Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било…

By РЕПОРТЕР on 7. новембра 2017. • ( 2 коментара )

„Овај текст написан је 22. јануара 2003. године. Нисам пронашао податак да ли је и где објављен.“ – проф. др Светозар Радишић

Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина цивилизације. Кулисе су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја.

На просторима претходне Југославије, међу првима о глобализму писао је београдски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенрија Кисинџера“, објављеном у јануару 1975. године у часопису „Савременост“. Стварање и порађање „бонсаи држава“ у федералним државама источне Европе почело је скоро истовремено, према „Пројекту 80-тих“, који је Савет за иностране послове САД усвојио средином 1973. године и на основу Директиве 54 усвојене 2. септембра 1982., на састанку Регановог Савета за националну безбедност. У саставу тих форума биле су и чувене дипломате попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Френка Карлучија, Џина Киркпатрика, Ричарда Чејнија, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шулца…

Из докумената који су настали на састанцима групе „Билдерберг“, може се закључити да је крај СФРЈ договорен у Минхену још 1977. године, када се гласно размишљало о теми „Шта после Тита?“. Занимљиво је да је сценарио за разбијање СФРЈ објављен исте године у игрицама за децу, произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) под називом „Битка за Загреб“. Та игра је личила на „Ризико“, а у њој је скоро верно предвиђено разбијање социјалистичке Југославије и Југословенске народне армије. Зар није необично што су сценарији на којима се заснивала игра засновани на стварним војним проценама и што су претходно објављени у угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine“, док су прорачуни преузети из америчких војних научних истраживања.

Југословени треба да знају да је стратегију наступа САД према СРЈ, која се спроводила у дело од формирања нове југословенске државе, израдио Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша сениора. Такозвана оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“ против СРЈ, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. У његовом пројекту наговештено је да би резултат примене наведене стратегије требало да буде прихватљиво (марионетско) руководство које треба успоставити „демократском револуцијом“. Тај податак је објављен у „Ревији 92“ још 5. октобра 1995.

Све наведено личи на „господарење из сенке“. Наравно, приче о масонима толико су мистификоване да се људи с времена на време питају да ли масони уопште постоје. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве Ционске протоколе, не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, чудно је што се много тога догађа у складу са „протоколима“. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи: Непоштени, а паметни и поштени, а глупи. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке“ и мењају их кад им се прохте, а ови немају заштиту од смењивања будући да су с „путером на глави“, не буне се. На најзначајнијим скуповима нема записника, нити трагова за историју. Документи су недоречени, бесмислени и полуписмени, јер их пишу пробрани само по критеријуму послушности. Ти документи иначе нису важни, јер се неће примењивати. Они су написани pro forma. Када се читају документи, чини се да су једнако „испрани мозгови“ онима из медијских редакција, агенција, хуманитарних организација и секти. Дилему још више компликују јавни наступи лица, која тврде да припадају масонским организацијама и прокламоване процедуре иницирања, које делују уверљиво једино због ритуалних склоности људи.

Планетарна власт

Како се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка, могуће је све што се догађа посматрати и кроз призму засновану на информацијама о наднационалистима. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је, наиме, у главни град БиХ дошао као члан делегације Европског парламента, 4. априла 1997., да разговара о жељи становника Босне и Херцеговине да се укључе у Европску унију. На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна, Ото фон Хабсбург је данас титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима. Као краљ Јерусалима, који је потомак „краља свештеника Исуса“ у правој линији, могао би, према њиховом тумачењу, да примени једно од главних начела темпларске политике (коју креира Сионски приорат) – да ради на измирењу хришћанства са јудаизмом и исламом. Темплари се иначе примичу српском простору. У хотелу Хајат у Београду је 7. новембра 2002. одржан први Темпларски форум у организацији Врховног реда витезова јерусалимског храма (OSMTH) и Витезова темплара Србије. Тада је најављено одржавање њиховог магистралног већа такође у Београду. Необично је што се сазнања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна поклапају са тумачењима светосаваца, да припадници тзв. New age (Њу ејџ) покрета уз помоћ Папе стварају нову глобалну религију, која треба, због „Новог светског поретка“, екуменистички да поништи специфичности класичних религија.

О планетарној влади, која очигледно управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гаднер за „Foreign Affairs“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.

Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети савремена политичка збивања, будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер и Михаил Штајнер и главних креатора светских збивања, има најмање пет хијерархијских нивоа, којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти…

Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут Трилатералне комисије и Билдерберг групе, чији припадници тврде да не спадају у тајна, већ у јавна друштва, која „само имају своје тајне“.

Многи политички конци невидљиви су, али су на основу информација и њиховог значаја познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, …) из којих се они повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997.: „На захтев Сједињених Држава Светска банка није дала зајам Хрватској“. Шта то значи када званично Светска банка није само америчка? Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (ФДЦ), купује „Мекдонел Даглас“. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и агенцију НАСА, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта“. Све то личи на обични бизнис, али није. О освајању нових тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, иако наводно на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер, који, можда, и сами сматрају да су утицајни. Уосталом, сценарији мултинационалних корпорација веома често зависе од интереса на неким другим нивоима.

Шибицарење изa кулиса Савета безбедности

Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако. Јер, ништа не значи евентуална истина да су чланови масонских ложа чак и Борис Јељцин, Михаил Горбачов, Андреј Козирев, Јегор Гајдар, шахиста Гари Каспаров, космонаут Георгиј Гречко… Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности. Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за закулисну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском нереду или оном што Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс“ изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене“.

У борби за превласт у новом поретку овог пута бирају се средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције које и саставом показују „ко је ко у свету“. Никад у историји нису се тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом у току пет година седам пута, са Билом Клинтоном шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком три пута и британским премијером Џоном Мејџором три пута. Новина су и релативно чести телефонски разговори и преписка из Москве са Вашингтоном (девет пута), Боном (пет), Паризом (три) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија.

Група-7, затим Г-7+1 а сада Г-8, састајала се најмање једанпут годишње. Најважнији састанци одржани су у Токију (јули 1993.), Напуљу (јули 1994.), Халифаксу (јуни 1995.), Лилу и Москви (Април 1996.), Денверу (јуни 1997.), Лондону (мај 1998.), Келну (мај 1999.), Нагоу на Окинави (јул 2000.), Ђенови (јули 2001.) и канадском одмаралишту Кананаскис (јуни 2002.).

Многи сматрају да је група „Г-8“ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), НАТО-а (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија, …, и Француска, у цивилној компоненти), и/или Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија).

Основни инструмент за реализацију замисли твораца глобалног поретка јесте, управо, Савет безбедности Уједињених нација. Он има одлучну улогу и када га избегну у дипломатским махинацијама и када поједине земље избегну учешће у његовом раду. Тада се „избегнуте земље“, које се наводно буне због решења којима нису допринели и непозивања, амнестирају од одговорности. У рату на просторима претходне Југославије и за време агресије на СРЈ, све кључне одлуке донеле су његове чланице без примене вета.

О ефектима рада најутицајније светске институције може се закључити и на основу следећа два податка. Центар за економска и друштвена права у Њујорку тврди да цела ирачка нација пати од глади и епидемија заразних болести и да је због санкција које је Савет безбедности УН на иницијативу Сједињених Држава увео Ираку у тој земљи умрло 500.000 људи. Јан Оберг, шведско-дански истраживач мира и будућности, руководилац мисије ТФФ-а, рекао је, приликом једне посете Београду, да „Савет безбедности и даље наоружава Балкан и да више од 80 одсто свег оружја у свету продаје пет њених сталних чланица“.

Када велике силе и светска влада која их предводи, треба да избегну конкретну одговорност за злочине које чине ради остваривања својих „виталних интереса“, при креирању „новог светског поретка“, одговорност на себе преузима за то увек спремна Контакт-група препуна анонимуса и тзв. експерата. Док су на сцени дипломатске групе формиране ad hoc од проблема до проблема – заборављају се пропусти Савета безбедности, ОЕБС-а, НАТО-а и других заинтересованих међународних институција, умешаних у изналажење солуција на кризним жариштима, које су њихове државе изазвале, широм света. Такве групе су се, као мондијалистичка кутлача, иначе театрално и сасвим природно састајале у Берлину, Њујорку, Загребу, Лондону, Паризу, Риму, Москви и Франкфурту (читај: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Русија…).

Вашингтон жртва концепта

Када се мисли на улогу коју су САД добиле од вођа глобалиста, можда треба размишљати попут београдског публицисте Милоша Кнежевића: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза о властитој пропасти. Стога верују у спасоносност новог“. Ратибор Ђурђевић сматра да су Сједињене Државе злоупотребљене. Мисле то и многи други аналитичари, али се не слажу око тога ко их злоупотребљава, Ватикан (језуити), Велика Британија, мегакапиталисти, мафија, масонерија… Према истраживањима Смиље Аврамов најутицајнији је Ватикан. „Идејни архитекта рата против Југославије био је папа Јован Павле Други, а земље ЕЗ и САД појављују се само као ударне песнице да би испуниле обећање председника Регана дато 1982. Запад је жртвовао нормативни легитимитет и целокупну правну инфраструктуру за рачун шеме коју је понудио Ватикан…“

После свега што се догодило у процесу креирања наднационалног светског поретка, непобитна истина је да се намерно пренебрегавају узроци сукоба на тлу претходне Југославије, без којих не би било злочина:

САД су оствариле вишедеценијску тежњу да распореде своје снаге на Балкану; та намера добила је легитимитет у диригованом југословенском сукобу, који се делимично измакао контроли.
НАТО је добио нову улогу после слома Варшавског уговора и његово ширење остварује се и по Балкану у једној од планираних фаза.
САД и НАТО су за стварање још једног жаришта искористили вековно верско и национално несагласје на граници између истока и запада, знајући како ће реаговати босанско-херцеговачки муслимани, Шћипетари и Албанци, Хрвати и Срби.
Шћипетаре, Албанце, Хрвате и босанско-херцеговачке муслимане обучавали су експерати из САД за што успешнију мисију потискивања српског народа преко Дрине, ради формирања границе која им омогућава остваривање „виталних интереса“.
Словенци, Шћипетари, Албанци, Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани применили су тактику „изазивања несрећа“, прорачунато жртвујући и припаднике свог народа, да би искористили ефекте страдања и на крви засновали освојене просторе и уређења.
Прогони Срба били су стварни и за сва времена, а прогони Шћипетера фингирани и привремени, уз издашну и (не)препознату помоћ „ОВК“, САД и НАТО-а.
НАТО је ослонцем на доктрину САД („Заједничка визија 2010“) проверио своје борбене могућности и расположиво оружје у агресији, која им је била неопходна за проверу и увежбавање, а услове за „легалну агресију“ могли су обезбедити једино народи који се супротстављају глобализму (Срби, Ирачани, Иранци, Сомалијци, Севернокорејци… – више од 35 таквих народа).
Сједињене Државе и НАТО ослонили су се на проверене „присталице“ (подобни послушници, савезници) – народе који су углавном настали преласком у другу веру и пристајањем на подаништво.
Освајање простора, уколико се ништа не учини, биће завршни ударац свим народима, будући да се регионализацијом кидају последње нити унутар националних бића, а тај процес пропраћен је нападом на писмо, језик, културу, традиције, историју, менталитет, дух, итд.
Будући да је бестијализација било ког народа незаобилазна фаза рата, ради припреме сопствене јавности да прихвати потискивање и уништавање нападнутог народа, не треба се заваравати да ће грађани земаља које су војно интервенисале против СРЈ ускоро прихватити Србе и уосталом светосавце као равноправне сараднике.
Не треба заборавити да време ради за косметске Албанце, будући да се они брже размножавају од свих у околини и више не бирају средства да остваре „албански сан“. На том путу њиховој администрацији ништа није свето, па ни то да циљеве постижу уз помоћ чудака које зову „пси рата“, мафије, продајом „белог робља“, људских органа и дроге. На тај начин поништили су дух и светиње у које су се њихови преци клели. Исход садашњег вишедимензионалног рата на српским просторима биће сасвим извесно – расрбљени грађани – који ће се стидети својих предака.

*** * ***

Такозвани српски парадокс заснован на квази-национализму допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама, који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу… То је трагедија“. Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ и СРЈ, успели, упркос томе што је администрација, која је владала у СРЈ од 1989. до 2000. године и била несумњиво социјалистичка и већином прокомунистичка, интернационална и атеистичка, да ту и такву администрацију претворе у омражени режим и оптуже за национализам.

Суштина наднационалног, мегакапиталистичког мешетарења може се препознати на основу једног става о марксизму који је Збигњев Бжежински објавио у књизи Између два доба: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. Посебан апсурд је чињеница да говоре о вери, када је безбожност заједничка одлика комуниста и глобалиста. Повампирене неокомунисте раскринкава искрена и неприкривена мржња према националним државама. Стиче се утисак, да у овом свету човек и када се одрекне себе неће бити сигуран и задовољан.