фото: РТРС

У општини Коњиц, током посљедњег рата, муслиманске и хрватске јединице учиниле су незапамћен злочин над Србима, па данас у том подручју, од 7.000 предратних, живи тек око 200 Срба.

У логорима „Мусала“ и „Челебићи“ мушкарце су мучили, држали у херметичи затвореним шахтовима, тупим предметима им пробијали главе, потом их обљепљивали селотејп траком кроз коју је цурио мозак, присјећају се Коњичани страшних призора из 1992. године.

Логораши поздрављају хапшење 13 некадашњих припадника структура муслиманске војске, Територијалне одбране и Министарства унутрашњих послова /МУП/ у Коњицу, осумњичених за злочине над више десетина жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим мјестима, али не вјерују да ће добити заслужену казну.

Преживјели Срби поручују да има још злочинаца који мирно не спавају и да за ухапшене очекују ригорозне казне због, како истичу, геноцида у Коњицу.

Логораш Момир Мркајић из Брадине, који је годину дана провео у логорима „Челебићи“ и „Мусала“ покушао је са групом момака да се спаси из Брадине.

„Заробљени смо у Љутој, код Калиновика, и доведени у злогласну `Деветку` у логору `Челебићи`, која је била мучилиште за Србе – убијали су, клали, тукли… Три мјесеца нико до нас није дошао у бункеру који је био под земљом… Смршао сам 35 килограма“, прича Мркајић.

Спасио их је Међународни Црвени крст. Регистровани су, али су и послије тога добијали тешке батине и били малтретирани.

Најстрашније сцене које му ни након 25 година не дају мира су оне са логорашем Жељком Милошевићем, којег су зликовци по ноћи извели из „Деветке“ и иживљавали се над њим.

„Када су нас ујутро извели да га видимо глава му је била облијепљена селотејпом, а свуда је цурио мозак. Убијен је тупим предметом. Нема чиме нас нису тукли – лопатама, крампама, бејзбол палицама, а један `патуљак` је имао неки федер на врху са куглом и тиме су нас ударали“, истиче Мркајић.

То им није било довољно, па су их држали и у херметички затвореним шахтовима, по 16 затвореника, док не почну да се гуше.

„Те злочине су чиниле наше комшије, ишли смо заједно у школу, на посао, а они су након свега долазили по ноћи у логоре и мучили нас да се не види ко је.

Исмет Абибовић звани Броћета, командант логора `Мусала`, бранио нас је, али је ишао у околна села и тамо је радио зла, затим Шефко Никшић из Зукића – све су то наши сусједи“, говори Мркајић.

Миливоје Лозо из Доњег Села провео је у „Мусали“ пола године. „Ударали су чиме стигну. Доводили су пијане људе из града по ноћи и цијелу ноћ су нас тукли. Када се ујутро погледамо не можемо да препознамо једни друге. Првих 15 дана нису нас нигдје пуштали, вршили смо нужде у кесе…“, прича он.

Славку Нинковићу из Доњег Села убијено је 15 чланова породице – оца су му убили, брат и мајка били су у логору, а комплетно село отјерано је „Челебиће“.

„Оца нико није сахранио десет дана, стрица и стрину заклали су у Врдољу и за њих ни након 25 година ништа не знамо, рођаке су ми побили када је пала граната у спортској дворани `Мусала` која је испаљена са муслиманских положаја“, каже Нинковић.

„Прича се само о Сребреници. Већи злочин био је у Коњицу, тамошња села су уништена, Срба тамо више нема. Дјецу су убијали код оваца…“, истиче Нинковић.

Предсједник Удружења Коњичана Републике Српске Зоран Пологош поручује да ће са великом пажњом пратити ток суђења ухапшеним, истичући да се ради на формирању стручног правног тима који ће помоћи свим свједоцима и обезбиједити им правну, финансијску и сваку другу помоћ.

Он подсјећа да је у Коњицу прије рата живјело око 7.000 Срба, а да их је данас свега 200.

„Срби из Коњица су преживјели страховите злочине. У градићу је убијено 200 Срба, у логорима `Мусала` и `Челебићи` убијено је 36 Срба. Класично етничко чишћење је направљено, поготово у селу Брадина, гдје је током рата убијено 88 Срба.

Само за два дана, 25. и 26. маја 1992. године, 48 људи убијено је у селу Блаце и Доњем Селу“, напомиње Пологош и додаје да за те злочине нико није одговарао.

Он наглашава да су злочине над Србима подједнако чинили и муслимани и Хрвати, а да је највише одговоран врх муслиманске војске, цивилна власт и кризни штаб у Коњицу.

„Сви проблеми Срба почели су половином априла, доласком сплитског пука, који је, заједно са муслиманским екстремистима, почео прогон Срба“, напомиње Пологош.

Полицијска управа Требиње поднијела је 53 извјештаја Тужилаштву БиХ у вези са догађајима у Коњицу.

Припадници Агенције за истраге и заштиту /Сипа/ БиХ ухапсили су 13 некадашњих припадника структура такозване Армије БиХ, Територијалне одбране и МУП-а у Коњицу осумњичених за злочине над више десетина жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим мјестима.

Из Тужилаштва БиХ је саопштено да је ријеч о осумњиченима за злочине почињене у прољеће и љето 1992. године на подручју Коњица и околине који су резултирали уклањањем и присилним пресељењем готово цјелокупне популације становништва српске националности са тог подручја.

Извор: СРНА/РТРС

***

У Коњицу Срба скоро и да нема! 

Да су злочини почињени у прољеће и љето 1992. године у Коњицу и околини за резултат имали уклањање и присилно пресељење готово цјелокупне популације Срба са тог подручја, свједочи и данашња слика Коњица.

Од пријератних око 7.000 становника који су се изјашњавали као Срби, данас их је тек 300, углавном старијих.

Дан након хапшења 13 бивших припадника тзв. Армије БиХ, Територијалне одбране и МУП-а за злочине над Србима, у Коњицу – уздржаност. Поједини Коњичани нису жељели да коментаришу ово хапшење, али неки су били и отворенији….

– Зна се отприлике како је све текло. Правда дошла на своје мјесто, живот тече даље и шта друго казати? Порука свима – смирите тензије, наставите живјети. Тражимо правду и готово. Шта ће то бити? Ко је крив нека одговара! Шта ћу му ја сад за то, таман да сам га ја родио! – коментар је једног грађанина.

А одговорност за злочине над српским живљем у Брадини, Мусали и Челебићима касни више од двије деценије.

Непроцесуирање је сигурно и један од разлога зашто се Срби не враћају у овај крај. Након погрома 1992. године о којем свједочи спомен-плоча испред обновљеног храма и бројне рушевине, Брадина је и данас очишћена од Срба. Кажу, ту су један или два пензионера, неки више дођу љети да обраде имање. А некада их је ту живјело скоро 700. Живјело је и у Коњицу, пред рат скоро 7.000 Срба. Ако се у обзир узму Југословени и за хиљаду више. Данас слика потпуно другачија – свега 300, углавном старих.

– Мислим, да је тај број пао, чак, испод 300. Када сам дошао овдје прије десет година, било је неких 500 старијих мјештана и понеко млађи. Млађи углавном завршавају школу и одлазе негдје даље. Тако је тренутно моја кћерка једино српско дијете у школи овдје на Варди, а у другој школи има још четворо српске дјеце – рекао је парох коњички Милан Бужанин.

Озбиљнијег повратка Срба у Коњиц нема. Чињеница да их је од некадашњих 16,3 одсто од укупног броја становника данас свега 1,41 одсто, говори да српска заједница у овој општини нестаје.

Жељели смо данас да добијемо и коментар челних људи општинске управе. Међутим, обећана изјава је изостала.

ИЗВОР: РТРС

6.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић