Видим те понекад како луташ ноћу,
још ти сија зубља слободе у недрима
о куку сабља, бомбе уместо дуката,
празником име ти сине кроз небеске врата:
Милунка, бдиш изнад отаџбине, крилата.
Гледаш; заборав ниче где си срце посејала.

Не мариш за ове што би костима трговали,
на леђима би те носили до судњег дана
не би ли се твојом славом овенчали.
Хоће да те заробе у гробље великана;
а ја бих те у књиге, бесмртну, настанила,
па ходај од Копривнице до Кајмакчалана.

Вини се у седло бесмртника, ти велика
И насмеши се да не мислимо да си љута
што заборависмо твојих девет рана
и деведесет девет љутих ожиљака
што нису од туђина, метка и кама
већ од нашег немара, нехата и заборава.

Љиљана Браловић

——-

12.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић