Љубинка Боба Недић: Њима је, знате, досадно у школи

By РЕПОРТЕР on 2. јуна 2018.

Напољу је лепо време.
Неки би ишли у шетњу. Неки би играли фудбал или баскет. Другима се седи на степеништу испред школе, трећи би да седе у парку, четврти би на кафу, петима се спава… Па онда има оних који су почели на интернету да гледају серију и јутрос до пет нису могли да прекину, или оних који су управо “скинули” три најновија филма и горе од жеље да их што пре одгледају. Има их и који су ноћас играли игрице до зоре или остали у изласку мало дуже.

Под свим тим отежавајућим околностима, они морају да иду у школу. Мукице!

Школа је, замислите, досаднија од шетње, фудбала, баскета, дружења у парку, седења по кафићима, серија, филмова и игрица.

Била је и пре 30 година.
Кад се само сетим система за наводњавање у Месопотамији, годишње производње паприка у Аргентини, ћелијских органела, хемијских једначина и закона у физици. Уџбеници пуни дугачких сувопарних текстова, наставници само стоје испред катедре и причају, понешто запишу на табли. Видимо ту и тамо географску карту, шестар и лењир, тек понегде неки слајд на графоскопу.

Због недисциплине се избацивало с часа, за недоношење домаћег задатка се добијала јединица, заборављање књиге, свеске и прибора никоме није падало на памет. Родитељи су у школу долазили с поштовањем, пропадали у земљу од стида ако би нас наставници критиковали, а ако би нас похвалили, код куће смо добијали “па, шта – за себе учиш, не за мене”.

Тада наставници нису знали за израз “препознавање градива”. Двојка је била озбиљна оцена за коју је морала добро да се загреје столица. Иначе, било је срамота имати двојке.

А школа је била бескрајно досадна.

Нисмо имали рачунаре, али смо дивно умели да се играмо и дружимо, и уопште нам се није седело у школи ни кад је време ружно, а камоли тек кад је лепо.

Да ли су наставници бринули због тога што је нама у школи досадно?
Јесу, колико и за лањски снег.

Кад бисмо код куће рекли да нам је досадно, јесу ли родитељи скакали да нам осмисле дан и возикају нас на триста активности? Колико се ја сећам, само би ме погледали ко да сам пала с крушке и наставили са својим активностима. Кад би били баш расположени, додали би и предлог – ухвати се за уши па играј.

Досада је била наш проблем, и код куће и у школи. Обавезе су такође биле наш проблем. Сами смо радили домаће задатке, нико нас није преслишавао када учимо, није било породичног падања у несвест кад је писмени задатак. Приватни часови нису постојали. Уместо тога се знао ред у школи, на часу се пазило, писало, дизале су се руке. Била је срамота тражити оцену за успех. Учили смо, иако нам је било досадно градиво. Учили смо јер је то био наш посао. Подразумевало се. Није се изједначавало учење са радом у руднику. Било је нормално учити и оно што те занима, и оно што ти је досадно, и оно што је лако, и оно што је тешко.

А онда су се времена променила.
Није то била било каква промена, него вероватно највећа у историји човека.
Били смо аналогни, а онда смо ођедном постали дигитални.
Најтеже је било онима који су одрастали аналогно, а онда су ођедном морали да се набаждаре на ово ново време. Рачуне плаћамо од куће, купујемо од куће, имамо по 400 канала на телевизији, не морамо у библиотеке јер је све на интернету. Сваки телефон је постао мали рачунар. Нови идоли нашој деци су неки јутјубери за које никада нисмо ни чули. Није нам јасно што је неко опчињен сасвим просечном особом која одговара на сасвим обична питања и то поставља на Јутјубу. Видимо да наша деца уопште не гледају ТВ, и чудимо се томе, несвесни чињенице да све што желе да погледају имају на телефону. Како бре, на телефону, кад смо ми расли уз оне зелене и наранџасте што су стајали у ходнику? И како моје дете не зна, кад је јуче пет сати учило, рођеним очима сам видела? Узела сам јој лаптоп, само је телефон имала код себе, да се чује с другарицом ако јој нешто не буде јасно. Сиц! Чист пример аналогно-дигиталног генерацијског јаза.

И тако наша деца расту уз нове изазове. Вероватно им се и чула лагано мењају. Са слушалицама у ушима одврну музику до даске, а мајка не зна да треба да их опомене. Моторика им је закржљала у сваком смислу, осим код палчева на рукама. Ту витлају брзином светлости. Око им не мирује, не уме да се загледа у нешто, да ужива у призору. Условљено је фрејмовима и пикселима. Све је у њиховом опажању брже, гласније, светлије, појачано.

И због тога школа треба да се промени? Да се прилагоди и приближи начину на који су навикли да гледају, слушају и раде? У противном, биће им досадно у школи?

Школа, јелте, треба да буде забавна.

НЕ, ШКОЛА НЕ МОРА ДА БУДЕ ЗАБАВНА ДА БИ ЂАЦИ БИЛИ УСПЕШНИ

Да ли знате у којој земљи, осим у Финској за коју сви знате, ученици имају најбоље образовање, најбоље резултате на тестирању, највише знања, најбољи однос према обавезама и учењу и скоро нулто хватање кривина у било ком смислу? У Сингапуру.

У Сингапуру се предаје на традиционалан начин. Наставник предаје, ученици се тестирају, наставника занимају само резултати на тестовима. Занима га још и да обради целокупно прописано градиво. Не занима га “степен разумевања градива”, него да ли ученик зна одговор на питање или га не зна. Учионице су скоро спартански намештене, ђаци су у униформама, не толерише се кашњење, бежање, нема поклањања оцена, гледања кроз прсте. ЗНА СЕ РЕД. Селекција наставника је строга, директора још строжа. Систем је централизован, наставни садржаји обимни, забаве ни на видику. Резултати су за дивљење у међународним размерама. Никога није брига за то што школа није забавна и нико се не пита да ли је ђацима досадно у школи. На јачање људских и кадровских капацитета гледа се као на најважнији национални циљ.

Овако изгледа учионица у Сингапуру:

Можда њихови ђаци немају рачунаре, паметне телефоне, интернет?
Ма, како да не.

И, ево, и у Сингапуру се спремају да бар мало реформишу систем образовања, да се више пажње посвети квалитету учења, јер је постојећи начин произвео само најбоље резултате на свету. И њих запљускују западни таласи и мантре о већем разумевању потреба ученика, начина на који уче. Можда ће и сингапурско образовање напокон постати забавно. Бојим се само да тада више неће бити у врху по резултатима.

Што се нашег образовања тиче – да, у школи је досадно. И раније је било. Одувек је било бар сто места на којима би ђаци радије били него у школи, и исто толико активности којима би се радије бавили него учењем. Разлика је у томе што се то некада није сматрало проблемом, а данас је најважнији проблем. Нама је смело да буде досадно и тешко, док данашњој деци не сме.

Нема то никакве везе с дигиталним добом.

То има везе с тим да су данашња деца размажена, егоцентрична, несамостална и неодговорна.
Да смо паметни, ту бисмо видели проблем и њега бисмо решавали.
Овако, удри шаренило по учионицама, дели двојке и петице капом и шаком, награђуј тривијалне помаке и диви се препознавању градива. И никако не заборавите да имате што више ПП презентација и облака знања. Мудле, нудле, пудле – то ће нам поправити образовање. Само нек су нам дечица задовољна и нека ни за шта не буду одговорна.

Море…