фото: sloga.org.rs

Београд, 2. децембар 2016. – Међународни дан укидања ропства је 2. децембар. Чини нам се да овај дан постоји ради форме, а не због тога да би ропство истински било укинуто. Ако погледамо хиљадама година уназад, ропства је увек било, а како се у пракси потврђује, биће га још дуго. Све некако напредује и еволуира али човек као да је закржљао кад не може себе да контролише у искоришћавању других људи.

Данашње ропство, укључује принудни рад, искориштавање (експлоатацију),  служење у домаћинствима, продају деце (девојчица) због удаје и сексуално ропство.  Милиони људи, без разлике, деца, жене и мушкарци су робови у садашњости. Колико год да се прича о овом проблему и колико год ентузијасти покушавају и раде, како би решили овај проблем, увек их спутава недостатак политичког разумевања, а као и не би, јер политика прати токове новца, а искориштавање људи као робова у свим наведеним категоријама, доноси огромне приходе контраверзним бизнисменима, контраверзним политичарима, капиталистима, како год их назвали. Да су у ранијим временима, поносно би прихватили назив робовласници.

Ако тражимо у  Србији примере ропства, брзо ћемо га наћи у облику радничког ропства где је однос према раднику врло сличан ропском односу.

Демократија је интересантан шарени папир у који је умотана горка бомбона савременог индустријског ропства. Ово ропство је мало мутирало јер му радници прилазе добровољно. Радници не дају отказе и него се грабе за посао јер су дужничком, кредитном ропству или немају где друго да зараде за хлеб насушни. Ове ропске услове им је обезбедила мајчица Србија и то кроз опробану формулу: упецај становништво на кредит, уништи домаћу индустрију, дај страном инвеститору субвенције, а задужено становништво као стоку само мало потерај у обор стране фабрике, па нека и пелене понесу. Достојевски да је жив, поново би узвикнуо: „Све је дозвољено“.

Чиме Србија штити своје раднике од ропског рада, експлоатације на послу? Механизми државе су исказани, никад лошијем Законом о раду, довођењем и субвенционисањем трећеразредних страних компанија, понижавајуће ниском загарантованом минималцу, непризнавањем повреда на раду. Па чак је и Луј 14. давао повређеним радницима новчану накнаду за повреде настале на изградњи Версаја или њиховим породицама накнаду у случају смрти.

На путу ка стицању профита, за великог газду, радници су потрошна роба,  само их бацају као смеће поред пута. И капиталисти и радници су свесни да има и гладнијих, сиромашнијих и јефтинијих, па ови први то користе, а ови други трпе. У филму Желимира Жилника, Тако се калио челик, последња реченица коју отац упућује, с поносом сину, је: „Не брини сине, моје радно место те увек чека“  та реченица је  80-тих година прошлог века била предсказање онога шта чека радништво.

Ропски однос државе Србије над радништвом, доживљава узлазак и видљив је кроз присутне стране фабрике: Geox, Yura, Draxlmaier,  итд. док домаћа индустрија издише на стечајима и банкротима.

Ако мало преформулишемо Шантићеву песму посвећену израбљеном тежаку, ратару и применимо је на данашњег радника, изгледаће овако: „Радниче робе, ти си прах на поду, тегли и вуци и у фабрици скапај“ .

Мр Дејана Патаки

Извор: sloga.org.rs

——————-

2.12.2016. за СРБски ФБрепортер приредила Биљана Диковић