолошкој, образовној, културној, васпитној сфери у складу с којим је одбачено оцрњивање историјске прошлости Русије и руског народа, његове традиције и хероја.

Ремек-дело совјетске кинематографије, епски филм „Александар Невски” је пример рада са историјском и хагиографском грађом. У стварању филма лично је учествовао Ј. В. Стаљин. Филм је имао, и још увек има, огроман утицај на ум и душу човека. Ово је само један пример свеобухватног рада на обнављању континуитета традиције историјске Русије. Упадљив је контраст са тренутним стањем руске кинематографије. Државни новац се улаже у производњу филмова који кваре људске душе, који учвршћују мржњу према својој Отаџбини, који уништавају духовно-морални имунитет народа. Зар заиста нема ко да заустави ову активност, непријатељску према земљи и народу?

Тридесетих година, уз идеолошки и културни рад, припремао се нацрт новог Устава СССР, где је требало укинути све, укључујући и класна ограничења права грађана земље, зацртане су биле мере за постизање јединства народа кроз организовање истински демократских метода формирања органа власти. Антисистем се активно успротивио овим променама.

Партијски регионални „барони“ су руководству земље поставили услове: – пре усвајања новог Устава, неопходно је коначно се решити „унутрашњих непријатеља“, иначе они могу да искористе алтернативне изборе и, преузевши власт, униште тековине револуције.

„Велики терор“ над руским народом и православном црквом, покренут од стране антисистема, Стаљин и његови сарадници су успели да преокрену против „проклете касте“ партијских „барона“, против организатора и извођача „великог терора”.

Углавном, из партијских, совјетских, војних и казнених органа „очишћени“ су они који су током грађанског рата организовали и спроводили геноцид над руским народом. Трагедија је била у томе што су присталице антисистема и невине људе увукли под жрвањ репресије. Али главна ствар је урађена. „Пета колона“ је била одстрањена са власти. Заменили су их људи из народа који нису имали унутрашњу, онтолошку мржњу према православљу, према руском народу.

Мере, изнуђене ратном опасношћу, омогућиле су да се мобилишу снаге руског народа да би се постигла победа у рату. Захвалност руском народу за Победу Стаљин је изразио у својој чувеној здравици „За Руски народ“.

Најзначајније прекретнице у испуњењу мисије Катехона за СССР биле су: оживљавање православља у земљи 1943. године и, као што смо већ истакли, победа у Великом отаџбинском рату.

Треба нагласити да је у време чистки 30-их година број законом осуђених на највишу меру социјалне заштите био 30 пута мањи од броја незаконито убијених од стране антихристовог антисистема у периоду од 1918. до 1922. године.

У садашњој Руској Федерацији се време необузданог разулареног револуционарног насиља сматра епохом романтичара, епохом „комесара у прашњавим шлемовима“ који историјску Русију, руски народ, православну цркву – трећи Рим спаљују на ватри „светске револуције“ наводно да би „сељацима дали земљу у Гренади“ а у суштини – реализују пројекат антихристове глобализације ради уздизања на висину власти мошијаха-антихриста.

Али ту одговорност, која је сустигла револуционарне радикале и убице 30-их година за злочине против човечности, њихови садашњи наследници називају „безакоњем“ и „стаљинистичком репресијом“. Улице градова и села у Руској Федерацији и до данас носе имена терориста, организатора и извршилаца геноцида над руским народом, козаштвом, што је још један доказ о наставку нашег заточеништва у антисистему.

Посебан значај за опстанак земље и друштва имала је одлука о забрани абортуса, донета 1936. године. Ова мера је омогућила да се спасу животи милиона људи и да се надокнаде људски губици земље, настали у време Великог отаџбинског рата.

Али почевши од 90-их година, све што је било позитивно у совјетском, посебно стаљинистичком времену, оцрњено је и одбачено.

Већ 30 година Русија се батрга у мрежи још једног глобалног антихристовог пројекта. Овог пута назвали су га либералним. Међутим, видимо да се испод лепог омота такозваног либерализма скрива тотална тиранија какву свет још није видео. Ово је пројекат изградње глобалног неморалног содомског ђаволског „врлог новог света“ – новог робовласничког друштва, у коме ће опијени људи бити робови анонимне групе власника новца, власника банака и транснационалних компанија, уједињених истим духом мошијаха-антихриста.

И ми, Руси, привучени грехом, и даље непрестано покушавамо да се интегришемо у овај „врли нови свет“.

Данас наша Отаџбина пролази кроз тешку прекретницу у историји. Председник Русије В.В. Путин чини много за њену обнову. Али, по нашем мишљењу, главно се пропушта. Акценат је на материјалном, на „трбуху“, на новим војним технологијама и тако даље. Као да је заборављена историја распада Руске империје и СССР-а које су уништене изнутра од стране издајника, уз равнодушно ћутање народа. Недостаје идеја, идеологија, духовност, морал – што је много важније од материјалног. Али идеја треба да буде заснована на истинитом, а не на лажном темељу, као што је то било у СССР-у.

Ми нисмо од запада ограђени ни океанима ни високим планинама, ми смо све време заостајали за западом у материјалном погледу, али и даље стојимо, увек га побеђујући снагом руског православног духа. Одсуство јасно формулисане идеје негативно утиче на цео систем живота у Русији, посебно на демографске процесе. Ми изумиремо.

Лепе речи о патриотизму, о традиционалним вредностима, о здравом конзервативизму, без дела остају само речи. А светом владају „елите“, власници имовине украдене од народа, власници минералих сировина, земље, масовних медија и других „фабрика, новина, бродова“. Поштоваоци развратника и издајника Отаџбине, Нуријева и њему слични ликови уништавају руску културу, руско позориште и кинематографију, руски хришћански смисао у образовном и васпитном процесу – изнутра уништавају Трећи Рим. Постојећи „Јељцинов центар“ и побеснела Собчакова поништавају све што је правилно речено о било којим вредностима.

Анализа ситуације показује да код актуелне елите недостаје инстинкт самоодржања. Какав год био наш однос према Стаљину, он је био мудар руководилац и разумео је у чему је снага Русије и где је закопан њен „мач-кладенац“, којим се побеђују непријатељи. А садашњи „менаџери“ сами секу грану на којој седе. Уместо успостављања снаге руског државотворног народа, сви се плаше митског руског „пећинског национализма“ и дозвољавају другим „измима“ да морално скрнаве и физички униште руски народ.

Руски народ је народ-државник. Историјско искуство показује да би, без јаке државе, руски народ и земља под називом Русија одавно престали да постоје. Али у очима руског народа држава не би требало да буде недемократска неодређена „химера“ која повлађује русофобским хировима неруске елите и мањина, већ снажан, строг, захтеван, а у исто време праведан и брижан отац. И ако, по мишљењу државотворног руског народа, држава не одговара овим квалитетима, Руси се, у најбољем случају, према њој односе равнодушно, или чак изражавају свој протест, одричући се живота, изумирући. Изумирање Руса је смрт Русије.

Ако што год реално не почне да се ради да би се преточиле у живот одредбе новог Устава и исправне речи председника В. В. Путина, онда ће антисистем „еволуционистички“ убити још неколико милиона беба у мајчиној утроби, а на место изумрлих Руса довешће милионе иноплеменика и иновераца, украсти и изнети још трилион долара, коначно уништити остатке руске културе, претворити руску земљу у разорену пустињу и коначно спровести Хитлеров план „Остен“.

Сви покушаји палог људског ума да националну идеју Русије схвати ван Божијег Промисла о њој осуђени су на пропаст.

Национална идеја Русије је – да буде Трећи Рим.

Наши геополитички и духовни непријатељи одавно су свесни улоге Русије као Трећег Рима, борећи се против ње управо као против „онога који задржава“. Бивши председник Украјине, Порошенко-Валцман, који је заједно са истанбулским патријархом направио раскол православља у Украјини, отворено је изјавио да „томос” представља удар на Трећи Рим. Али у владајућим структурама Русије о томе нема ни речи. Заташкавањем улоге Русије као Трећег Рима руши се главни потпорни камен нашег отпора злу.

Изузетан руски мислилац А.С. Панарин пише: „…у тврђењу ‘Москва је трећи Рим, а четвртог неће бити’ постоји проницљиви историјски и геополитички реализам: ако Русија као православно царство пропадне, своју штафету неће имати коме да преда…“.

У томе је величина и трагедија нашег положаја. Наша одговорност пред Богом, пред светом, пред нашим прецима, пред читавом нашом великом историјом је огромна.

Морамо да схватимо и да испунимо своју дужност – да будемо Трећи Рим, који чува свет од катастрофе, од уништења. Од нас, од чврстине наше вере, покајања, молитве, моралности, истрајности, стрпљења и храбрости зависи колико ће времеа Бог продужити постојање овога света.

Не смемо се обесхрабрити. Уздајући се у Бога, морамо учинити све да би Он променио (ослабио) садашњу хорду и оживео на нашој земљи Свету Русију. Ако ми будемо верни, онда ће сам Бог чувати Русију. Другим начином објаснити њено постојање до данас у условима непрекидног рата је – немогуће.

Русија стоји само уз помоћ Божију. После толико страшних катастрофа, она је поново, као птица Феникс, оживљавала и јачала. Само оданост Православљу и стрпљиво испуњење свог предодређења су гаранција постојања Русије и нашег народа.

Са временом постаје све јасније и разумљивије значење избора светог благоверног великог кнеза Александра Невског по нашу земљу. Његов избор даје нама, његовим наследницима, могућност да до краја времена испунимо велику мисију Трећег Рима.

Имајући многе светитеље који су заблистали у руској земљи, обитавајући у недрима наше рођене Православне Цркве, не смемо заборавити у својим тешкоћама и искушењима познате речи Светог кнеза Александра: „Браћо! Непријатеља је много, а нас је мало. Али није у сили Бог, него у истини! Не плашимо се мноштва непријатеља, јер је с нама Бог!“

Понесимо часно свој крст, испунимо своју хришћанску дужност, заштитимо и учврстимо своју земаљску Отаџбину – Русију, као ограду Руске Православне Цркве, као Трећи Рим који чува свет од зацарења „тајне безакоња“, од уништења. И нека нам у том делу помогне свети благоверни велики кнез Александар Невски – сунце земље руске, сунце Трећег Рима.

Свети благоверни велики кнеже Александре – моли Бога за нас!

__________________

Јусковец А.В., председник организације „Кубанско братство Светог благоверног великог кнеза Александра Невског“, члан управног одбора покрета „Друштво пријатеља генерала Младића“, капетан 2. класе у пензији.

___________________

ЛИТЕРАТУРА:

1. „Библија. Књиге Светог Писма Старог и Новог Завета“. Москва, 1995. год.

2. Свети праведни Јован Кронштатски. „Почетак и крај нашег земаљског света. Искуство откривања пророчанстава апокалипсе”. Москва, 2005. год.

3. М. Хитров. „Свети благоверни велики кнез Александар Јарославич Невски. Детаљна биографија“. Москва, 1893. год.

4. В. Кожинов „Истина против лажи.“ „Алгоритам“. Москва, 2006.

5. Ф. И. Успенски. „Историја крсташких ратова”. Издавачка кућа „Дар“. Москва, 2005. год.

6. А. А. Гордеjев. „Историја козаштва”. „Вече“. Москва, 2006. год.

7. А. Дворкин. „Огледи о историји Васељенске Православне Цркве“. Издавачка кућа „Хришћанска библиотека“. Н. Новгород, 2006. год.

8. А. Мерников. „Историја руских ратова”. „Харвест“. Минск, 2008. год.

9. А. Дjуков. „За шта се борио совјетски народ. „Питер“. Санкт Петербург, 2019. год.

10. Т. Грачева. „Невидљива Хазарија“. „Зерна“. Рјазањ, 2009. год.

11. Г.Ф. Кривошејев. „Велики Отаџбински рат без печата тајности“. „Вече“. 2010 год.

12. В. Кожинов. „Русија. Век ХХ“. „Алгоритам“. Москва, 2008. год.

13. А. Тоjнби. „Схватање историје“. Ajрис Прес. Москва, 2008. год.

_____________

Текст превела и приредила редакција СРБског ФБРепортера