Пише: Срђан Новаковић
Јануар 2016. године

Сви знамо да је ова релативно млада жена, коју свакодневно виђамо на свим ТВ каналима у Србији, наследница баронице Кетрин Ештон у фарсичним “преговорима” између Србије, ”Косова” и Европске Уније поводом некаквих “поглавља”која се “отварају” током процеса наводног приступања нових чланица митском Евросојузу, са седиштем у Бриселу.

Ове “преговоре” Евросојуз води преко својих овлашћених представника, тзв. “комесара” који се брину како би земље кандидати што боље испоштовале одређене критеријуме у процесу “придруживања” Европској Унији, то јест НАТО пакту у јагњећој кожи.

У овој одвратној и лицемерној фарси “Европе која нема алтернативу” (то је модификација срборусождерског “комунизма који нема алтернативу” Мордекаја-Маркса), једну од најважнијих улога игра тзв. министар спољних послова ЕУ, госпођа Могерини.

Наравно, погодили сте – режисери ове трагикомедије (са скоро извесним нуклеарним исходом) не присуствују извођењу саме представе. Они су хиљадама километара далеко, на безбедној удаљености од европског мултиетничког раја.

Није једноставан задатак дочарати читаоцима стварну биографију госпође Федерике Могерини, и то из њене родне Италије. Она је рођена у Риму 16.6.1973. године, удата је за Матеа Рабезанија и имају две девојчице, док јој је покојни отац Флавио био сценариста и костимограф у италијанској филмској индустрији. Отац јој је чак догурао до режије пар мање значајних филмова.

Оно што одмах “боде очи” јесте професија њеног мужа који се налазио на месту помоћника бившег градоначелника Рима, Валтера Велтронија, високог комунистичког функционера либералних схватања, док је њена тетка Иза словила за најбољу пријатељицу Велтронијеве мајке Иванке Котник Велтрони, ћерке Ћирила Котника, бившег дипломате Краљевине СХС и добровољца у балканским ратовима на страни Србије (био је носилац највиших одликовања-Карађорђеве Звезде). Жестоки четник – Србофил, амбасадор избегличке југословенске владе при Ватикану и сарадник легендарног “Чиче”, Котник је скупо платио свој антинацизам и помагање жртвама хитлеровских прогона. Сурово мучен од стране Гестапоа, Котник умире од последица тортуре 1948. године, до краја збрињавајући словеначке избеглице из комунистичке Брозославије.

Кога представља данас бивши градоначелник Рима, унук неустрашивог четника Ћирила Котника и син Виторија (новинара из периода Мусолинија), Валтер Велтрони, звани “Гусеница” (барем су га тако најчешће цртали најпознатији италијански карикатуристи), са којим је наша Федерика имала најприснију сарадњу? “Гусеница”је неприкосновени лидер тзв. језуитско-проамеричке фракције унутар владајуће Демократске странке Матеа Ренција (то је она стара КП Италије која је променила више имена, да се Власи не досете), либералне фракције за коју упућени Енрико Каротенуто тврди да је беспоговорни извршилац налога контроверзног бизнисмена са швајцарским пасошем – Карла де Бенедетија (званог” Инжењер”), једног од најагресивнијих закулисних финансијера са моћним везама и препорукама (члан је управног одбора Ротшилд банке).

Валтер Велтрони

Карло де Бенедети је иначе власник партијске књижице број 1 Демократске странке и поседује, између осталог, утицајну медијску империју “Espresso-LaRepubblica”(која је волшебно на истој таласној дужини са Сорошем и Ходоровским).

Што се тиче саме дугогодишње Велтронијеве владавине Римом, она ће остати упамћена по скандалима, великом приливу афроисламских миграната у престоницу, као и по подизању бисте и трга посвећеног Кемалу Ататурку, истребитељу Хришћана и оснивачу националистичке Турске! Јерменска дијаспора се једно време бунила, али када су чули за статуу Гајдара Алијева усред београдског Ташмајдана…

Са овако моћним лобистичким ветром у леђа, наша млада Федерика вредно учи за партијског омладинског кадра, учествујући сасвим волонтерски у кампањама против расизма и ксенофобије, спремајући се за дипломски испит на факултету политичких наука у Риму из области “политичког ислама”. Вођена правом вехабистичком пасијом, Могерини често путује у Палестину и Либан, састајући се са старим Титовим пријатељем Арафатом као и са другим арапским верско-политичким вођама. Наравно, и овде наша комсомолка иде утабаним стазама старих познанстава Масима Далеме, ноторног заштитника косметских Шиптара као и саме Федерике. Њега су многи италијани прозвали “Хитлер”, према духовитим карикатурама легендарног италијанског цртача Форатинија.

Муњевито напредујући у политичкој каријери, Федерика Могерини још 2008. године улази у италијански парламент као посланик Демократске странке, бивајући већ иницирана у IAI (Istituto Affari Internazionali), предсобље језуитско-масонског крем друштва италијанске “левице” и “деснице” (ту су бивши председник Италије Цампи, Сакомани, Скоњамиљо, Андреата…)

Након ове важне етапе и одскочне даске, млађану Федерику усмеравају ка много значајнијој и моћнијој структури италијанске закулисне сцене – Савету за односе између Италије и САД (CONSIUSA), кога су још 1983. године основали Дејвид Рокфелер и Ђани Ањели, под строгом диригентском палицом језуита са Лојола универзитета из Чикага. Једно време је фунцију директора CONSIUSA вршио и италоамерички банкар – масон Роберт Агостинели. У таквом друштву, плива се само низводно!

Вечито послушна и климоглава, а са моћном залеђином, Могерини успешно преживљава све унутарпартијске трзавице у Демократској Странци и тако 22. фебруара 2014. године постаје најмлађа жена министарка иностраних послова у историји Италије!

Како нам саопштава Ђанкарло Перна, остаће заувек запамћен забезекнути израз лица председника Италије, 90-годишњег Ђорђа Наполитана (иначе омиљеног Кисинџеровог “комунисте”) на свечаности приликом заклетве Могеринијеве као министра спољних послова. Узрок запрепашћења на лицу старца свакако није био страбизам Федерике, већ чињеница да је управо произвео у шефа дипломатије голуждраву радикал-сик левичарку без неопходног вишедеценијског искуства у дипломатској служби. Чак је и председников фаворит, стара и тешко болесна Ема Бонино, иначе острашћени Русомрзац и самоука чедоморитељка, била кудикамо бољи избор.

Наравно, иза метеорског успона Могеринијеве, као и самог Ренција, стоје оне исте снаге које одувек управљају италијанским политичким позориштем – америчка републиканска десница и њени “извођачи и подизвођачи радова”.

Сама Могерини је у децембру 2013. године изабрана и за председника италијанске делегације при парламентарној скупштини НАТО пакта, а Викиликс као и Франко Фракаси нам потврђују да су документовани њени контакти са ЦИА агентима калибра Курта Волкера, десне руке фанатичног Русофоба сенатора Мекејна (и најбољег пријатеља Џона Керија).

Према бившем италијанском сенатору Ђовани Палегрину, цела Италија није ништа друго до “неке врсте НАТО носача авиона на Средоземном мору”, она није “нормална земља” са “нормалном демократијом”.

Срећом по италијанско Министарство спољних послова (кажу да су дипломате славиле до зоре!) амерички циркус одгајивачнице разроких министара дипломатије (Срби, сетите се “вашег” Франка Фратинија!) преселио се у Брисел, где већ 30. августа Федерика Могерини бива “изабрана” за високог представника ЕУ за спољне послове и и безбедносну политику, претходно снажно осудивши “руску инвазију” Украјине и предложивши санкције економске природе. Има ли бољег почетка за њу?

Међутим, хладни туш за Могерини стиже већ поцетком фебруара 2015. године, када је Путин, Оланд и Меркелова искључују са преговора о украјинској кризи, јер су тада руском председнику изгледа биле сасвим потаман две озбиљније лутке на концу, матрјошки већ има напретек!

Парадоксално, чини се да су једини успешни европски преговори управо они у којима Федерика Могерини – не учествује. Италијанска штампа је разуларена, угледни Ђани Микалесин из “Ђорнала” је апострофира као “јадницу”, ”малу шибицарку”, ”нестручну и непостојећу фигуру” која ће нам “доћи главе”, док она за бившег директора “L’Avvenire”, Мауриција Блондета, једноставно “патетична”. Северној лиги у европском парламенту она служи за спрдњу као и сам премијер Ренци (“роб банкарског картела”), посланици Боргецио и Буонано је отворено називају “ништаријом” и “мањом од нуле”, док “европска привреда губи милијарде на санкцијама против Русије” она би да се “игра нуклеарног рата са Русијом”…

Енглези, традиционално уљудни и обазриви, постављају на јутуб и твитер колекцију њених дипломатских гафова и еврофанатичних “бисера премудрости”о исламу, имиграцији, интеграцији… Так сада су они схватили шта је Черчил желео да каже оним његовим пророчанством: “Aнтифашисти ће бити највећи фашисти будућности”.

За утеху, Федерика обожава путовања (тако барем вели на твитеру), те се одмах лаћа авиона и дипломатских шпартања по свим континентима (уз неизбежни шопинг, а све на рачун пореских обвезника), што никако не промиче традиционално осетљивој немачкој и британској штампи. Па и стари комуниста Наполитано (док још беше европосланик) је волео да се “омасти” наплаћујући “low cost” плаћене летове и путне таксе по 800 евра сваки, и тако више пута сваког месеца, док га немачка штампа није јавно разоткрила! Ах, каква је то тада земља дембелија била, добри стари Евросојуз!

Коначно,17.02.2015. године Жан Клод Јункер лишава италијанску министарку дела њеног мандата који се односи на војно-одбрамбена питања и одмах га поверава искусном француском политичару Мишелу Барнијеу.

Најзад, јуна 2015. године, британска и италијанска штампа осуђују госпођу Могерини због прекомерног трошења новца из буџета ради набавке прибора за ручавање и столњака за потребе њеног министарства. Тада је она на ту набавку потрошила тричавих 3 милиона евра!

И поред очигледне недораслости и нестручности, Федерика Могерини и даље остаје у седлу ЕУ комесара за спољну политику, понајвише због испољавања своје отворене русофобије коју дели углавном са пољско-балтичким колегама у Европској комисији.

Што се Италије тиче, већина грађана у отаџбини је презире због необјективности и ратнохушачке реторике према Ирану и Русији. Чувен је њен легендарни гаф (један од безброј) када је претила иранском шефу дипломатије да ће напустити преговоре о нуклеарном програму Ирана, добијајући заузврат одговор од Зарифа: “Нека се нико не усуди да прети једном Иранцу!”, а кажу да је одмах одреаговао и увек одмерени и углађени Лавров: “Ни Русу такође!”.

Могерини и превише подсећа на Ангелу Меркел и Хилари Клинтон, веснице ратова и дивље имиграције које нико више не жели у Европи.

И, наравно, Федерика Могерини је најомраженија понајвише због својих провокативних ставова о радикалном исламу као “легитимној политичкој снази у Европи”, о исламу као првој “жртви” терористичких акција, као и о “исламској садашњости и будућности Европе”.

У овом тренутку, овакве изјаве представљају забадање прста у око свим нормалним људима у Европи. Али, она не хаје за мишљење обичних људи, јер се баш то у данашњој технократско-банкарској Унији сматра за највећу јерес, за “популизам”и “демагогију”.

Познати блогер Рикардо Гамби зато пуноправно подвлачи да Могерини јесте ”англоамеричка марионета која никога не представља, осим себе саме и корумпираних институција”. Он се нада да ће председник Путин имати разумевања за ову жалосну ситуацију и да ће знати да разреши надолазећу кризу, подсећајући на речи које је изговорио пре само неколико дана.
”Надам се да употреба атомског оружја неће бити неопходна.”

А шта ми Срби да тражимо од наше мајчице Русије поводом овакве употребе лудила у политичке сврхе?

Ја лично тражим за Нову православну годину од Путина и Рогозина да изумеју и усаврше ново, револуционарно и безбедно оружје које неће убијати људе и рањавати њихове душе и тела, већ само трајно уклањати глупост и зло у њиховим главама. Чак предлажем да се такве ракете назову “Данилевски”, ”Хомјаков”или “Иљин”.

Једну према Бриселу а једну на Београд, молим!

Давај!

Срђан Новаковић, Рим