НЕ ПОДРАЗУМЕВА ЛИ ТАКВА „ОСОВИНА“ ОДРИЦАЊЕ ОД КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?

• Срђа ТРИФКОВИЋ: Остао сам без речи. Албанци су предмодерни народ у периоду националне хомогенизације и експанзије, што их доводи у сукоб са буквално свим суседима – а са Србима пре свега. Они имају неумољиве геополитичке разлоге да у Србима виде егзистенцијалне непријатеље – потпуно независно од српског понашања
• Орхан ДРАГАШ: То је свакако добра, али закаснела идеја. Србија је од почетка морала инсистирати да у вези статуса албанске националне мањине на Косову разговара са представницима њихове матице, са Албанијом дакле
• Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ: Пут за Албанију и према њој, пут је у слијепу улицу балканског блата који не води нигдје. Геополитички ћорсокак у који улазите, наводно добровољно. Трошити своје ресурсе, само зато да би Њемачка лакше стигла до Албанског тржишта или помагати Американцима да од Албанаца, преко Србије, направе снажну државу и самоодрживу тампон зону пред утицајима Русије или Турске, обична је бесмислица, која ништа доброг не доноси

ПРЕДСЕДНИК Србије, Александар Вучић, последњих дана упорно – са одређеним варијацијама – говори о српско-албанским односима и њиховој важности.

Притом Шиптаре са КиМ и из Албаније ставља на исти тас и фактички третира као једну страну.

Говори о потреби „свеобухватног разговора са Албанцима“. Чак је дошао помињања српско-албанске осовине.

Наравно, у његовом сагледавању ствари и будућности, та осовина би била добра за Србију, Србе и њихове интересе.

Да ли је Србима таква осовина уистину потребна или је потребнија Тирани, Берлину и Вашингтону (NATO)?

Да ли је реално могућа, иако се на Балкану реализује све што Запад тражи и нареди?

Не подразумева ли та „осовина“ – бар што се тиче Шиптара и њихових западних покровитеља – одрицање од Косова и Метохије?

То је као да Чеси после Судета Немцима предложили осовину Праг-Берлин

Срђа ТРИФКОВИЋ, историчар, спољнополитички коментатор

ПРЕМДА одавно навикнут на ексцентричне, бизарне, па и апсурдне изјаве нашег председника, овог пута сам остао без речи.

Албанци су предмодерни народ у периоду националне хомогенизације и експанзије, што их доводи у сукоб са буквално свим суседима – а са Србима пре свега. Они су не само културолошки, темпераментално и верски Србима некомпатибилни, већ пре свега имају неумољиве геополитичке разлоге да у Србима виде егзистенцијалне непријатеље – потпуно независно од српског понашања.

Ту чињеницу овакве изјаве не могу да измене, али могу да појачају утисак о српској слабости и презира достојном губитку самопоштовања.

То је као да Чеси, после отимачине Судетске области 1938. године, Немцима предлажу стварање осовине Праг-Берлин.

Зашто то Вучић ипак ради? Он је, доказано, склон ирационалним изјавама и потезима који одржавају изразито нестабилну, патолошки нарцисоидну личност.

Сада осовина Албанија-Србија може бити корисна у економском смислу

Орхан ДРАГАШ, председник Међународног института за безбедност

ИДЕЈА председника Вучића је свакако добра, само закаснела нажалост.

Наиме, Србија је од почетка морала инсистирати да у вези статуса албанске националне мањине на Косову разговара са представницима њихове матице, са Албанијом дакле.

Грешка је направљена кад су почели институционални преговори између једне државе (Србије) и једне националне мањине (албанске) на Косову и Метохији.

Сада правити осовину Албанија Србија може бити корисно у економском смислу, али и у спуштању тензија између српског и албанског народа, независно од Косова и Метохије.

Албанске националне државе Запад прави на силу и увијек против интереса Србије

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, експерт за борбу против тероризма

• Само снажна Србија као центар и позорница одмјеравања културне и цивилизацијске парадигме Истока и Запада може умирити политичке и вјерске страсти а Србија која бјежи од своје одговорности Албанији у загрљај, јер то треба Њемцима и Американцима, руши саму себе

ТЕШКО је повјеровати да Предсједник Вучић заиста жели ићи овим путем, преко Албаније, у будућност Србије.

Мислим да за западне земље, питање стабилности западног Балкана, почиње измјеном реторике између политичких представника, Срба и Албанаца.

Предсједник Вучић удовољава тој потреби Запада да на вербалном плану доведе до умиривања међунационалних тензија.

Али, коријени проблема и односа Срба и Албанаца нису само у реторичким акробацијама и питањима, нити су у равни политичког прагматизма или догматизма.

Ријеч је о сложеним територијалним питањима која су животна: неко овдје заузима животни простор другом и Срби и Албанци се управо боре за очување или освајање тог животног простора. Зато је могућност таквог партнерства, уз градње аутопутева и нових лука на мору – нереална и апсолутно немогућа.

Чак је, за Србију, потпуно непотребна.

Пут за Албанију и према њој, пут је у слијепу улицу балканског блата који не води нигдје. Геополитички ћорсокак у који улазите, наводно добровољно.

Трошити своје ресурсе, само зато да би Њемачка лакше стигла до Албанског тржишта или помагати Американцима да од Албанаца, преко Србије, направе снажну државу и самоодрживу тампон зону пред утицајима Русије или Турске, обична је бесмислица, која ништа доброг не доноси.

Штавише, противријечи основној тенденцији српског друштва и Српске државе да се помјера на запад и тамо гради упоришта и партнерства.

Србија не може спасити Шиптаре ни њихове државотворне субјекте, чак и када би хтјела.

Епоха када је Србија страдала на сваки начин да би боље било њеним примитивним и мржњом задојеним комшијама – мора бити завршена.

Албанске националне државе Запад прави на силу и увијек, против интереса саме Србије.

Сигуран сам да је задња ствар коју Предсједник Вучић жели: да прича о Европи а Србију баци преко Проклетија у загрљај Албанаца.

Пут на Запад за Србију иде преко Мађарске а дјелимично и преко Румуније. Шта више, преко цивилизацијски сродне Румуније и преко Црног мора, Србију води најбољи пут – до Русије. Зато Србија мора искорачити из тих прича и „СФРЈ илузија“, о путу у Европу преко Хрватске и Словеније те коначно окренути главу од заблуда о могућем партнерству и обнављању пријатељства са сусједима пуним мржње и затрованим територијалним претензијама према Србији.

Истовремено, Србија треба имати на уму Босну и Херцеговину, односно Републику Српску – због тога што је то једина држава за коју Србија није обично колонијално и зависно тржиште него представља извор значајног вањскотрговинског суфицита који неутралише ужасне показатеље економских односа Србије и западних земаља па чак и са Хрватском и Словенијом. Истовремено, ту је ријеч и о судбини Српског народа заглављеног, у сендвичу, између муслимана и католика – Бошњака и Хрвата, у невиђеној вјерској мржњи коју ниједна локална политика не може промијенити.

Ако Србија буде гледала своја посла и слиједила логику властитих интереса – свима на Балкану ће бити лакше и боље.

Само таква Србија може вратити баланс и равнотежу политичке моћи изгубљене у процесима које је диктирао Запад од деведесетих година прошлог вијека до данас.

Само снажна Србија као центар и позорница одмјеравања културне и цивилизацијске парадигме Истока и Запада може умирити политичке и вјерске страсти а Србија која бјежи од своје одговорности Албанији у загрљај, јер то треба Њемцима и Американцима, руши саму себе.

Диана Милошевић

ИЗВОР: ФАКТИ

—————–

23.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић