СЛОБОДАН СИМИЋ, фото: ДАНАС
Управо сам завршавао свој двадесет пети роман када су ме позвали са Телевизије.
– Господине Академиче, да ли би гостовали у нашем ток-шоу програму?
Било ми је врло непријатно.
– Извините, ја никада у животу нисам гостовао на телевизији…
Уредник је био упоран.
– Нема везе! Само се опустите! Вас је ионако за гостовање предложила наша велика естрадна уметница Цица Тракалица. Цица каже да је у животу прочитала само једну књигу, и то баш Вашу!
Пристао сам тек када је поменуо хонорар. Већи од моје плате на факултету.
Појавио се нови проблем. Шта да обучем?
Нашао сам једно очувано одело још из добрих старих времена.
Међутим, у тим временима се много боље јело, тако да су ми панталоне биле превелике.
Ипак, нашао сам неке старе трегере и могао сам да кренем у студио.
Цица Тракалица је била заиста омиљена млада дама. Непрекидно је причала и сви су је нешто питали.
– Ево за крај емисије, замолићемо Академика да устане и каже да ли је срећан што је баш он омиљени писац наше гламурозне Цице!
Устао сам сувише нагло за моје старе трегере. Чуо сам лаки прасак, а онда су панталоне биле брже од мене. Стајао сам на сред студија без панталона, само у гаћама.
Настао је незадржив смех. Публика у студију се ваљала од смеха, а уредник се држао за стомак.
Чак је и Цица Тракалица плакала од смеха.
Покушао сам брзо да подигнем панталоне, али сам изгубио равнотежу и пао преко столице.
Урнебес је био потпун.
Љубазни камерман ми је помогао да се придигнем и обучем, тако да сам напустио емисију преплављен највећом срамотом свог живота.
Међутим, чекало ме је ново изненађење.
Телефон ми се усијао од позива пријатеља и познаника који су ми изражавали максималне симпатије.
На улици су ме пролазници раздрагано поздрављали.
У продавници су се продавачице утркивале да ме услуже.
На трафици су ми дали цигарете преко реда.
Таксисти су ми махали у пролазу.
На телефонској секретарици ме је сачекала хрпа позива за разна гостовања у бројним емисијама.
Једном речју, постао сам јавна личност.
—-
ИЗВОР: danas.rs
————–
26.1.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, ДРУШТВО, Други пишу, КУЛТУРА, Медији- генератори јавног мњења, Мишљење, Национално питање, Новости, СРБИЈА, будућност, MAIL - RSS FEED, сатира
СРБски ФБРепортер 
О поштованом Симићу нећу ништа да кажем, али ово ме подсетило на то како су ономад спале панталоне Звонимиру Чичку, и то баш када је између осталих присутних поред њега била Колинда, чувена председница Хрватске. Смејао сам се непрекидно као луд на брашно. А онда, иако је Чичак декларисани Србомрзац, било ми га је жао, чак сам помислио хипотетички шта да је на његово место био Шешељ, сигурно и њему пуцају дугмићи, да ли би Колинда реаговала.
Ја сам једном у гостима седео на некој климавој столици, један ми је додао чашу ракије, и таман када је било куцање „живели“, столица се распала и ја сам се нашао на поду. Присутни су се ваљали од смеха.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Наравоучење.Док се не разгаћиш, не можеш битисати као јавна личност у Србији.Предложила сам својим колегама, просветарима да осмислимо годишњи календар на коме ћемо сви позирати гологузи или у гаћама и да га поклонимо министру Шарчевићу како би се смиловао да размотри наше захтеве.Уосталом , био би то прави педагошки подвиг да нас ученици виде голе јер је још само то преостало па да понижење буде комплетно.Свима онима који нас куде могу јавно да поручим да су просветни радници односно професори у највећем броју часни људи којима је понижавајуће да се препуцавају са политичким олошем за оно што им по закону припада.
Свиђа ми сеСвиђа ми се