Поштовани читаоци, пред вама је истинита прича о страдању породице Јовандић 1941.године. Причу је забележила Пастоњицки Љубица као ученица 7е разреда у Основној школи „Владимир Назор“ у Новом Саду. Документ је сачуван у Историјском архиву града Новог Сада.

***

Слушала сам од своје суседке причу о трагедији њених синова 1941.године. Слушала сам њене оптужбе на окупатора. И увек ми је било жао те мајке. И ето, гледајући ову изложбу, била сам потстакнута, да напишем ту жалосну трагедију једне мајке, јер сам гледајући изложене фото документе управо понова доживљавала то страшно и то велико доба истовремено.

Моја суседка се зове Јелка Јоваџић. Живи у Новом Саду. Ње нема на овој изложби ни њених синова. Али за мене, као да су ту. И сви други и незнани. Све жртве. Ја видим тај судбоносни јануар, ту рацију сликама изложбе, причом те мајке.

Ја осећам јеку корака. Ко то долази тако бучно. Ко тако изненада. У соби седи мајка са синовима. Ударац на врата. Страшни људи улазе.

Они питају синове:
-Које сте вере?
-Православне, – одговорио је један престрашено.
-Напоље, – викнуо је један мађарски војник.
-Куда? Зашто? – питала је престрашена мати.

Одговора није било.

Децу су јој извели, а кад је она потрчала за њима један војник је удари кундаком по глави. Пала је поред врата. Није видела, али је ипак чула:
-Мајко, мајчице не дај нас!

Али помоћи није могла. Тама јој је пала на очи. Ноћ.
Кад је дошла к себи било је већ све свршено. Пред кућом, свих пет младића – синова – лежало је у крви. Најмлађем је метак откинуо комад кости са главе.

Сећања ме воде даље. Ја видим једну црну кутију. Ја чујем мајчину причу:
-То парче кости са главе мога сина стоји у овој кутији. Највећа ми је жеља, када умрем, да та кутија буде сахрањена у гроб заједно са мном.
-А шта је било са мртвим синовима? – питам је.
-Натоварили их на камион па однели у Алмашко гробље. Али, земља је била смрзнута од хладних јануарских мразева. Нису могли копати гробове, па их бацили у Дунав.

Тече крвави Дунав…
И време.

Рат је прошао. Плаћени маџарски војник, агент, који је убио Јелкине синове и много српских младића побегао је у Мађарску. Пронађен је у Будимпешти. Мађарска влада га је пребацила у Нови Сад. Пресуда је гласила – на смрт!
У то време суђења један српски официр је обавестио старицу да би она требала да сведочи и да каже шта мисли да треба да се уради са тим злочинцем. Без дугог размишљања старица је рекла:
-Опраштам му иако је убио моје синове.

Ипак, тога дана злочинац је био стрељан у Новом Саду у Руменачкој улици, на некадашњем Житном тргу, а код школе „Иво Лола Рибар“. Имао је 44 године…

Тече Дунав а мајка  самује.
И прича своју тужну причу мени опет на овој изложби ужаса и туге.

***

НАПОМЕНА: Ово сећање о крвавој Новосадској рацији и злочинима мађарских војника чувеног Миклоша Хортија вероватно је настало после једне од изложби о жртвама рације шездесетих година 20.века.
фотографија: ФБ профил Kisha D. Dorado
***

ПОВЕЗАНО:
*„Дунав те њиховим очима гледа“: Цвеће у реци за незаборав

*74. године од „Рације у Чуругу“: У злогласној акцији мађарских фашиста сурово ликвидирано више од 400 мештана села у Шајкашкој

*Александар Вељић – Краљевачка телевизија пробила медијску блокаду о Геноциду Миклоша Хортија! (видео)

*Александар Вељић: 74. ГОДИШЊИЦА ОКУПАЦИЈЕ БАЧКЕ

*НОВИ САД: ОДАТА ПОШТА ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКЕ РАЦИЈЕ И ДОНЕТА ИСТОРИЈСКА ПРЕСУДА НАРОДНОГ СУДА МИКЛОШУ ХОРТИЈУ МАЂАРСКОМ ОКУПАТОРУ – КРИВ ЈЕ ЗА НАРЕЂЕН И ИЗВРШЕН ЗЛОЧИН „РАЦИЈА 1942.“!

*ХОРТИЈЕВА РАЦИЈА – ФАШИСТИЧКИ ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ 1942.: 23. јануара 2015. у 15.00 часова МАРШ ЖИВИХ „Дунав те њиховим очима гледа“

*Марш живих „О, страшан је глас тих што под водом дремљу!“ на „Штранду“: НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ ЖРТВЕ – поручили су учесници 72 године после страдања…

…

23.1.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић