Наталија Љ. Пичурина, 27.1.2017.

Крхки мир је завладао на српској земљи већ више од двадесетак година. Рат на Донбасу још није завршен. Шта је заједничко у судбинама наших земаља? Који су узроци и путеви изласка из крвавог сукоба?

Баш о томе говори интервју два истинита пријатеља СБСског ФБРепортера, писца и друштвеног радника из Београда, Љиљане Булатовић-Медић, и сарадника Официјелног сајта Доњецке Народне Републике, новинара Алексеја Акутина.

Њих раздвајају многи простори, градови и државе а међу њима је толико много заједничког. Можда као прво – госпођа Булатовић-Медић је у Југославији чувени новинар, а од првих дана борац за Републику Српску, а Алексеј Акутин је историчар и новинар, борац за Доњецку Народну Републику. Обоје су делили и деле са својим народом и радост победа и жалост губитака.

***

Алексеј Акутин: Уважена Госпођо Љиљана Булатовић, Ви водите активну друштвено-публицистичку делатност, наступате у име српско-руског пријатељства. Шта по Вама значи рат у Донбасу? Какав утисак је на Вас лично оставио овај рат?

Љиљана Булатовић Медић

Љиљана Булатовић: На жалост, до ових дана, због мноштва актуелних обавеза нисам била у могућности да одговорим на Ваша питања, уз опаску о мојој друштвено-публицистичкој делатности и то у име српско-руског пријатељства.

Изнећу нека својa запажања о трајућим проблемима и догађајима у политичкој ситуацији специфично узаврелој на читавој земљиној кугли, са акцентом на Европи, односно на Балкану. У Србији се воде поданичке опасне, наизглед чак комичне, предратне игре, са нагласком на јужну покрајину Србије – тзв. Републику Косова. Рекла бих да је у Босни и Херцеговини мировни Дејтонски споразум, вољом поражене америчке администрације попримио смрад рата, са нагласком на Републику Српску. У Македонији и Црној Гори води се унутрашњи рат за дефинитивну превласт НАТО политике, погубне за православне староседеоце…
И док помно пратим ова локална превирања, једнако су ми значајни сви гласови и потези, пре свега Владимира Владимировича, као симбола савремене руске политике. Примећујем појачање вести о гомилању најсавременијих ратних машина и оружја, војске и пи-ара ратне машинерија НАТО близу граница Русије. Сматрам да је то намењено ширењу страха народа од годинама најављиваног трећег светског рата, као да је данас неопходно насељавање окупаторске војске близу самих циљева, односно, Русије и њених држава и покрајина штићеница. Међутим, застрашивањем народа, власт себи обезбеђује лакше провођење диктатуре.  У нашим условима, политичка диктатура појединца достигла је до сада непознате облике.

Крајем прошлог века, почело је геноцидно ратовање здружених европских и америчких фашистичких снага против православног народа и њихових држава, најпре у Босни и Херцеговини, потом у бившој СР Југославији, па почетком овог века и против православног грађанства Украјине. Под паролама борбе за демократију, бриге за слободу и за добро наводно угњетеног народа, плаћеници са ознаком песнице разбијали су неподобне политичке системе и бесомучно уништавали будућност наших потомака. Оставили су тоне осиромашеног уранијума, од којих на Балкану траје епидемија најстрашнијих облика канцера и трајаће ко зна до када… Истовремено, рушили су оно што се не може обновити: корене цивилизације.

Трећи светски рат у војном смислу припреман је деценијама одмах после другог светског рата, а почео је дефинитивно после разбијања Југославије, најпре у Босни и Херцеговини и ту су исламско-амерички окупатори изгубили битку! (Зато Срби победници тешко страдају у америчкој творевини – Хашком тзв. Трибуналу!

Потом су исламско-амерички окупатори, здружени са европском заједницом, уз значајну подршку Немачке 1999. победили на Косову, а онда се ратна помама проширила на најстарију хришћанску цивилизацију на Блиском и Далеком Истоку и – најзад је ратна машинерија укотвила своје окрутне канџе у средиште Европе: у Украјину!

Прећуткује се да у Србији војска постоји тек у симболичном значењу. Поводом актуелног недоличног спектакла са “патриотским“ возом, који није смео ни да се приближи “граници“ Србије са својом Покрајином (према важећем Уставу), случајно сазнајемо да Србија не располаже војним капацитетима са којима би могла да се успешно сукоби са припадницима оружаних снага тзв. Косова Републике! Да Република  Српска нема своју војску знамо већ неколико година – укинули је међународни представници, тумачећи Дејтонски споразум. Постоји Војска Федерације, на чије наредбе РС нема право. Недавно је у главном граду РС, Бања Луци, извршен прекршај, по оцени Уставног суда БиХ, када је поводом Дана Републике Српске, на паради учествовао Трећи пук ВРС – основан иначе, да негује ратну традицију Војске Републике Српске.

Званична власт Србије не признаје да су тзв. мигранти у ствари припадници корпуса исламских терориста, обучених или на обуци за дејства у Европи. Већином су смештени на Косову и Метохији (где се налази БОНДСТИЛ, моћни логор америчких војних снага), али и у југозападним деловима Србије (где су иначе темељи српске државе – Рашка), коју су бошњачки претенденти на стварање Републике, прозвали – Санџак. Отворене претензије турског председника на тај Санџак (иначе, непостојећа географска и уставна категорија) и Босну свесно се занемарују у процени актуелног политичког и “предратног“ стања.

Положај и улога Албаније у учешћу ратне агресије, заједно са НАТО снагама уочи и за време бомбардовања и трајне окупаторске тенденције према Србији (али и Македонији) занемарује се кроз практично пријатељске односе двеју влада. Реализација и најављивање неких нових пројеката, који су засновани наизглед на заједничким економским интересима, све да би Србија играла улогу лидера мира у региону, у ствари доприносе остваривању погубне политике Зелене трансверзале. Званичан став врха власти Србије, да је њен државни интерес да се у Србију (остатак Србије) насели што више Албанаца, ствара лажни утисак да више не постоје историјске етничке претензије стварања Велике Албаније на територији староставне државе Србије. Најслабија тачка званичне власти Србије је однос према државности  Покрајине Косова и Метохије у односу на темељну државу – Србију. Остатак српског народа тамо је препуштен многим манипулацијама и трагичној неизвесности.

Поменути спектакл – покретање воза из Београда до Косовске Митровице, која се налази у северном делу Косова и Метохије, наводно је имао добронамеран циљ. Али, изабран је датум: на дан прославе Српске нове године, а међу путницима су били и званичници српске власти, којима је нешто раније већ било забрањено да на Божић дођу у Грачаницу. При том, воз је дар од Русије, а упадљиво осликан православним симболим споља и изнутра. Упозорени и уплашени од могућег сукоба са специјалним косовским војним јединицама – лично премијер доноси одлуку да се воз заустави  подалеко од “границе“ и врати за Београд. Власти Приштине искористиле су ову невероватну ујдурму да се покажу уздржани, озбиљни и да имају јаку заштиту у Европи. Са америчком администрацијом тек ћемо да видимо. Није занемарљиво то што је главни град “Републик Косове“ обележен огромним спомеником Билу Клинтону и сличнима на другим местима небројени су и споменици највећим ратним зликовцима, припадницима тзв УЧК („Ослободилачке Војске Косова“). Преживели организатори и извођачи прогона српског народа са темеља српске државе, неприкосновено владају подељеним територијама Косова, а Олбрајтова, Вокер, тзв. Лекари без граница деле добит са њима. Али, зато су Србији из политичких центара моћи са Запада одмах стигла упозорења да се не сме некажњено нарушавати државни интегритет Косова.

Пишем о Балкану, о Косову, а мислим на Донбас и на Крим. Основна разлика јесте у томе што се српски народ вековима традиционално исељава са својих огњишта, њихове цркве и манастире руше и на њихова имања насељавају се њихове убице и пљачкаши. Турци, усташе, нацисти или шиптари и албански окупатори. Те сеобе се опевају, исто као и највећи историјски порази – у епским песмама као – победе! А за кривце се све чешће проглашавају сународници, под разним политичким заставама… Тако се круне темељи српског националног бића.

Бомбардовање Србије 1999., започето је баш у тзв. срцу Србије – на Косову и Метохији, као експеримент за будуће ратове, и као завршница вишедеценијског прогона православних Срба са простора темеља српске државе и уништавања споменика православне културе. Удружило се 19 држава света у војном савезу против остатка Југославије: у којем је била већина православаца. Анализа листе најутицајнијих – најбогатијих припадника тога савеза показује да међу њима  готово да нема православних личности, нити држава са већинским православним становништвом. У Србији су националисти проглашени нацистима и ратним хушкачима… Тако се та разбијачка агресија десила  истовремено споља и изнутра….

Као и раније, у пресудним историјским збивањима, српске земље са Балкана помагале су једне другима, иако значајно различитих могућности. Али, од мајке Русије увек су очекивале и искале и Србија и Црна Гора и политички и материјални и војни ослонац. После изостанка савезништва Русије са остатком Југославије у трагичном страдању народа и немилосрдном бомбардовању 1999.године, а након  промене власти у Русији, у Србији се широко развија дух братства са руским народом и очекивање пресудне улоге Русије у одбрани и заштити, превасходно православних народа и држава у којима су они већина. Званична реакција Русије на покушај агресије немачко-америчких снага на Украјину, значајно нас је охрабрила. Боравећи често у Русији, увидела сам да је, упркос пробуђеним опозиционим процесима, руски народ добио ону литерарну снагу, препознатљиви понос… Видела сам да је Војска Руске Федерације опет и суворовска и моћна руска! Мада, прошла година некако је била година мањег броја организованих патриотских, словенских меропријатија у Русији, а у Србију су из Русије почеле долазити неке “европејскије“ делегације, у Србији се оснивају неке медијске адресе и институције са порукама, које нису блиске православљу и имају известан отклон од ставова Владимира Владимировича Путина … Разумела сам да је новца за словенске пројекте понестало, а утрчали су у тај простор неки попут Сорошевих, иако је Сорош протеран из Русије. И православље у Русији другачије делује, црква је у снажнијој позицији него наша у односу на одржавање и одбрану темеља вере православне.

Почетак нацистичких операција у Украјини 2014.године дубоко ме потресао. Реаговање тзв. демократских снага подсетило ме на велеиздају  тзв. демократа у Србији. Догађаји на Мајдану оживели су сећање на драматично и недостојно страдање невиних војника тадашње Југословеске народне Армије – најпре у Словенији. Сматрам да су на територији бивше Југославије најпре словеначка власт и народ извршили геноцидни обрачун и чишћење дојучерашње југословенске републике од Срба. Памтим сцене насилног повратка голобрадих 18-годишњих младића војника, готово у доњем вешу… Потом још масовније и немилосрдније обрачуне хрватских усташа са војницима ЈНА у опкољеним касарнама. Памтим сусрет са тројицом војника – посада једног тенка, првог дана по завршетку рата у Вуковару, који су 21 дан провели дан и ноћ заједно, готово заробљени. Не случајно, него као последица националног састава ЈНА, један је био Србин, један Хрват и један муслиман. Питала сам их шта ће рећи родитељима, шта су радили по Вуковару, рекли су ми: “Борили смо се са фашистима!“

У медијској и политичкој подршци НАТО-нациста, у извођењу страшних зверстава у Украјини, препознала сам и деловање песнице ОТПОР, промовисане у Србији, којом је уништено достојанство и слобода српског народа на Балкану. Којом је фашизам добио снагу победе – оно што Хитлер са савезницима није успео у Другом светском рату. Овог пута је моћни савезнички клан, под геслом стварања Новог светског поретка, систематски  осмишљено приступио далеко широј освајачкој офанзиви. Поновићу цитат који сам изнела 2015. на једном свесловенском скупу у Минску, којим објашњавам на “теорију америчке борбе са Истоком“, коју је формулисао директор ЦИА-е Алан Далас и објављивао још 1953. до 1961. године, као Инструкцију америчким тајним службама да САД треба да управља светом, са да је за то неопходно сломити дух словенских држава:

«Окончится война, все как-то утрясется, устроится. И мы бросим все, что имеем, — все золото, всю материальную мощь на оболванивание и одурачивание людей! Человеческий мозг, сознание людей способны к изменению. Посеяв хаос, мы незаметно подменим их ценности на фальшивые и заставим их в эти фальшивые ценности верить. Как? Мы найдем своих единомышленников, своих союзников в самой России. Эпизод, за эпизодом будет разыгрываться грандиозная по своему масштабу трагедия гибели самого непокорного на земле народа, окончательного, необратимого угасания его самосознания. Из литературы и искусства, например, мы постепенно вытравим их социальную сущность, отучим художников, отобьем у них охоту заниматься изображением… исследованием, что ли, тех процессов, которые происходят в глубинах народных масс. Литература, театры, кино — все будет изображать и прославлять самые низменные человеческие чувства. Мы будем всячески поддерживать и поднимать так называемых художников, которые станут насаждать и вдалбливать в человеческое сознание культ секса, насилия, садизма, предательства — словом, всякой безнравственности. В управлении государством мы создадим хаос и неразбериху».

Тако су они и привукли на своју страну значајан број младих људи, већином интелектуалаца, још почетком ’90-тих. Они су их обучавали томе у разним лагерима, како сменити званичну „националистичку“ власт, а све у име нове, „демократичности“, новолибералиберализма, и тако су они постали робови-плаћеници и авангарда „цветних револуција“ свугде по свету!

Тим начином су и привукли у власт тај део Срба који би се бави „деструкцијом Русије“, а који, уствари, разара православну мрежу вековних руско-српских односа. Заправо, то је и део Инструкција директора ЦРУ-да америчка обавештајна служба треба изнад свега да обрати пажњу на разарање Русије.

Бомбардовање Републике Српске и остатка Југославије је проба реализације џихадско-исламског сна о великој „Муслиманији“, у којој ће места бити само за „армију Алаха“. Покушали су, и победили Србију, и продужили на Блиски Исток.

Америчке и НАТО војне снаге чиниле су нечувене ствари. С успехом су свргавали режиме, убијали силоване вође, с којима су до јуче делили „зелене и жуте“ драгоцености. Заволели су их Европљани, у Украјини, зато Што су Русији показали зубе… и истовремено уништавајући Сирију… Месопотамију… – колевку хришћанства и светске културе.

Али „руски медвед“ је стао на своје ноге… И, започео је својеврсни облик Трећег светског рата. Светом је завладао страх од насиља. Започела је и такозвана „мигрантска криза“, коју ја сматрам „новим видом окупације“. У Европи се затварају цркве, да би њихов простор искористили за „привремени“ боравак имиграната, за које ми и незнамо ни ко су ни зашто… У међувремену обнављају се и реализује великоалбанске и османско-турске амбиције на Балкану, а у суштини страда православни српски народ, гине истина…

Истина је да ми данас није сасвим јасан однос званичне Русије према Донбасу. Читаве прошле 2016. године били смо под медијском окупацијом избора у Америци. За то време закулисни диктатори планетарне ситуације вукли су погубне потезе по будућност цивилизације на Блиском истоку, по рубним границама Русије, у Турској, у Европи, у Великој Британији… све усмерено ка ускраћивању угледа и ауторитета све моћније Русије. У овом тренутку, док покушавам да се измакнем из олује нових деструктивних акција, примећујем опште ишчекивање те завршнице избора у Америци. Лично – задовољна сам уклањањем изопачених убица са председничког америчког трона милиона сасвим недужних људи у свету. На просторима веома удаљеним од “демократске“ Америке. Све што се дешава у овом периоду, јесте грабеж да се учини још какво зло  или прикрије учињено.

Алексеј Акутин: Рат у Донбасу има јасну црту како у суштини „информационог рата“, тако и по својој бити „пропагандног рата“. Несумњиво, много таквих експеримената било је испробано за време Југословенских ратова. Молимо Вас, како је ваше мишљење о томе и кажите нам подробније јер се Ви тиме већ дуго бавите?

Љиљана Булатовић: Мислим да је у Донбасу одавно превазиђен информациони рат. Наше, југословенско, искуство је да после медијског залета нато-нациста, прелазе на реализацију цитираних упутстава агенције ЦИА. И у таквој трулој атмосфери, лакше је довршити започето. Све се мање података објављује о страдањима и несрећама које се дешавају народу Доњецке Народне Републике. Све је мање социјалне и политичке солидарности са наше стране. Мада, знам да руски народ не посустаје у томе.

Имам ту добру позицију у животу да ми се праве ствари догађају у пресудним историјским временима. Тако ми је Међународни Савез друштвених организација “Лидери мира“, са седиштем у Москви 2013. године  послало позив да учествујем на њиховом Конгресу и обавештење да ћу добити Међународни знак друштвеног признања “СРЕБРНИ ГОЛУБ“. Искрено, нисам очекивала да ће то бити тако величанствен и садржајан скуп представница и делегација жена из разних земаља света. Идеју су усагласиле и започеле  ,,Жене нашег града“ Русије, Украјине, Белорусије, Македоније и Канаде. Од тада овај Савез одржава сваке године саветовања, изложбе, такмичења, научне скупове по разним земљама, а број чланица је стигао до 39! Осим поменутих, активне су жене из Дагестана, Бугарске, Арапских емирата, Јерменије, Немачке, Литваније, Кипра, Естоније, Канаде, Немачке, Македоније, Сирије, Кубе, Хрватске, Црне Горе, Јапана, Индије, Абхазије, Чешке…

На Конгресу износимо своје виђење по личном избору најзначајнијих проблема живота и предлажемо закључке и будуће акције. Те 2013. године, на пример, најузбудљивије је било казивање представнице Украјине, која је и депутат Украјинске Раде: упозоравала је на драматичну политичку и социјалну реалност у Украјини, која може имати тешке последице и залагала се за уједињење свих словенских земаља. Овог пута је описивала страдање народа , као последице фашистичке агресије Запада на Украјину.

Истакла сам да “украјински злочиначки сценарио није случајно започет  баш ове 2014. године. Године, у којој се победа над фашизмом у другом светском рату наглашено са поносом обележава у свим антифашистичким државама, заједницама, друштвима. Разваљивање Украјине јесте америчка НАТО освета Русији, која их је привела принудном одустајању од окупације Сирије (темељнице хришћанства и православља), а агресија НАТО-а 1999. на остатак Југославије била је пробни пројекат новог светског рата, наизглед новог савеза држава фашистичког опредељења, против победница у другом светског рата. На челу тог новог савеза јесте Немачка, а у темељу је обнова и остварење геноцидних фашистичких циљева из другог светског рата, што подразумева уништавање корена хришћанске цивилизације: културе и историје, православних земаља и православног живља.“

Алексеј Акутин: Могуће је, да ће питање зазвучати болно, али трагедија Србије је, чини се, трагедија побеђеног. Отуда судски процеси, Милошевићу, Младићу, Караџићу и другима. Каква, у датим околностима, опасност може задесити Донбас?

Љиљана Булатовић: Да. Заиста се ситуација у Србији може квалификовати као “болна трагедија побеђеног“. Заслужује читав есеј. Али, Милошевић није у истом строју са Младићем и Караџићем! Он, као председник Србије, јесте био “гарант“ за Републику Српску у Дејтонском Мировном споразуму, али он јесте и губитник. Он је одбраном у Хагу делимично сачувао свој углед вође, износећи истините чињенице о ратним временима Србије. Али је званична “демократска“ власт Србије после њега учинила тешка огрешења о правду и праведност према генералу Младићу, др Караџићу и свим осталим, који су оптужени и сви осуђени за учешће у здруженом злочиначком подухвату у Босни и Херцеговини, за геноцид и чак – холокауст!

Борци за одбрану Донбаса би морали да предухитре сличну судбину и да своје злочинце изведу пред истински, народни домаћи суд! О томе би требало савесно и озбиљно размишљати и деловати. Мислим да вам је то историјски задатак. Најхрабрији борци и најтеже жртве из сваког одбрамбеног рата најпре се забораве. Они најчешће не постају ВЛАСТ ослобођене државе. На слободи у први ред за признања стану они који су најспретнији. Или најуслужнији.

Алексеј Акутин: Уважена Госпођо, Љиљана Булатовић, имате ли неку поруку или нешто што би пожелели народу Донбаса?

Љиљана Булатовић: Ех! Волела бих да лично упознам те храбре, племените, издржљиве борце страдалнике. Умне вође. Отпорне на безброј изазова. Да проживим са њима макар мало њихове судбине. Да бих могла да о њима пишем и причам, као што сам писала о српском народу са Косова и Метохије, из Хрвтаске, и нарочито из Босне и Херцеговине… Желим народу Донбаса мир у њиховим домовима, на улицама, у њиховим школама на језику којим желе да говоре… Желим да имају хлеба и хране колико год им треба. Добро здравље… Желим да се могу волети слободно и певати своје љубавне песме… Желим им стваралачку радост… Желим да у Донбасу буде много деце са срећним родитељима.

Донбасу желим срећну будућност!

С особитим уважавањем Алексеј Акутин,
Доњецк, ДНР