Александар Бећић: Београд на Вођи

By РЕПОРТЕР on 5. марта 2018.

фото: КОЛУМНИСТА – Александар Бећић

Има три године откако сам наиван, заблудео, пожелео Великом Вођи Васколике Сврбије да следећи, 46 рођендан, проведе у политичкој пензији, гајећи живу и здраву децу. Срећом по Великог Вођу, моје му се жеље нису испуниле. Осим што су му, Богу хвала, деца жива и здрава и што има на бројном стању још једно.

Јучерашњи београдски, борски, аранђеловачки избори, као и избори у Севојну показали су да ми се жеља у догледно време неће испунити.

ГОРКА ИСТИНА

Показали су ти избори, на моју велику жалост, још нешто:

Да немам појма. Да се борим против ветрењача. Да је ипак – већина – задовољна системом који их окружује. Да је већина пристала на систем корупције, криминала, подмићивања свега и свачега. Да је сасвим у реду живети у земљи из које сваке године оду они који имају шта да дају и уступе место онима који су завршили трчипиш школе и факултете, који су преко ноћи постали мастери, доктори и вајни стручњаци.

Ови избори показали су да је баш добро живети у земљи у којој се банални лекарски прегледи заказују само на два начина: Или за неколико месеци, када вам тај преглед више ништа не значи, или у току кампање, када је све бесплатно и може одмах, ако заокружите знате већ кога.

И знате, за тај систем у ком су, како каже она народна „дошли дивљи и отерали питоме“ (фигуративно говорећи) ја не кривим напредњаке. Они су једна фантастично организована путујућа политичка интересна група која ће корак по корак испунити своје циљеве (напунити џепове оних на врху на уштрб раје која ће повремено добијати мрвице) по сваку цену.

ТОРТА И ВАТРОМЕТ

Зато Велики Вођа Васколике Сврбије може данас с широким осмехом на лицу да дува у свећице на својој рођенданској торти и да с пуним правом може данас да каже како је политички геније, ком треба приредити још један ватромет:

Његова трокрака кампања избора за Београд (а и друге градове) показала се веома, веома успешном.

Успео је (по први пут у историји Сврбије) да направи тако организовану миграцију да је Београд постао двомилионска касаба.

Успео је да „хуманитарном помоћи“ подмити сав јад и беду у својим редовима.

Успео је да лажним листама толико појача глас оних који су за бојкот избора да је обесмислио барем три озбиљне политичке идеје, и да распе барем 150.000 гласова.

И ШТА САД?

Ништа. Сад ћемо до неких следећих избора да слушамо мудровање на друштвеним мрежама како су:

Избори бесмислени док се држава не баци на колена бојкотом

Бирачки спискови били срамотно нетачни

Услови за изборе били потпуно нефер

Медији били потпуно затворени за опозицију

А то је све – само губљење времена. Нарочито то залагање за бојкот свега.

Сама идеја бојкота – за коју се иначе врло гласно залаже и мој саборац и сапатник Пеђа Ђуровић – мени лично и није толико страна, колико је нереална. Јер – главно питање на које нико не даје одговор је – ко ће то да покрене бојкот и шта ће њиме да се постигне? Баш ме интересује како ће се на друштвеним мрежама (како се појединци залажу) подићи свест грађана о неопходности бојкота? Како ће се ова држава „бацити на колена“ потпуним отказивањем послушности? Ко ће да организује тај бојкот? Како ће да га спроведе, кад су познати механизми државе који могу да вас избаце из стана, оставе на улици и једноставно избришу? Кад ће да се покрене тај бојкот? За колико ће да обори земљу „на колена“? И надасве ме интересује – колико ће нам времена требати да подигнемо ову земљу после бојкота?

Нажалост – све су то питања на која они који се залажу за бојкот – немају одговор.

ВРЕМЕ ЈЕ

Време је, господо опозиционари, да у вашим (нашим) двориштима проради метла. Да се склоне они који су ту предуго, а доведу они због којих нико не подиже обрву.

Време је, господо опозиционари, да се сујете прогутају и да се крене зидарски, из почетка, засуканих рукава, без одела и кравате.

Време је да схватите да вам постојећи медији неће помоћи. Да морате да направите своје. И да се разумемо: Ако направите „мекане“ медије – то је бацање пара. Нажалост. Такве већ имате. И говорите како су сјајни и како су пример доброг новинарства, али их ни ви не купујете, не пратите, не гледате. А то је срамота.

Време је и да се левица, разједињена и расута по кулоарима, забринута највише око тога који ће покрет да поведе игру, пробуди и заиста крене у акцију.

А ШТО СЕ ОВОГ ПОРТАЛА ТИЧЕ…

Има скоро пет година да сам створио ово парче интернета уз помоћ неких људи. Неки су, захваљујући овом порталу отишли даље. Према некима сам, нажалост, на крају испао некоректан. И сад им се на неки начин извињавам.

Трудио сам се да на овом острвцету слободног мишљења критикујем и позицију и опозицију. Демократски. И све сам то радио на своју штету.

Ако мислите да ћу сад одустати, грдно сте се преварили.

Ја сам оклоп Дон Кихота одавно навукао на себе. И овако дебелом, тај оклоп ми је тесан. Хоће да пукне на све стране. Али – ја га носим. И немам намеру да га скинем.

Нећу га скинути ни кад (за неки скори рођендан) пожелим Великом Вођи Сврбије да дуне у свећице у тишини дома свог. Тад ће неко други преузети његово место.

А тог неког мораће неко да прати. И критикује.