Да ли овоме има краја?

Пише: Жарко Грујић
Koрени, 24.11.2016.

Дана 15.11.2016. год. у Другом основном суду у Београду било је заказано треће рочиште у предмету против мене – Жарка Грујића, лажно окривљеног да сам 19.02.2016. год. напао судију Зорана Шешића у улици Јове Илића на Вождовцу. (На сајту Корени објављено је више текстова поводом случаја Жарка Грујића).

Жарко Грујић са унуком

Прошло је 9 месеци од инцидента. 2 месеца сам провео у притвору. Добио сам отказ на послу због тог покренутог кривичног поступка. Уз то и висок шећер, притисак преко 200 и тешке повреде ногу тако да месец дана нисам могао да ходам, а већ сам инвалид.

Ово рочиште, које сам толико очекивао (надајући се и даље правди), није одржано. Моја голгота и сатанизација се настављају јер се на заказаном суђењу није појавио судски вештак – психијатар Бојана Кецман. Она је требало да буде испитана од стране одбране, поводом њеног извештаја у овом предмету. Позив је уредно примила, али није дала никакво образложење зашто није дошла. Изгледа да је то у судовима Србије, по потреби, уобичајена пракса. У ранијем случају саобраћајног удеса сам чекао 1,8 година да вештаци Саобраћајног факултета дођу на рочиште да сведоче. Без последица по вештаке.

Против судије Зорана Шешића сам подносио пријаву Високом савету судства, због претходног насилничког понашања када ме је на пријему странака извређао и напао. Обратио сам се Шешићу, као заменику председника суда, да заштити моја права у саобраћајној несрећи, која се одиграла 2006. године. Син једног утицајног човека разнео ме је својим бесним колима, обилазећи из траке из које није дозвољено кретање право, колону која је чекала на семафору. У лажираном судском процесу, са намештеним судским вештачењима и када се у полицији ”није развио филм”, после девет година суђења и са преломом лобање и тешким повредама, осуђен сам ја, не он?! Тада сам дошао да тражим помоћ, а уместо тога судија Шешић ми је рекао да ”не паметујем и да неће са мном да прича, јер нисам завршио правни факултет”, и истерао ме уз речи „марш напоље“. На излазу сам само рекао „преваранти“, а он је полетео за мном уносио ми се у лице и драо се, ваљда да ме испровоцира… Завршио сам у хитној помоћи са притиском 220.

Пре неколико месеци судија Шешић је почео да се појављује у крају где станујем. Сваки пут када би се мимоишли он ме је провоцирао и смејао ми се у лице. У својој изјави признаје да смо се сретали и да га никада нисам напао. Дана када се десио инцидент, због кога сам провео у притвору два месеца, шетао сам пса улицом Јове Илића. Господин судија је пролазио куцајући поруке на телефону, и опет ме провоцирао и смејао се, а ја сам рекао: „јајаро шта се смејеш“ и прошао. На снимку сигурносних камера се види како је махнуо главом у стилу „Ма сада ћу да ти ја покажем“ и кренуо за мном… и претукао ме, а ја завршио у затвору.

Пар дана након инцидента тужилац Снежана Билаловић је дала, по хитном поступку, налог да ме прегледа психијатар – вештак Бојана Кецман. Прегледала је мене, који сам био сав крвав, исечен, са хематомима и, по свему судећи, напрснућем ноге од дивљачког шутирања, а не судију насилника – који је у овом предмету наведен као оштећени?! У свом исказу судија Шешић је сам признао да ме је први ударио. На снимку се види да ме је он свесно и намерно напао. А замислите, ја сам ухапшен, оптужен, малтеретиран, склоњени су моји налази из хитне помоћи, није дозвољено да ме одведу на ортопедску клинику. Склонили су и снимак камере са лица места. До данашњег дана Суд ”није имао техничких могућности” да прегледа тај снимак… али ми смо га 14.06.2016 под насловом ”Судија Вишег суда Зоран Шешић дели правду по улици батинама”, поставили на Yu тube-у.

Суд нема техничких могућности да прегледа овај веома важан снимак, а не сме да гледа Yu tube, као ни да снимак погледа у судници на донетом лап топу. Дакле исти тај снимак мора да буде само на судском компјутеру, а са судским компјутером (нисмо знали да имају само један компјутер) није нешто у реду и не може да очита снимак?

Међутим, судски вештак Бојана Кецман, која није дошла на рочиште, је гледала снимак. Како и где? Када се сви праве да га нису видели, укључујући и тужиоца. Коментарисала је моју насилничку природу, јер је навела да сам јурио судију и да се у малом делу снимка види како судија трчи и ја за њим. Али на истом том снимку се види шта се десило пре тога, односно да он хода, па се окреће и креће ка мени, па се враћа, па опет креће за мном… ван кадра ми прилази и удара ме два пута песницом у главу. Мени су руке у џеповима и не успевам ни да се заклоним рукама. Он признаје у својој изјави да ме је два пута ударио ”додуше шамарима” који не могу да изазову подливе и ране које сам имао по целом лицу. Судија Шешић такође наводи да ме је он ”напао зато што се уплашио да ћу ја њега да ударим”. Дакле, да га ударим а не да сам га први ударио! На снимку се савршено види да није био угрожен и да је напао са јасном намером. У том тренутку судија примећује човека који наилази улицом и иде ка нама, па се онда окреће и почиње да трчи вичући “зовите полицију”. Ја у шоку и избезумљен трчим за њиме а у том часу и човек улази у цркву. Чим је човек нестао са ”сцене” дешавања, судија Шешић се окреће, напада ме, удара и дивљачки шутира. Моја срећа, у несрећи, је да нисам ни један једини пут ударио судију, мада сам схватио чим се поново окренуо да ме удара, шта смера. Вештачено је да је судију ”нешто пецнуло на усни”, као и да је имао модрицу на надланици, али не могућност да је ту модрицу добио када ме је ударао.

Моје тешке повреде није нико вештачио, а и сви налази о мојим повредама су сакривани. Све време, док ме је ударао, претио ми је и вређао ме на најпростачкији начин. У том тренутку је наишла комунална полиција а ја сам тражио од комуналног полицајца да сведочи о повредама, увредама и претњама, које су дошле од Шешића. Уместо тога, овај комунални полицајац је, чим је видео легитимацију судије, коју му је Шешић показао, сео у кола и побегао. Начелник комуналне полиције није хтео да достави тражене индентификације комунланих полицајајца који су побегли са лица места. Тако је све увреде које је он мени изговорио, у својој изјави Шешић ставио мени у уста, да би тиме оправдао то што је урадио.

Стигла је коначно и полиција, која је сачинила записник. У том записнику је наведено да сам ја пребијен и да ја имам повреде, а да Шешић нема повреда.

За судове и судије то нема важности него само оно шта каже ”колега”, тако да судија Бајић одлучује да ја идем у притвор, без било каквог чињеничног основа. Да би то ишло ”глатко” склања се листа са мојим повредама, а када се моја супруга обратила медијима, прети да ја нећу изаћи из затвора а мој адвокат ми преноси да нема шансе да ме одбрани и враћа овлашћење.

Тужилац, без имало блама, пише оптужни предлог базиран на псовкама које је мени Шешић упутио и на његовој изјави да сам га ја уплашио, па је он мене напао превентивно. Снимак на коме се види да то није истина – склања, тако да снимак не може да се погледа девет месеци. Чије налоге он поштује и ко у српском правосуђу још поштује закон, морал, истину… Тужилац не наводи ни један једини доказ, а на рочишту говори о извођењу доказа? Којих? Оних о којима ћуте или оних које су склонили, што је трагикомично. А исто је и са судом који ову лакрдију од оптужног предлога посматра као озбиљан доцумент на коме темељи поступак. Ја морам да будем крив на било који начин, јер како би могао да одговара за насилничко понашање њихов колега? И то судија Вишег суда, који је чак и предлаган за Високи савет судства? Била би то, можда, брука за њиховог колегу, а кога брига за бруку Србије, ако због колеге осуде невиног човека, у овом случају жртву његовог физичког насиља.

Све чињенице о овоме су прослеђене Удружењу судија – због тешке злоупотребе службеног положаја. Нема одговора ни од њих. Свашта и од мене. Па они су ”удружење судија”… а не невиних грађана. Поднета је кривична пријава против судије. Нема одговора од суда ни на њу. Обратили смо се Антикорупцијском савету. Иста ствар. Новинари, сем часних изузетака, се не усуђују да пишу о овом догађају. А да сам га само једном ударио, као одговор на сва понижења и ударце, што би и било негде нормално и људски, све новине би биле пуне чланака о нападу на службено лице, и то судију!

Познати судски вештак, госпођа Бојана Кецман, треба (у недостатку доказа) да бар докаже да сам луд. Налаз је нормално у складу са судским захтевима па рече да ја ”… имам низак праг толеранције према судству (стварно чудно), у процесу сам психолошке разградње личности услед старења”. Када се психијатријско вештачење врши непосредно пошто се десио конфликт, и у ситуацији када је дотични употребио сва средства своје судске струке да ситуацију окрене у своју корист, тј. да себе представи као жртву, коментар вештака да немам капацитете за толеранцију фрустрације делује крајње цинично и тенденциозно. Да ли је мој живот мање вредан од Шешићевог и да ли треба да пустим да ме унакази и осакати, како бих показао степен толеранције који би задовољио судског вештака? Бранио сам се од разјаремог колоса, а моја одбрана се састојала у томе да сам стављао руке испред лица, када је у другом нападу кренуо да ме удари главом у лице и да ми поломи нос. Можда је тада мало огребан по усни, а то мало ”пецкање” је вештачено као тешка повреда.

У извештају даље стоји да у једноставним животним систуацијама функционишем као коректна социјална особа, “међутим компликоване ситуације, које су оптерећене тензијом не успева да адекватно разреши.” Које су то ситуације? Уколико се не мисли на ситуацију у којој сам ја нападнут физички. Констатација да “може” да испољи исхитрено и неодмерено реаговање, такође делује етикетрајуће и окривљујуће.

Да ли судија Шешић представља цело српско правосуђе, и да ли је он и на улици судија? Посебно када се понаша тако како се он понашао. Ја сам имао конфликтну ситуацију са грађанином Шешићем, ван његове канцеларије, ван радног времена, ван домена понашања једног судије, и поистовећивање негативног набоја који сам испољио према некоме ко ме је напао… Таква констатација више личи на наручени извештај и дилетантизам (о моралној компоненти да не говоримо), којом ме треба пошто пото прогласити конфликтном и неурачунљивом особом, која нема способности схватања значења дела и могућност управљања поступцима.

Суштина свега је да се игнорише хулиганско деловање једног судије, његова злоупотреба службеног положаја које је починио судија који би требало да штити грађане и да спроводи закон. А то је могуће само ако се игноришу докази, међу којима су и моје тешке телесне повреде које ми је нанео судија Шешић. А тај судија је и даље судија и спроводи ”правду” и поред кривичне пријаве против њега. Што је најтужније, цела институција правосуђа га је подржала и заштитила. Тужилац је навела стотине позива који су јој упућени са налогом да ме стрпа у затвор без и једног доказа, осим изјаве судије Шешића. А доказ о супротном, видео снимак са сигурносних камера који демантује у потпуности све ово о чему они говоре, никако да се учита у суду. Све надлежне институције, којима сам се обратио, и поред тога тврде да је све у реду и по закону. Како и зашто? Можда што је то уредно потписано од стране нове министарке Правде. Наравно да сам фрустриран оваквом “правдом” у мојој земљи и можда је то баш та моја несретна “нетолеранција према правосуђу” – што никако не могу да разумем.

Мени редовно стиже решење, од поступајућег судије, о забрани приласка судији Шешићу, које се продужава на свака три месеца. Да ме не би поново пребио. Ја живим на Вождовцу и забрањено ми је да се крећем у том крају, јер је ту забога судија Шешић пријављен. Он ту не живи и суд не поставља питање да је његова законска обавеза да пријави стварну адресу. Прича је да живи у скромним павиљонима на Вождовцу код мајке, а крије се да је купио стан на Новом Београду и да тамо живи.

Ја сам морао да се селим са Вождовца. Немам примања и немам изгледа да се запослим до окончања поступка – ако то уопште доживим обзиром на године и здравствене проблеме који су настали као последица овакве тортуре. И то ће се продужавати ко зна колико. До сада је прошло само девет месеци, колико ће још? Ко све неће доћи и колико ће се још рочишта одржати? То је још један начин исцрпљивања и уништавања људи. Ја сам морао да у судском процесу о саобраћајној несрећи, који сам поменуо, да се браним сам, јер је током девет година одржано безброј рочишта на којима није био нико осим мене и мог адвоката – док сам могао да га плаћам. Нико никада није кажњен због недоласка. Супротну страну нису могли да приведу 2,5 године и поред његове пријављене две адресе – уредно регистроване у МУП-у? О вештацима да не говорим.

О каквом правосуђу ми онда говоримо? Сам назив је погрешан, јер ово није правосуђе. Није ни чудо што нема ни речи о отварању тог поглавља. Шта се десило када је тако помпезно било најављивано? Ипак та Европа тражи барем елементарне стандарде. Какве везе, све ово што се мени дешава, има са правдом и са суђењем? Ово се зове паковање и намештање и злоупотреба службеног положаја на свим нивоима.

И када се овакве ствари раде једном малом човеку у једној малој намештаљци, могу само замислити шта се ради када су већи интереси у питању – новац на пример? Можда би госпођа Кецман могла да нас подучи на неком рочишту, уколико се икада појави, како развити здраву толеранцију на овакве појаве. Можда нам онда буде, после тих сазнања, свима лакше.