Велисав Вељо Даничић (1885–1968), абаџија из Горњег Милановца, неугодан је сведок чијем се ратном дневнику мора веровати. Прошао је балканске ратове са пушком у руци, тукао се на Церу и Колубари. Године 1915. нашао се у санитетској јединици и, преко Скадра, Сицилије и Бизерте, доспео на Солунски фронт. Из ратова је донео више одликовања, а само су три сачувана. Водио је ратни дневник који је пронађен после његове смрти и приређен и објављен као ЗАБЕЛЕШКЕ (Ратни дневник) 2009.године у Горњем Милановцу.

ЦРТИЦЕ ИЗ ДНЕВНИКА

„Коње смо склонили у неку државну шталу, а ми смо се разишли по селу да тражимо преноћиште у сувати, јер је бијо велики снег. Ја сам пошо и молио на 10 кућа. Нигде нисам мого наћи док нисам платијо два перпера, па сам ја и моја три друга преноћили на мокрој земљи без ватре. Ди смо год питали и молили, кисли и уморни, да се мало одморимо, увек смо добијали одговор од жена: „Не може” и „Нема ди, светог ми Василија”, а кад им понудимо перпере, онда – може”.

„Спомоћу пушке морали смо да отмемо један бунар да би скували качамак од брашна које смо сами путем набавили за наше паре”.

„При евакуацији Ниша и главног санитетског магацина, др Милутин (Капша, командир санитета – прим. Б. Л.) је отерао својој кући у Нишу двоја пуна кола најфинијиг ствари (…) у вредности 6.000 динара. Г. Милан Живчић из Лесковца, благајник на нашем воду, оставијо је један вагон ствари код своје куће у Лесковцу. То су ствари, такође, из магацина Црвеног крста”.

Из Драча је Велисав, 10. јануара 1916, енглеском лађом, стигао на Сицилију, а онда у маринску болницу у Феривилу (Тунис). Пет месеци је ту, у болници број 1 (било их је још две), помагао у лечењу око 5.000 српских болесних војника. На француску лађу „Канада” укрцава се 15.јуна и одлази на Солунски фронт. Најјачи утисак са испраћаја на Велисава оставља адмирал Емил Гепрат, заповедник у Бизерти:
„На улазу у пристаниште нас је сачекао адмирал Гепрат. И док смо сви прошли, он је стајао мирно и сваку чету отпоздравијо. (…) Њега познаје сваки српски војник који је год дошао у Африку. Он је често обилазио логоре и болнице где су год се наши војници налазили”.

Велисав Вељо Даничић

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА: Професор Милорад Даничић
– РАТНО КЊИГОВОДСТВО НЕПРАВДИ

Србија је Први светски рат завршила као један од победника. Жртвовањем читавог народа, јунаштвом војника и официра, и генијалношћу својих војсковођа, победнички Срби су ослободили и до тада поробљене земљаке и део њихове територије присајединили матици.

Истовремено, Срби су ослободили вишевековног ропства и припаднике осталих јужнословенских народа и с њима успоставили заједничку државу – Југославију.

Међутим, време је показало да је победа била узалудна, а цена превисока. „Заслуге“ за такав коначан резултат првенствено имају неки западни ратни савезници, као и с њиховим интересима усклађено понашање остале јужнословенске „браће“.

Свакако, за своју худу судбину „заслужни“ су и сами Срби. У ратовима народи испољавају своје најбоље и највиталније особине, али и тамнију страну свога карактера и менталитета.

Управо о наличју бриљантне ратне победе и криминалном понашању неких пише Велисав Даничић у Забелешкама, свом интимном ратном дневнику који је водио од почетка повлачења са српском војском преко Црне Горе и Албаније 20.октобра 1915, до ступања на Солунски фронт, почетком августа 1916.године.

Документ је од непроцењивог значаја за све оне који истражују прошлост или креирају садашњост и будућност српског народа и државе.

Одавно су неки закључили да Срби у ратовима ослобађају од разних сила окупиране српске територије и прикључују их матичној држави Србији, а у миру та иста подручја губе. Негде осамдесетих година прошлог века, Милорад Вучелић у Књижевним новинама луцидно преиначава исту оцену и каже да Србија у рату губи људе, а у миру територије.

Нико се није у довољној мери позабавио тражењем правог, суштаственог разлога таквих дешавања.

Нико се није озбиљније позабавио и трећим губитком током ратова. Несхватљиво и неоправдано велики број људских жртава, а самим тим губитак и биолошке супстанце народа, од огромног су значаја, али не и најтрагичнији.

Пример, понајбољи, су Јапанци и Немци. Иако су изгубили рат и били окупирани, они су и као народи и као појединци сачували самосвест и самопоштовање; част и понос; међусобно поверење и уважавање. И у поразу су стисли зубе, збили редове и наставили с нормалним животом и радом. Од најнижих до владајућих слојева и свеукупне елите, испољавали су крајњу одговорност и оданост својој држави и племену; своје најбоље и највиталније особине. Нису били сломљени.

Једноставно – сачували су душу.

А Срби? „Победници“ у оба светска рата, да ли су они сачували душу? Ако нису, ко је крив? Како су и зашто је изгубили? Ко их је сломио? Шта би с међусобним поверењем и вером у државу, коју и чију? Како се слободарство претворило у роптање у вештачкој државној творевини, прво, диктатури црвене интернационале, потом глобализму, сада?

Неки од одговора на питање зашто се то тако збива, заиста се могу наћи у овом дневнику. Али, пре тога, неколико речи о дневничару.

Велисав Вељо Даничић је повлачење, 1915, започео као тридесетогодишњак. У пуној психофизичкој снази, мајстор абаџија, свикао да трезвено живи и ради, просуђује и доноси одлуке. Прекаљен трогодишњим ратовањем. Писмен и начитан, што га издваја од огромне већине војника, неписмених сеоских младића. У рату болничар, сведок најтрагичнијих људских судбина.

Вељо марљиво бележи податке о онима са којима се повлачи; датуме, имена и најсажетије описе места и крајева кроз које пролазе. Не жали се и не кука због тешких услова повлачења…

*За учешће у рату Велисав Вељо Даничић је више пута одликован. Нажалост, сачувана су само три одликовања…

ПОВЕЗАНО:

• Е, овако је било: Ратно књиговодство неправди (2)

————

21.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић