Пре 65 година ЦИА је срушила са власти демократски изабраног премијера Ирана Мосадека. Министарство спољних послова САД тек сада је објавило документе који показују у којој мери је та земља била уплетена у пуч у Ирану.

За Сједињене Државе Иран је „фундаменталистички режим који хоће да има атомску бомбу“ и спада у „осовину зла“. Исто тако Техеран сматра да у Вашингтону седи „безбожни, велики сотона“ и „корен зла“. Ретко које две државе имају толико лоше односе као Иран и САД. Осећај неповерења је на обе стране. Разлози тог непријатељства сежу уназад много даље од Исламске револуције 1979. године.

Наиме, још 1953. САД су се први пут снажно умешале у политику Ирана, а последице тога Блиски исток осећа и данас.

Дуго времена Вашингтон је негирао да је био умешан у тадашња дешавања, иако је кратко затим навелико о томе почело да се пише. Тек сада, 65 година касније, министарство спољних послова САД објавило је извештај о умешаности америчких тајних служби у пучу против тадашњег, демократски изабраног премијера Мохамеда Мосадека.

Мосадекова борба против британске експлоатације

Кратко након Другог светског рата односи између Вашингтона и Техерана још су били добри. Магазин Тајм је 1951. иранског премијера Мохамеда Мосадека чак избарао за личност године. Јер он се усудио да заустави британску експлоатацију нафте у Ирану. „У САД су у то време постојале велике симпатије за антиколонијални слободарски покрет у трећем свету“, каже Јирген Марчукат, професор северноамеричке историје на Универзитету у Ерфурту. „На Мосадека се гледало као на иранског Бенџамина Френклина“.

Мање одушевљени били су Британци. Производња нафте у Ирану под њиховом контролом била је од почетка 20. века. Англо-иранска нафтна компанија (АИОЦ) сваке године је Великој Британији доносила велику зараду. „Деценијама су Британци буквално отимали иранску нафту“, каже ирански публициста Бахман Нируманд који живи у Берлину. „Иран је добијао само један сићушан део.“ Крајем четрдесетих година техерански политичари су све гласније захтевали праведнију расподелу новца. Велика Британија је то одбила и наставила да обавља уносне послове.

Када је 1951. Мохамед Мосадек изабран за премијера, ситуација се заоштрила: један од Мосадикових првих потеза је био тај да је 20. марта 1951. раскинуо уговор са АИОЦ и национализовао производњу нафте.

Лондон је бурно реаговао, претио је војском и позвао Вашингтон у помоћ. Међутим, америчка влада на челу с председником Харијем Труманом није хтела да реагује. Наравно Британци су били савезници. Али Вашингтон није имао интерес да ради на слабљењу Ирана. Превелик је био страх да би Иран могао да заврши у рукама комунустичког Совјетског Савеза. Уз то, према мишљењу Трумана, Британци су својим крутим ставом допринели тој ескалацији.

ЦИА и преврат

Став САД се променио када је Трумана крајем 1952. године наследио Двајт Д. Ајзенхауер. Две године Иранци и Британци су безуспешно преговарали, ситуација се све више заоштравала. Велика Британија је увела санкције против иранског извоза нафте. Привреда земље била је сломљена. Радикалне снаге, као што је комунистичка Народна партија Ирана, постајале су све јаче.

Са доласком Ајзенхауера одлучујућу реч у Вашингтону су преузели тврдокорни антикомунисти. Џон Фостер Далес је постао министар спољних послова, а његов брат Ален шеф ЦИА. Они су били забринути због дешавања у Ирану, Мосадека су сматрали „лудаком“ и страховали су да би нафтом богата земља могла да заврши у руским рукама. Историчар Марчукат каже да су САД и даље одбацивале војну интервенцију у Ирану, али да су биле спремне да употребе друга средства, за шта се побринула ЦИА.

У лето 1953. америчка тајна служба у Техерану започиње „операцију Ајакс“: ЦИА подмићује политичаре, официре, верске званичнике и од њих ствара опозицију Мосадику. Истовремено су убедили шаха Резу Пахвлавија да декретом одузме власт Мосадеку. На улицама 19. августа долази до обрачуна Мосадекових људи и пучиста, пред кућом у којој је премијер живео. „Са чуђењем смо посматрали људе који су демострирали против Мосадека“, каже Бахман Нируманд који је као ђак непосредно доживео пуч на улицама Техерана: „Међу њима је било опасних убица и сиромашних људи из јужног дела града који су били подмићени.“ Када се онда умешала шахова војска, Мосадек је свргнут и демократски експеримент у Ирану је завршен.

Шахов режим и Исламска револуција

Већ за време пуча, наставља Нируманд, „сумњало се дасу то организовали Иранци“. Убрзо се показало да су сумње биле исправне. Шах је добио је велику подршку САД. Национализација нафтне индустрије је поништена, половина зараде од нафте од тада је ишла Ирану, а друга половина конзорцијуму који је чинило 17 углавном америчких и британских фирми.

Шах Пахлави је успоставио диктатуру коју су војно и финансијски подржале САД. „Тада је било преко 10.000 америчких саветника у Ирану“, каже Бахман Нируманд. „Владали су земљом практично 25 година.“

Шах је свргнут са власти почетком 1979. кроз Исламску револуцију Рухолаха Хомеинија. „Сећање на Мосадека је било присутно за време читавог протеста“, каже историчар Јирген Марчукат. На протестима против шаха 1978. године бројни демонстранти су носили слике бившег премијера. Када су крајем 1979. године ушли у америчку амбасаду у Техерану и заробили 52 дипломата то је имало велику симболичку снагу. Јер из те зграде организатори пуча против Мосадека 1953. године су вукли конце.

Американцима не може да се верује

Рушење Мосадека са власти је траума за иранско друштво, која се осећа и данас, уверен је Бахман Нируманд. То што антиамеричка пропаганда мула постоји и 60 година након тих дешавања, у великој мери има везе са тадашњих уништавањем иранске демократије од стране ЦИА. „Исламисти у Ирану се тиме хране до данас. Кажу: Американцима не може да се верује.“

С друге стране јуриш на амбасаду из 1979. године оставио је трага и на САД, сматра Марчукат. То је у Вашингтону учврстило слику Ирана као непријатеља Америке. Међусобна нетрпељивост Ирана и САД каснијих година се толико заоштравала да су директни разговори до данас остали једва могући.

Историјска грешка

Пуч из 1953. године краткорочно је био од велике користи Американцима. Он је САД наредних 25 година осигурао верност шаха и готово несметани приступ иранским нафтним резервама. Али дугорочно гледано пуч је био велика грешка.

„Историчари су по том питању релативно сложни“, сматра Марчукат. Јер почетком педесетих година САД су биле омиљене не само у Ирану, већ на читавом Блиском истоку „као земља која се и сама ослободила колонијализма Европе“, објашњава историчар. Све док нису одлучиле да због пуких економских интереса сруше демократију и замене је диктатуром. „Ту су САД сигурно много тога прокоцкале“.

ИЗВОР: Н1, youtube

———————-

17.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић