Пред вама је једна од глава друге књиге. 

***

ДУШАНАЦ

1434. лето Господње
Смедерево

Унутар бедема на јужној страни смедеревског великог града, маса народа се тискала око огромног и празног, даскама ограђеног простора. Они који беху племенитог рода или бар за десет перпера богатији од осталих су могли према положају добити место на клупама које су биле издигнуте на склепаним трибинама. Са шетнице на високим бедемима се одлично видело, али тамо су приступа имали само ратници из градске посаде, који су данас без изузетка користили ту привилегију. На високим кестеновима, попут чворака беху начичкана јата босоноге и чупаве дечурлије, испуњене невероватним узбуђењем и некаквом неописивом дрхтавицом. Хиљаде гласова су се мешале стварајући неразумљиву буку, сличну звуку раздраженог роја пчела. На све стране су биле искачене стегови и обележја свих виђенијих великашких родова. Био је то сплет свих могућих боја и хералдичких симбола, али доминирао је црвени лав Бранковића на белом позађу и бели немањићки орао на црвеној позадини, својом присутношћу означавајући родбинске везе и поштовање које је деспот Ђурађ гајио према овом славном, древном роду.

Испред улаза у ограђени део, стајао је подигнут платнени шатор црвене и беле боје. На дугачком столу постављеном испред њега, седела су три човека. Први је био деспотов дијак , Грк Софрас, црнокос човек, брзих и шаљивих очију које су летеле попут немирног врапца, проучавајући све око себе. Био је познат као шаљивџија и весељак, али и човек од великог деспотовог поверења.

У средини је седео некудимски заповедник Вуин, мршав и висок властелин, густих, жутих бркова и обрва. Достојанствено, иза подигнуте руке шапутао је нешто трећем члану ове дружине, деспотовом стотинару Лаушу, поштеном и способном ратнику. Њихова данашња дужност је била да дочекују ратнике који су хтели да се надмећу на Душанцу и уједно проверавају да ли су погодни за то.

Неколико витезова из Браничева је стајало испред стола, док је Грк Софрас листао дебелу кожну књигу. Био је то чувени „Грбовник“, дело славног архиепископа Данила. По легенди, духовник га је годинама стварао, обилазећи целокупан простор насељен Србима православне и католичке вере. Није било ни једног рода племенитог порекла, а да му некадашњи хиландарски игуман није верно пресликао грб и уписао име у „Грбовник“. Деценијама се чувао у царском Скопљу, све док га Турци нису опљачкали у једној од похара. Тек је деспот Стефан Лазаревић преко својих ухода успео да га пронађе у Малој Азији и поново га врати у Србију, плативши га сувим златом. Деспот Ђурађ га је добио у наслеђе и као највећу реликвију чувао у смедеревском двору, користећи га само у изузетним случајевима и догађајима. Витешки турнир „Душанац“ је био један од таквих догађаја, јер беше неопходно проверити порекло свим ратницима који су хтели да учествују. Поред тога, Софрас је код себе имао скуп свих закона и канона који су била неопходни за одржавање једног оваквог догађаја. Обично су то били записи и цитати речи свих хришћанских владара који су и кројили правила на турнирима широм тадашње Европе.

Тада, из масе се проби црномањасти младић, водећи скупоценог белца за узде. Покрај њега је ишао плавокоси дечак у белој кабаници, праћен крупним оклопником на стаменом вранцу. Оклопник је преко железног напрсника имао пребачену тунику плаве боје са израђеним медведом на левој и сребрним мачем на десној страни груди. О кожном каишу који му је стезао тунику, висио је кратак мач у скупоценим корицама, а у десној руци је стезао држак дугачког јасеновог копља. Главу му је покривала необична кацига у облику медвеђе главе, са малим отворима за очи. Група приђе до стола и сачека док Софрас не заврши проверу грбова браничевским витезовима.

„Приђите!“, позва их некудимски заповедник Вуин.
Оклопник сјаха и заједно са дечаком приђе до стола.

„Желимо да учествујемо у надметању.“, дубок глас се проби испод железне кациге.
„Ех!“, уздахну Грк Софрас, „Желите! И ја бих желео да могу прочитати све књиге Александријске библиотеке , али узалуд.“

„Морате рећи имена, родове које заступате и врсту борбе у којој желите да учествујете!“, озбиљним гласом изговори стотинар Лауш.

„Борићу се без имена, у витешком надметању“, рече оклопник.

„Без имена?! Како то?“, зачуди се некудимски заповедник Вуин и погледа Лауша и Софраса.

„Не може!“, одмахну главом стотинар Лауш, „То је против правила!“

„Није!“, долете испод кациге, „За витешко надметање су потребни оклоп, копље, штит, коњ и мач! Тако је још од времена светог краља Стефана Уроша Храпавог!“

„Хм!“, учини Вуин, „Погледај Софрасе.“

Грк отвори дебелу кожну торбу која је почивала на столу и из ње извади прашњаву књигу. Неколико тренутака је листао, а онда застаде. Проучавао је натпис на страници пергамента, а на лицу му се указа зачуђеност.

„Има право!“, рече, „Заиста је тако!“

„Правила су правила!“, слеже раменима Вуин, „Ја ту ништа нећу спорити. Што се мене тиче, витез се може борити!“

„Одобравам!“, додаде стотинар Лауш.

„А дечак?“, показа Софрас на плавокосог момчића који је стајао иза витеза.

„Зовем се Дрен!“, звонким гласом изговори дечак, „Желим да се надмећем у бацању бодежа!“

„Полако дечаче.“, подиже руку Вуин, „Ниси нам рекао ком роду припадаш.“

„Ја немам род.“, рече дечак.

„Онда се не можеш надметати.“, слеже раменима некудимски заповедник.

„Зашто?“, побуни се оклопник, „Дечак је слободан човек.“

„Правила су јасна.“, јави се Софрас, „Да би се ратник надметао у бацању бодежа, мора бити племенитог рода…“

„Или заступати племенити род.“, прекиде га црномањасти ратник.

„Ко је то рекао?“, стаде се извиривати стотинар Лауш.

„Цар Хенрик Шести Хоенштауфен.“, рече црномањасти ратник, „И од тада је ушло у правилник свих надметања у Европи.“

„Де, погледај Софрасе.“, у чуду изговори Вуин.

Грк се опет удуби у књигу. После неког времена подиже главу и изненађено узвикну на нешто на грчком језику. Пронашао је текст који је сведочио у дечакову корист.

„Само мало.“, скупи очи стотинар Лауш, „Правила кажу да ратник мора заступати племенит род, зар не?“

„Тако је!“, потврди Софрас.

„Који род дечак заступа?“, упита стотинар.

Дрен разочарано обори главу, чак се и оклопник нађе у чуду. Све је било узалуд, дечак неће моћи да се надмеће на данашњем турниру. Тројка за столом их је упитно гледала, чекајући одговор. Тада, до њих долете глас црномањастог момка:

„Род Геталди од Дубровника.“

Сви се окренуше ка њему, са зачуђеним изразом на лицу. Ратник је за то време отворио бисаге и из њих извукао тунику светлоплаве боје на којој су биле израђене две сребрне осмокраке звезде и три црвена љиљана. Док је прилазио дечаку, до њега долете зачуђен шапат испод медвеђе кациге:

„Геталди?!“

Црномањасти ратник ништа не одговори, већ пружи тунику дечаку.

„Обуци је Дрене.“, рече.

Дечак скиде кабаницу и хитро навуче тунику. За то време, Софрас је листао грбовник тражећи грб са дечакове тунике, а онда климну главом.

„Род одиста постоји и ово јесте њихов грб!“, показа Грк на симбол на Дреновим грудима, „Дечак се може надметати!“

„Само, морате пожурити унутра!“, озбиљно ће Лауш, „Душанац ће почети за који тренутак!“

Широк осмех радости озари Дреново лице, а оклопник дохвати свог вранаца за узде и поведе га ка улазу у борилиште. Дечак пожури за њим, као да се плаши да ће се тројка за столом предомислити. Црномањасти ратник је већ одмицао ка огради, намеран да нађе место одакле ће посматрати надметање.

„Чудна група!“, одмахну главом некудимски заповедник Вуин.

„Чудна!“, потврди стотинар Лауш, а онда досетивши се упита Софраса, „Коме припада грб безименог оклопника.“

„Потомцима некаквог Раоша Големог из Груже.“, подиже Грк обрве, „Нисам до сада чуо за њих.“

„Ни ја.“, слеже раменима некудимски заповедник.

„Свеједно!“, одмахну руком Софрас, „Најавићу га као Безименог витеза, сам је рекао да ће се борити без имена.“

„Како год!“, насмеја се стотинар Лауш, „Конкуренција је ове године ђаволски жестока. Безимени ће се свакако брзо ваљати по блату разбијеног носа.“

*

Крупног оклопника и Дрена у први мах заслепи невероватна светлост, помешана се заглушујућом вревом коју је стварао шарени скуп људи начичканих по дрвеним трибинама и око ограде борилишта. Још им се очи не привикоше на светлост, а испред њих се створи дебео, средовечан ратник са халебардом у рукама.

„Хеј ви?“, повика, са јаким приморским нагласком, „У чему ћете се надметати?“

„Ја учествујем у витешком надметању.“, одговори оклопник.

„А где ти је штитоноша?“, искриви ратник уста.

„Немам га.“

„Хм!“, учини ратник и пажљиво се почеша по глави тупим делом халебарде, „А дечак?“

„Дечак ће бацати бодеже.“, рече оклопник.

„Онда нека иде лево, међу бацаче. А ти окрећи тог хата и придружи се оним ђидијама тамо са десне стране!“, показа Приморац на скуп витезова и њихових штитоноша који су стајали у гомили недалеко од њих.

„Срећно Дрене!“, спусти оклопник руку на раме дечаку, а он се насмеши па пожури на своје место. Ратник окрете коња и умеша се међу витезове.

Било је ту ратника из свих крајева деспотовине, као и околних држава. Српски, угарски, млетачки, босански и понеки бугарски витез су мирно седели на својим коњима који су немирно поигравали, осећајући да следи надметање. Најразличитије боје витешких туника и симбола на њима су се мешали и преплитали, стварајући дивљење код простог света и узбуђење код градске дечурлије која је са нестрпљењем ишчекивала почетак надметања.

Међу такмичарима су се изгледом и богатством опреме истицала два витеза. Први је био Тома Кантакузен, рођени брат деспотице Јерине. На себи је имао жуту тунику са црним двоглавим орлом на грудима, испод које је извиривао сјајан млетачки оклоп. Без речи је стајао поред стаменог вранца, држећи испод руке високу кацигу украшену жутим и црним перјем. Његов тешки мач, крсташ и дугачко копље је придржавао штитоноша у жутом хаљетку.

Други витез је био деспотов војвода Јакша Брежичић. Горди ратник је био најбоље опремљен од свих такмичара. Свилена туника црне боје са косим тамножутим пругама на грудима је покривала скупоцени посребрени оклоп допремљен из Шпаније, украшен разгранатом лозом листова златне боје. Дугачак, раскошно украшени млетачки мач му је падао низ бок, а у рукама је имао тешко копље, обојено тамножутом и црном бојом. Визир на сјајној, позлаћеној кациги беше подигнут, а војвода је својим плавим очима надмено гледао остале такмичаре, процењујући им коње и опрему.

Дрен је био у нешто мањој групи ратника. Међу њима није било пуно високих великаша. Углавном су ту били припадници нижег племства, властелински синови и стотинари из посаде смедеревске и некудимске тврђаве. Дечак испред себе спази подло лице Дајка Брежичића који се непрекидно освртао и подругљиво и изазивачки звиждукао, трудећи се да што више нервира противнике. Бојећи се да га насилник не примети, Дрен се дубље повуче у групу и сакри иза једног широког стотинара.

Тада, на високу платформу са надстрешницом начињеном од дасака изађоше два пажа у црвеним одорама. Увежбаним и уједначеним покретима подигоше у ваздух две фанфаре, па стадоше дувати у њих. Продорни звуци испунише ваздух, а галама која је долазила из публике намах престаде. Све очи су биле управљене на застор којим је улаз на платформу био покривен. Завесе се раскрилише, и на улазу се појави деспот Ђурађ Бранковић. Проседе кестењасте косе и браде, у богатој одежди византијског кроја, достојанствено ступи на дрвени под. У корак га је пратила деспотица Јерина за којом су поносно ишли њихови синови Гргур, Стефан и Лазар. Ипак, највише пажње је привукла деспотова кћер, Катарина.

Шеснаестогодишња деспина је била девојка нежне лепоте, и још нежније душе. Њени кестењасти увојци су били сан сваког витеза у деспотовини, али ретко који је сматрао да је достојан да се ороди са кућом која је припадала најстаријем српском племству. У не тако далекој прошлости, највише наде је гајио војвода Јакша Брежичић. Деспотово богатство и моћ коју би добио као његов зет су га испуњавали невероватном похлепом. Веровао је да је био добра прилика за деспотову миљеницу и дуго времена је сакупљао храбрости да је запроси. Ипак, девојка га је презирала из дна душе због надмености и свирепости и није се либила да му то једног дана и стави до знања. Од тада, војвода Јакша је одустао од просидбе, а душа му се испунила невероватном мржњом према младој деспини.

Смедеревски господар је гледао по маси народа која се тискала, пела на прсте и кривила вратове како би га боље видела. Ветар који је долазио са Дунава му се поигравао са брадом, стварајући му пријатну свежину. Нечујно је прочистио грло и пришао ближе огради терасе.

„Нека је слава Господу!“, узвикну јаким и дубоким гласом, „Моје родитељско срце је пуно радости када видим колико вас има. Врли великаши, властела и властеличићи, витезови, ратници и грађани, занатлије и слободни људи. Стојите овде данас, испред мене, намерни и жељни да заједно следимо пут и обичаје наших светлих, витешких предака који су се у оваквим турнирима надметали, храброст и вештину показивали и славу стицали. Ни ми, њихова деца, нисмо далеко од њих. Част, храброст и љубав према Господу су и данас у срцу сваког правог српског витеза. Ово витешко надметање сам установио у част највећег витеза међу царевима и највећег цара међу витежевима, светлог господина Стефана Душана Немањића. Нека се никада не забораве дела његова, слава коју нам је поклонио и поштовање којим су нас због њега други обасипали. Нека се никада не заборави колика беше земља његова и наша, земља Србија, и нека нас Господ опет доведе на међе које је светли цар повукао. Нека му је вјечна памјат!“

„Вјечна му памјат!“, заори се из хиљаде грла.

Деспот сачека да се поклици утишају, па спусти руку на држак тешког крсташа који му је висио о појасу. Силовитим трзајем извуче мач из корица и управи га ка небу.

„Нека Душанац почне!“, повика.

Узбуђени маса закликта, а продорни звуци фанфара још једном запараше зрак. Деспот врати мач у корице и попе се на удобну столицу, вешто изрезбареног дрвеног наслоњача, па седе. Деспотица и њихова деца се поведоше за њиме, а на месту где је малочас стајао деспот, појави се Грк Софрас.

„Почињемо са стреличарством!“, најави.

На широки простор борилишта истрчаше три ратника из смедеревске посаде. Уз висок зид од дасака су ужурбано постављали кружне мете, начињене од плетеног прућа обојеног у белу боју са црвеним круговима у средини. Вешто су их учвршћивали танким кожним ремењем. Када су завршили, метама приђе дебели Приморац са халебардом, и кратким, јаким трзајима их повуче. Али, оне су чврсто и непомично стајале. Ратник задовољно промрмља, па се помери у страну и руком позва такмичаре.

На тачно педесет корака од мета изађе прва група такмичара. Сваки је у рукама имао дугачак лук начињен од тисовог дрвета и једну стрелу у тоболцу. Правила су била јасна. Побеђивао је стрелац чија стрела је била најближа центру црвеног круга. Из сваке групе је само најбољи имао прилику да се даље надмеће, док би за преосталу двојицу такмичење било завршено.

Надметање је брзо текло, а добар део стрелаца је показивао изузетну вештину и прецизно око. Ипак, већина је испадала и ускоро испред мета стадоше три најбоља стрелца. Псовке, клетве и повици су долазили из публике која се трудила да засмета противницима свог фаворита. На крају, победник је био један ћутљиви Сребреничанин који без икакве радости приђе тераси где је седео деспот. Сачекао је да Грк Софрас прочита његово име, не хајући за грдње које му је маса раздражена његовом равнодушношћу добацивала. Са озбиљним изразом на лицу ухвати врећицу са златницима коју му деспот добаци у име награде, поклони се и пожури ка излазу.

Деспотов дијак на низак трешњев столац одложи пергамент са списком ратника који су се надметали па приђе огради.

„Почињемо са рвањем!“, узвикну.

На борилиште изађе шеснаест ратника. Били су то углавном ниски људи, дебелих, јаких ногу и широких леђа. Међу њима беше неколико властелина из забачених планинских села, три Новобрђанина, један Бугарин у шубари од рисовине и деспотов стотинар Лауш. Дебели Приморац са халебардом их подели у осам парова, а ратници се истог тренутка докопаше и стадоше носити по пољани на силно задовољство народа који их је бодрио. Никаква правила нису постојала и борцима је било дозвољено скоро све осим употребе оружја. Запенушени и црвени у лицу, упињали су се да преваре противника и оборе га на леђа. Снажнији и вештији су побеђивали, а број рвача се смањивао. На концу, у борилишту остадоше Бугарин чија шубара од рисовине давно беше спала и лежала у прашини изгажена и прљава и деспотов стотинар Лауш, задихан и црвен као рак.
Приморац им даде знак, а Бугарин хитро прилете Лаушу са намером да га предухитри и ухвати око струка. Стотинар схвати његову намеру па се окрете на страну и потури кошчати лакат, на који Бугарин налете стомаком. Туп бол помешан са недостатком ваздуха га заустави у месту, а Лауш то искористи па га докопа изнад кукова. Свом снагом га подиже изнад земље и баци. Попут кладе, Бугарин лупи о тло и јекну од бола. Светина радосно повика, а Лауш презриво пљуну на земљу и приђе до места где је седео деспот како би примио награду. Тренутак касније, излазио је из борилишта са добро набубрелим недрима од кесе златника, не обазирући се на Бугарина који се вукао за њим жалостиво богорадајући на свом језику.

„Нека изађу бацачи бодежа!“, нареди Софрас.

Дрену се срце стеже у грудима. Несвесно је кренуо за ратницима који су излазили на борилиште, не примећујући буку и вреву која је допирала са свих страна. За тренутак му се учинило да је међу гледатељима приметио лик црномањастог ратника и очи му полетоше тамо. Али, узалуд, Дубровчанина нигде није било. У стварност га поврати оштар, наредбодавни тон дебелог Приморца.

„Правила су јасна!“, викао је он, као да жели да уплаши курјаке,
„Изнад вас ће у ваздух ће бити избачена јабука!“

„Каква јабука?“, намршти се Дајко Брежичић…

(наставиће се…)

___________
Mарко С. Maрковић, 16.1.2017.