Недостају прави људи на правом месту: Никола Кусовац

Навикнути да свако мало из иностранства нешто потражује и да им Србија то углавном беспоговорно испуњава, тешко је тврдити да се домаћа јавност изненадила када је у децембру прошле године објављено да је Виши суд у Београду одлучио да удовољи Италијанима када су од Србије захтевали да им врати осам слика италијанских мајстора.

Испоставиће се да се суд „предомислио“. На чији подстрек, то више није ни битно, али је маестрално своју улогу алармирања јавности одиграо Никола Кусовац, дугогодишњи кустос, а сада као пензионер члан Управног одбора Народног музеја.

Кусовац је објашњавао да осам слика Тицијана, Тинторета и Карпача нису на нелегалан начин доспеле у посед Народног музеја већ да су део ратног обештећења и да потичу из заоставштине Хермана Геринга коју су савезници запленили.

Оснивач Гестапоа купио је ове слике, а тачно се зна, како каже Кусовац, и за колико новаца.

У разговору за „Вести“, овај врсни познавалац сликарске уметности каже да је случај са Италијанима могао бити нит која би водила, метафорично речено, почетку парања.

– Да смо поклекли пред бесмисленим италијанским захтевом, било би нових потражњи. Словенци су и раније захтевали да им дамо дела њихових уметника као део сукцесије. Пазите, дела која смо ми куповали новцем из републичког, а не савезног буџета, а они сматрају да је то њихово!

Савремено посртање на духовном плану Кусовац објашњава недостатком институција. После Другог светског рата наступио је период једнопартијског једноумља, али су се на пољу духа дешавале врло значајне ствари, примећује наш саговорник.

– Појављују се значајни уметници, покрећу се значајни уметнички покрети. Разлог су институције. Имали смо на челу Народног музеја Вељка Петровића који није био комуниста, у Заводу за заштиту и споменика културе Милорада Панића Сурепу, писца најпотресније књиге „Када су живи завидели мртвима“. Позоришни живот је водио један Бојан Ступица. Светозар Радојчић изградио је моћну катедру за историју уметности. Ово садашње транзиционо време убија институције и почиње наш колапс. Нема правих људи на правим местима. Институције посрћу и то се лепо види на примеру два наша музеја који годинама не раде, али ни друге културне институције нису у бољим позицијама – наводи Кусовац.

Јаук због „Пијане лађе“

Од када су 1. јуна 2003. Народни музеј запосели грађевински мајстори, генерације су остале без могућности да уживо виде оригинална дела не само домаћих аутора, већ и светски признатих имена. У музејском депоу чувају се „Женска глава“ Пабла Пикаса, „Тахићанка“ Пола Гогена, „Ружичаста катедрала“ Клода Монеа или Реноарова „Купачица“.
Али још више боли што ремек-дела српских сликара ни домаћи ни страни посетиоци Београда нису у прилици да виде, као што је „Борба петлова“ Паје Јовановића или „Пијана лађа“ Саве Шумановића.
– Невоља је и то што је музеј затворен у време када су и грађани осиромашили. Па када не можемо да видимо Пикаса у Београду да идемо да га видимо у Паризу. Али је још и већа невоља што не можемо да видимо најзначајнија дела српских или југословенских уметника, а која потичу још из 18. и 19. века. Заиста су нове генерације сурово кажњене са затварањем Народног музеја, да ми понекад дође да јаучем – каже Никола Кусовац.
„Борба петлова“ Паје Јовановића и „Пијана лађа“ Саве Шумановића зато чекају 2018, када би Народни музеј коначно требало да буде отворен.

Најгоре је када убијете дух

Никола Кусовац каже да се у једном моменту уплашио да ће из српске немоћи и самопорицања власт наложити да се слике дају Италијанима.
– Људи су ми прилазили и нудили се да ако треба могу и на улице да изађу и да бране музеј. Ипак у народу постоји неко осећање да то што смо добили на име великих штета које су нам нанели у рату, да то не сме нико да нам оспори. Знате, најгоре је када убијете дух, то је теже од материјалних невоља.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:

*Урушавање институција културе (1): Благо у мемли и скелама

*Урушавање институција културе (2): Зашто се Коларац окреће у гробу

аутор: Ј. Арсеновић

ИЗВОР: ВЕСТИ

———————

3.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић