Др Владимир Стојковић, психијатар
О Видовдану, 2017.

Заваљени у своје удобне фотеље мирно посматрамо урушавање свих елемената државе и девастирање институција од „неких тамо горе“ мислећи да не можемо ништа променити и да неће стићи баш нас и нашу породицу зла коб „врлог новог света“.

Не драги пријатељи, већ смо у матриксу, само то не желимо да видимо, да признамо себи и другима. Или се плашимо да кажемо, можда смо чак и плаћени да ћутимо?

Докле ћемо се више крити и плашити своје сенке? Где нам је тај осећај правдољубивости и критичка мисао позната у нас Срба кроз векове? Јесу ли ово неки други Срби овде или потомци Светога Саве? Хоћемо ли ћутати и пустити их да нас и даље понижавају, посрбљавају и уче неким новим моралним вредностима и кодексима? Да ли баш сви морамо постати слуге Новог светског поретка и прихватити начела његовог величанства Великог Брата?

Учио сам да будем психијатар и био сам јако поносан на себе кад сам постао специјалиста психијатрије. Мислио сам да ћу помагати људима и чинити добро својој земљи и свом народу користећи своје стечене вештине током бесомучног читања тона стручних књига и литературе и улазећи у тајне људског ума. Али не! То не може тако! Не дају! Зашто не бисмо смели признати да су готово два века наше струке доминантно историја наших заблуда? Ипак, у критицизму морамо бити одговорни и подсетити да ми, психијатри, нисмо измислили ни себе ни лудило. Лудило постоји по себи, а нас је измислило друштво.

Сада, са ове временске дистанце, се стидим и грозим свог звања и струке. Срамота ме да моје колеге и моји професори пропагирају неке нове моралне вредности и крију се иза својих титула и каријера, не мислећи колико штете наносе свом народу и својој деци. Не желим да будем део те „елите“ и да се плашим своје сенке и да кажем да је све патолошко сада нормално и да је то „ин“! Нећу сутра да Милици и Ђорђу погледам у очи и кажем:“ Па тата није смео… нисам хтео… било нам је тако удобније, нико нас није дирао… “

Нећу да ћутим! Није нормално да нас трују из ваздуха, из воде, кроз вакцине, да нас уче ЛГБТ вредностима и моралу, уводе нам сексуално образовање у школе…

Зар овај народ није већ довољно пропатио и зар нема краја моралном суноврату? Понижен сам и постиђен што моје колеге пропагирају содом и гомор као нови тренд, а мене и моје ставове гледају као нешто ретроградно.

Јел заиста верују у то и тако мисле или је нешто друго у питању? Рекао бих, на жалост, и једно и друго…

Пред Богом, као завет својим прецима, пред својом децом – Нећу да ћутим!