8 replies »

1. ГОСПОДИНЕ БУКОВИЋУ ВИДИМ ДА ДОБРО ПОЗНАЈЕШ ИСТОРИЈУ ЕВО ТИ ОД НАШЕГ БРАТА МИЛОСЛАВА САМАРЏИЋА САРАДЊА партизана са немцима усташама и албанцима ТО ЈЕ НАЈНОВИЈА КЊИГА ЈОШ САМО ДА КАЖЕМ ДАЈЕ сатрап ПИСАО ђиласу ДА УНИШТИ ЧЕТНИКЕ ВАСОЈЕВИЋЕ САМО СУ ИМ ЧЕТНИЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ЕРЦЕГОВИНИ Ј … МАЈЧИНО МЛЕКО БЕЖЕ БРЕ комунисти ОД ЧЕТНИКА НАШИХ ТО МИ ЈЕ ПОКОЈНИ ЂЕД ПРИЧАО БОГ ДА МУ ДУШУ ПРОСТИ

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. Текуће реакционарне, конспиративне, интернационалне, комунистичке смернице могу се свести на следеће: Нападати и критиковати сваког србског публицисту и родољуба с једне стране, док с друге стране ипак истицати расистичку комунистичку публицистику и идеологију. Београдски комунисти су у ХХ столећу одредили правац њиховог деловања, што за њих важи и данас, који дословно гласи:

   „Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

3. Сада смо настрадали! Појави се и овде ЦИТАТОЛОГ, Будите спремни, да читате цитате и цитете, у избору Цитатолога. Бирао их чова, онако по свом укусу!

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

4. Реакционарни пројекти Форин офиса, Интермариума, Коминтерне и масонско-марксистичког естаблишмента у Београду

   Да би се разумела геостратешка и политичка судбина србског народа у Југославији у којој је био потлачен, обесправљен, подељен и на крају разбијен у шест мултиетничких државица и две покрајине, узроке морамо тражити у реакционарним пројектима Форињ офиса у Лондону, Интермариума у Риму, Коминтерне у Москви и масонско-марксистичком естаблишменнту у Београду, који су лобирали за Београдски пашалук.
   Ради историске истине ваља рећи, да су договарања и споразумевања о унутрашњом уређењу у Краљевини Југославији уочи Другог св. рата, између масонско-марксистичког Београда и масонско-интермариумског Загреба, део извесних експерата британског Форињ офиса на челу са Р. Ситон-Вотсоном и Викхам Стидом, који су радили на пројекту “федералистичког решења” по којем су Србију и србски народ свели на границе између Београда и Врања. У ствари, британски Форињ офис је држао све политичке конце у својим рукама, усмеравали су и контролисали политичка збивања у Краљевини Југославији преко кнеза Павла Карађорђевића и Влатка Мачека. То су наставили и за време Другог св. рата преко краља Петра Другог, Анте Павелића и Јосипа Броза Тита…
   Имајући у виду и Ситон-Вотсонов памфлет, који је објављен под насловом “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:

   “Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. октобра
   1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових
   уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
   је неизбежна извесна промна режима…” (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
   Када је 8 октобра 1937. године основана тз. Удружена опозиција, Винстон Черчил је посебно био задовољан. Написао је серију чланака о оснивању Удружене опзиције у Краљевини Југославији “који су били објављени у целој светској штампи…” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати – Хрватско питање 1914-1939, Београд, 1939, стр. 234).
   Истине ради, треба истаћи да је више него 650.000 српских бирача гласало за Мачека. Каква је била политичка атмосфера најбоље одсликава једна песма, коју су певале заглупљене и преварене гласачке масе у Србији уочи Другог светског рата: “Од Загреба па до Чачка, гласаћемо сви за Мачка, боље Мачак да нас гребе нег Стојадин да нас ј…”
   Такво стање у Србији је истакао и проф. др. Мирко М. Косић у својој студији “Заблуде и замагљивања у нашој политици”, где између осталог стоји: “…Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А од куда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док ‘Београд’ није био успео да задобије са својом политиком ни једну етничку ‘мањинску’ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији чак и међу самим ‘челик-Србима’)? А изгледа да се чак и демонски-генијална ‘раса’ Јеврејства стерлизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне “мућкове”, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско (или ‘пола Атина а пола Палестина’), греческо, јерменско, циганско или и ‘српско’ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944…
   Они који 1918. године уобразише да могу ‘све до Граца’ дотераше са својом ‘државотворношћу’ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године ‘Независна Држава Хрватска’ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити ‘под Београдом’ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба ‘верује’ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – ‘Југословен’… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( Види: W. Хаген, Дие гехеиме Фронт, 2 Ауфл. Нибелунген Верлаг Линз у. Wиен, 1950, стр. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на ‘југословенство’ владаоца…” ( Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

   У лондонском Њу Крониклу (The New Chronicles) од 16. августа 1939., две недеље пре почетка Другог светског рата, публикована је изјава коју је д-р Мачек дао енглеском новинару Харисону, која дословно гласи:
   “Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…”
   Врхунац хрватске подривачке и потпаљивачке политике Владка Мачека, потпретседника Краљевске југословенске владе, крунисан је проглашењем тз. Независне Државе Хрватске, када је 10 априла 1941. године позвао хрватски народ преко радио станице у Загребу:
   “Хрватски народе!
   “Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну Хрватску Државу на цјелокупном историјском и етнографском подручју Хрватске, те је данашњим даном преузео власт у своје руке. Позивом сав хрватски народ да се новој власти покорава. Све присташе Хрватске сељачке странке, које су на разним управним положајима, котарске одборнике, опћинске начелнике, одборнике ит., позивом да на својим мјестима остану и с новом владом искрено сарађују.
   Др ВЛАТКО МАЧЕК, с.р. …”

   Горњи текст је објављен у часопису “Братство-Фратернитy”, под насловом “Споразум Мачек-Цветковић – почетак српске трагедије”, у којем између осталог стоји:
   “Са овим и оваквим Мачеком, који је тражио да се ‘откопча лајбек’ и да се понова тражи решење о судбини новостворене државе, водили су се разговори, преговарало се и у томе се највише водило рачуна да се задовоље хрватске мегаломанске тежње, занемарујући при томе највиталније интересе Српског народа. Још 1937 године, 7. октобра, Удружена опозиција склапа ‘свој’ Споразум са Хрватском сељачком странком, коју је убрзо изиграо сам Мачек, јер му је Драгиша Цветковић нудио више, не само политичке власти у држави већ и српске градове из древних српских покрајина.
   Склапањем овог Споразума између Мачека и Цветковића створена је држава у држави, Бановина Хрватска, чија владавина почиње истог дана са објављивањем Споразума убиством др Здравка Ленца, који је убијен 26. августа 1939 године у подне насред Загреба, на Јелачићевом тргу, на очиглед света…” (Види: Споразум Мачек-Цветковић – почетак српске трагедије, “Братство-Fraternity”, број 289, август 1979, Toronto, Ontario,Canada, стр. 2 и 3).

   Имајући на уму да је британски пројекат “федералистчког решења” у Краљевини Југославији започет 1936. године са Меморандумом Роберта Ститон-Вотсона. Хрватски масони, интермариумци И комунисти су добили наређење из Лондона да одмах склопе споразум са интернационалним масонско-марксистичким естаблишментом у Београду. Наредба је стигла из Лондона “са највећег места”, како то рече др Данило Грегорић (Види: Др. Данило Грегорић, Самоубиство Југославије, последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр. 73, 74 и 75).
   Додајмо овоме да је кнез Павле доследно спровдио наредбу из Лондона да задовољи хрватске подриваче, потпаљиваче, сепаратисте и екстремисте, које су организовали, контролисали и усмеравали обавештајци британског интелиџенс сервиса. Што се пак тиче хрватских обавештајаца који су радили за британски интелиџенс сервис, један од њих је и Илија Јукић, који о кнезу Павлу и Мачеку, дословно пише:

   “Кнез је био видео Др. Мачека још пар пута између њиховог првог састанка на Брду 1936 г. и рушења Чехо-Словачке. Разговори између Удружене опозиције и Др. Мачека довели су до потписа једног начелног споразума почетком листопада 1937 г. Утврђено је да се мора уклонити диктаторски устав а да ће се нови устав донијети уз пристанак већине српског, већине хрватског и већине словенског народа. Др. Мачек и шефови србијанске опозиције састали су се код жупника у Фаркашићу (близу Петриње) и прославили су свој споразум. Идуће године на 15. и 16. 8. вратио је Др. Мачек посјету шефовима србијанске опозиције у Београду. Био је триумфално дочекан од народа… Др. Миле Будак био се вратио са избјеглиштва у Италији (Напомена: Будак се вратио из Рима у Загреб у јулу 1938. године, – Д.Б.) тједан дана прије поласка Др. Мачека у Београд. Одмах је посјетио Др. Мачека и рекао му: ‘Владко, твоја је линија једино добра… И ми ћемо те слиједити, само ти тако даље настави’. И мени је то исто рекао два пута иза тога: једном у стану пок. Л. Гривичића, а други пут у свом стану…

   Кнез Павле био је већ позвао Др. Шубашића к себи крајем просинца и навијестио своју жељу да с Др. Мачеком отвори преговоре о рјешењу хрватског питања. Др. Шубашић се вратио у Београд са одговором Дра Мачека врло брзо. Кнез Павле био је врло задовољан с тим одговором. Тим је била Стојадиновићева судбина запечаћена… Кнез Павле је у договору с Др. Корошцем уредио да поднесу оставке у влади његови пријатељи: Др. М. Крек, Фр. Сној те Др. М. Спахо и Драгиша Цветковић. Стојадиновић је морао одступити на 4. 2. 1939 г., а Цветковић је постао предсједник владе…” (Види: Илија Јукић, Погледи на прошлост, садашњост и будућност хрватског народа, London, England, 1965, стр. 114-115).

   Надаље, професор Бранко Петрановић овако је изложио политичко стање србског народа у Краљевини Југославији уочи Другог св. рата:

   “Насупрот хрватском компактном националном фронту, за Србију је уочи другог светског рата било карактеристично политичко нејединство. Србијанска удружена опозиција наступала је са Мачеком против Стојадиновићеве режимске формације – Југословенске радикалне заједнице.
   Рушењем Стројадиновића кнез Павле је на власт довео неутицајног Драгишу Цветковића, бившег председника нишке општине, министра у Стојадиновићевој влади, првака режимских синдиката (ЈУГОРАС-а), човека који ће добити назив ‘кнежевског курира’… Хрвати су остварили одлучивање у Бановини, задржавајући утицај у осталом делу Југославије учесћем у влади. Разграничење није решило питање сабирања Срба у будућој јединици, нити Хрвата у Бановини Хрватској. У Бановини је остало 800.000 Срба, …
   Британци су подстицали преуређивање Југославије слабљењем српске превласти… Уместо стабилизације дошло је до још веце дезорганизације, дефетизма, слабљење отпорне моћи државе и њених одбрамбених могућности.
   На крају је оправдано питање: да ли је Споразум Цветковић-Мачек био корак ка победи будућег екстремизма? ХСС је после 1939. био изложен продору усташких снага. Делимично решење Споразума при констелацији нових односа међународних сила могла су само појачати крајње захтеве ултранационалистичких снага…
   Споразум је постигнут мимо усташа, али им је објективно ишао на руку, иако су га они одбацивали као издају, захваљујући успесима фашистичких земаља…” (Види: др. Бранко Петрановић, Национални односи у Краљевини Југославији и стварање Бановине Хрватске, “Новости”, Београд, 11 септембра 1991).

   С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др. Тодор Срдић објавио значајну студију у париском “Савременику” под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, у којој између осталог стоји:
   “Цела ова акција води се каналима тајне међународне организације, зване Католичка прогресивна ложа. Главни њен циљ је католицизирање православних народа Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Грчке и српског народа. Сада је на удару руско православље под видом борбе против Совјета. Пророчанство Фатиме (да ће се цела Русија покатоличити) измишљотина је ове организације. Она такође прикупља и васпитава клерикалне интелектуалце широм света за преузимање водећих грађанских и војних позиција у свим земљама. Претставник Ложе за Хрватску је познати језуитски патер Јурај Поглајен, сива еминенција НДХ, човек безброј маски и имена шеф ‘Црне Руке’ (усташтво), органа Ложе у Хрватској…
   Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке!
   Подунавска федерација (Централ Еуропиен Цлуб седиште у Лондону) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France, 1953, стр. 15-16).
   Од особите важности је “Изјава Блока Народног Споразума”, коју су потписали Др. Владко Мачек, Др. Милан Костић, А. М. Станојевић, Љуб. М. Давидовић И Јов. М. Јовановић, која је донета на састанку 15 августа 1938 године:

   “Развој догађаја код нас и око нас у свету даје нам за право и потврђује неопходност овог Споразума.
   Држава Срба, Хрвата и Словенаца створена је сопственим снагама и жртвама, уз помоћ великих западних Демократија, и на основу принципа који су прпглашени за коначан циљ Светског рата: слободе, демократије и социјалне правде, и то на основу права народног самоодређења.
   Према томе имао је бити народни суверенитет извором државне организације и сваке јавне власти.
   То, међутим, до данас није остварено, него се поступало против тих темељних демократских принципа. За то су доказ досадашњи основни закони од којих је први Устав од 1921, донет без Хрвата, а други, Устав од 1931, и без Хрвата и без Срба, како је то утврђено у Акту Народног споразума од 8 октобра 1937.
   Тако је дошла пре три године на државну управу влада којој је на челу др. Милан Сојадиновић. Та влада је у својим првим деклерацијама објавила да је постављена ради ликвидације апсолутизма, ради прелаза на демократски режим као и ради стварања предуслова за споразум са хрватским народом.
   Од свих обећања није се остварило ништа.
   За своје оправдање властодршци су поставили тврдњу да Српски народ тобоже неће споразум са хрватским народом.
   Кад су ипак све странке које представљају Српски народ, уза све запреке власти, склопиле споразум од 8 октобра 1937, који је и са стране Хрвата ван дискусије ставио Монархију и Династију, требало је очекивати да ће властодршци једва дочекати такав народни споразум. Уместо тога видимо да се влада поставила на чело свих оних који су себи узели за задаћу да што дуже подржавају диктаторски режоим од 6 јануара 1929.
   У оваквом стању живе и под оваквом владавином трпе и Хрвати и Срби данас, када су прилике око нас и у целом свету такве да могу променити постојећи поредак у Европи и да сваки час може избити један такав међународни сукоб, који свима непосредно прети.
   У таквом сукобу, по све је јасно, да догађаји неће оставити никога по страни, па ни нас.
   Сви мали народи имају и имаће да бране свој опстанак исвоју слободу. И зато је опасност да нас ти догађаји не затекну у овом стању нерешених односа између Срба и Хрвата, јер држава неће располагати снагом која јој је потребна. Једино у народном режиму и једино у сложеном залагању и Срба и Хрвата држава може наћи и моралну и политичку и војну снагу, довољну да одоли искушењима која одасвуд наваљују.
   Српски је народ кроз векове доказао да зна бранити свој опстанак и своју слободу против свакога, па и против оних који су га хтели истребити, те многе стране своје историје испунио беспримерним жртвама.
   Хрватски народ знао је у столетним борбама очувати своју народну и политичку индивидуаност и одбранити се од свих покушаја уништења, ропства или подређености, те је преко тринаест векова знао сачувати свој политички теритриј и свој народни утицај на мору.
   Кад су ова два народа, сваки за себе, у разним временима и неједнакој борби показали толико животне снаге, јасно је да они заједно могу имати довољно да у сваком случају против свакога бране и одбране своју слободу и самосталност.
   Потребно је стога да се остране све запреке које спречавају слободну организацију народа, у слози, у једној уређеној и задовољној државној заједници.
   И зато позивамо све Србе и Хрвате да збију своје редове те да се једном одлучном, истрајном и непоколебивом борбом уклони ова ненарода и наметнута владавина. Том борбом противу свих сметњи и запрека доказаћемо свим противницима Народног споразума праву и истинску вољу Срба и Хрвата да, одстранивши наметнути Устав од 3 септембра 1931, у слободно изабраној Уставотворној скупштини својом заједничком вољом оствари потпуни Народни споразум.
   Само заједничка воља и пуна солидарност и Срба и Хрвата јемство су боље будућности наше државне заједнице.
   Др. Владко Мачек, с.р.
   Др. Милан Костић, с.р.
   А.М. Станојевић, с.р.
   Љуб. М. Давидовић, с.р.
   Јов. М. Јовановић, с.р…”
   (Види: Редакциони одбор, Путеви споразума Срба и Хрвата, Документи данашњице, Београд, издање Седме силе, 1939).

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

5. Дечко је замислио, да је ВЕЛИКИ ВОЂА. Још му је пало на памет, да се смокандидује за председника Републике Србије!! Ако није успео, да проучи биографију и политичко деловање Пернара, како се од њега може очекивати, да било шта у политици ради и уради? Када се сетим, његовог избезумљеног изгледа, док је шизио са балкона на Изборну комисију, питам се, шта би са Покретом Двери и како је то он успео, да преузме „главну улогу“? Прате ли чланови Двери шта прича и шта ради ВИЛИКИ ВОЂА? Хвала ауторки и Заветницима, као и Редакцији, што нас обавестише о учињеној свињарији ВЕЛИКО ВОЂЕ – Другог.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

6. НИЈЕСАМ УОПШТЕ ЗАДОВОЉАЊ ПОЗИВАМ ГОСПОДИНА БОШКА ОБРАДОВИЋА КАД ЈЕ ПОЗВАО курвата ОДНОСНО чифута ивана пернера ДА ОН ЗБОРИ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ НА ЖАЛОСТ ГОСПОДИНЕ ОБРАДОВИЋУ ВАМО ЗБОРИШ ДА СИ ШУМАДИНАЦ А СЕДИШ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ ОПРЕДЕЛИ СЕ НА КОЈУ ЋЕШ СТРАНУ ТО СРБИ ПРАВИ НЕ РАДЕ ЛЕПО ЈЕ ОН ГОВОРИЈО О СТРАДАЊУ чифута СРБА ЈЕ СТРАДАЛО ПРЕКО МИЛИЈОН ТО ЈЕ БАЦАЊЕ ПРАШИНЕ У ЛИЦЕ СВИМ СРБИМА И СРБКИЊАМА КО ЋЕ БИТИ СЛЕДЕЋИ ГОВОРНИК У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ ? ДА НЕЋЕ јеретик папа обама олбрајт ? ТРЕНУТНО НАМ ЈЕ СКАДАР ОКУОРАН ТРЕБА У БЕРАНЕ ФОРМИРАТИ ВЛАДУ СРБСКОГ СПАСА ЗА ЦЕЛУ СРБАДИЈУ У РАШКОЈ АМИН БОЖЕ ДАЈ

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

7. „Србији су потребни опозициони политичари са јасно дефинисаним планом и програмом деловања, и јасно утврђеним ставовима по питању спољне политике.“Посебан значај у спољној политици се мора дати државама из окружења а посебно Хрватској јер је та Хрватска урадила геноцид према мом српском роду. Са Хрватском ништа нисмо решили а српски народ који је живео у Хрватској већином је још у избеглиштву.Постоји страх враћања на огњиште.Углавном се враћају старци да умру на кућном прагу.И још много нерешених питања.У сарадњи са њима мора се бити веома обазрив јер ако ти је неко два пута клао народ вероватно ће учинити и опет ако му се пружи шанса!

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

   • Управо тако са хрватима добро размислити шта су нам радили и никад са њима у никакву заједицу јер на прославу удруживања би позвали томпсона да пева!

     Свиђа ми сеСвиђа ми се