10 replies »

1. БРАЋО КОСОВЦИ И СЕСТРЕ КОСОВКЕ И БРАЋО ИЗ МЕТОХИЈЕ И СЕСТРЕ НЕК ВАЗДА БУДЕ СА НАМА СВИМА ГОСПОД СВЕ ДОК СЛУЖИМО БОГУ И СРБСТВУ ГОСПОД ЋЕ НАС ЧУВАТИ ОД СВИХ душмана

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

2. Да би дискредитовали најављени протест војних лица, данас је објављена вест да су нестале пушке из војног складишта које могу да се употребае за хиљадити измишљени атентар на А:В:

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

3. Vidim da nas jos ima u prilicnom broju koji vide kud sve ide.Pored ovih komentara, nemam sta vise da dodam osim da ih pohvalim i pozelim im dobro zdravlje i svaku dobru srecu.Zivjeli nam!

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

4. “ Kosmet

   Prilozi za portret Ljubomira Marića, srpskog ministra u albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu

   Pekar, portir, političar, profiter…

   Izbeglica iz Knina, Ljubomir Marić, čovek bez akademskog obrazovanja (od škole ima pekarski zanat završen u Hrvatskoj), napravio je neverovatan „dribling“ između stvarnog i (ne)mogućeg. Od radnog mesta portira u Trepči, preko mesta „šefa kabineta“, direktora Trepče, do pozicije ministra u Tačijevoj vladi i Koordinatora za implementiranje Briselskog sporazuma. Naravno, uz logistiku Vučićeve stranke i njegove stranačke i vanstranačke mafije koja deluje na Kosovu i Metohiji, o čemu piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid

   Ivan Maksimović

   „Ali o njemu nema šta da se kaže, on je bezličan…bez karaktera, bez emocija…“, to je rečenica kojom ga opisuju svi koji ga znaju, iako su se neki družili čak i godinama ili studirali sa njim. On je Ljubomir Marić. Javnosti poznat kao takozvani „ministar lokalne samouprave“ u vladi albanskih separatista na Kosovu i Metohiji.

   Marić je deo grupe otpadnika od srpskog Ustava, zakona i čak njihov protivnik, a koju predvode ljudi na čelu vlasti ove države posebno se ističući u svom pogubnom delovanju od kada je Aleksandar Vučić preuzeo kormilo. Od tog trenutka sve izraženija postaje mržnja prema Srbima sa Kosova i Metohije koji svoju državu zubima i noktima drže i ne daju da se otkine ni jedan njen deo a sve veća servilnost prema, pre svega američkoj, pa tek onda evropskoj i albanskoj „eliti“. Posvećeni jedino izdaji i uništenju države Srbije beskompromisni su u eliminsanju svojih oponenata iz sopstvenog naroda. Zbog toga i ne biraju pametne, sposobne i savesne jer se takvi moraju u nekoj fazi pobuniti, zabiti klin u točak ili prosto dići ruke od užasa koji ih preplavljuje što su bliži konačnom podvlačenju crte pod ono što su uradili. Takvi nisu sposobni da izdaju sprovedu do kraja, ljudi poput Marića jesu. Zato se tu i nalaze. A kako je došao na to mesto, gotovo kao i sve drugo važno u njegovom životu, prekriveno je zagušujućim smogom. Ovaj put „Trepčinim“.

   Rođen je u Hrvatskoj 1977. godine, u Kninu odakle je avgusta 1995. godine, povlačeći se sa srpskim narodom pred genocidnim nastupom Hrvata nazvanim vojnom akcijom „Oluja“, dolazi na Kosovo i Metohiju. Kao i sve druge izbeglice živeo je u veoma teškim uslovima. Nijedno od bitnih životnih pitanja nije mu bilo rešeno. U početku je živeo u zgradi osnovne škole u Kosovskoj Mitrovici, u kojoj je bio smešten najveći broj izbeglica, u veoma nezavidnim uslovima. Nekoliko godina kasnije, dobija stan u vikend naselju na malom Zvečanu, u kome je smešten i veliki broj prognanih Srba tokom martovskog pogroma 2004. godine, gde i danas živi njegova majka, rodom iz Ćuprije. Menjao je boravak spuštajući se niže ka samom Zvečanu, u zavisnosti od svog materijalnog stanja.

   U Prištini upisuje Elektrotehnički fakultet 1998. i tu provodi dve godine svog života baveći se studijama mada neuspešno…Ničim se nije isticao, ni sa kim nije bio blizak. Da li zbog toga ili njegovog trenutnog političkog (mada više kriminalnog) angažmana, ljudi ga se boje. Doduše, u Kosovskoj Mitrovici se danas svi boje svakoga. Slomljeno je jedinstvo naroda, a udruženi su ostali samo kriminalci i zlikovci.

   Iako je Marić bivši pacijent psihijatrijske bolnice Laza Lazarević u Beogradu, i svi to znaju, uspeo je da upliva u tu kriminalnu struju. Mnogi od tadašnjih prijatelja ga tek površno znaju, ne znajući čak ni za njegovo obrazovanje, a ono je šarenoliko…Iz Hrvatske je došao sa završenim zanatom pekara, i nije bio dečko koji obećava. Tako je Dušan Janjić, čovek koji sve što radi radi protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji i to za velike pare, gostujući u nekoj od emisiji TV B92, prozvao imenom i prezimenom Marića i upitao kako jedan pekar može da zaštiti srpske interese na Kosovu i Metohiji iako do toga ni jednom ni drugom nije stalo.

   Ne samo pekar, najmanje je poznato i gotovo na granici mistike kada, gde i kako je Marić, kako ističe u svojoj biografiji, postao „menadžer informatike“? A, studije u Prištini, kao što smo već rekli, osim znanja blokirala je i ljubav. Upoznao je Eminu Jović, studentkinju medicine iz sela Bošnjaci u opštini Lebane kojom se oženio kasnije (dobili su dvoje dece a ona je postala kardiolog u Kliničkom centru u Kosovskoj Mitrovici gde i danas radi). No, njihov zajednički život se tu i završava, razveli su se a deca ostala sa majkom. Tako je čovek koji nije uspeo da organizuje život svoje porodice, ušao u politiku kroz koju će pokušati da organizuje sveukupni život preko 100 hiljada Srba koji na Kosovu i Metohiji još uvek žive…

   No, pre toga, na molbu jednog prijatelja koji ga nije mogao gledati kako grca u siromaštvu, zamolio je direktora „Trepče“ da ga prime makar kao portira. Svi su mu izašli u susret i Marić novembra 2000. dobija posao u „Trepči“ gde je njegova majka već bila zaposlena. Iako ga je tim poslom bukvalno digao iz mrtvih, Marić danas na ulici čak ni ne nazove „dobar dan“ tom čoveku.

   Prethodno je kao prevodilac radio pri OEBS-u tokom organizovanja prvih takozvanih „lokalnih kosovskih izbora“. Prosečno poznavanje engleskog jezika bilo je ono što će mu kasnije pomoći da napreduje u poslu kao sekretar u „Trepči“. Ali, pomoglo mu je i držanje do spoljašnosti. Vodio je računa o higijeni, uvek je oblačio odela, uvek čist i doteran.

   „…Ostavljao je upečatljiv utisak svojom pojavom. Njega je direktor, sa delegacijom, slao u Prištinu, vodio na sastanke sa strancima kada se pregovaralo o ‘Trepči’ i kasnije je postao i njegov sekretar. Jer on, uglavnom ćuti. A, kada neko ćuti, onda ima male šanse da progovori glupost tako da ne znaš ni koliko je pametan, ni koliko je glup“ kaže jedan od njegovih bivših kolega.

   Tako je Marić ubrzo postao lični sekretar, odnosno „šef kabineta“ generalnog direktora „Trepče“. No, neki Aleksandar Vučić je uspeo da ga pronađe i angažuje ga (kao profil kakav mu upravo odgovara za sprovođenje neprijateljske politike prema svojoj državi), za posao Koordinatora za implementiranje Briselskog sporazuma.

   Prema tvrdnjama dobro upućenih, Marić je na mesto ministra u kvazi institucijama na KiM i došao na predlog sadašnjeg generalnog direktora „Trepče“, Jovana Dimkića za koju PB KiM navodi da je jedan od glavnih sponzora „Fonda Dragice Nikolić“.

   Kao neophodna ličnost koja će sa srpskim imenom i prezimenom prikazati svetu da Srbi „žele“ da učestvuju u stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije, 10. decembra 2014. Marić biva imenovan za „ministra lokalne samouprave“ u takozvanoj vladi albanskih separatista i to kao jedan sa Vučićeve „Liste srpska“ koja aktivno učestvuje u stvaranju albanske države na tlu pokrajine. Iako se i on, kao i svi učesnici ove lažne „vlade“ koriste terminom „predstavnici Srba“, oni to uistinu nikada nisu bili jer Srbi i ne žele da bilo šta imaju sa onima koji „nit’ jedu, nit’spavaju već im samo o glavi rade“. Sve skupa, mnogo je razočaralo i uvredilo Srbe, ponajviše iz Zvečana i Kosovske Mitrovice, koji su mu zdušno pomagali od dana kada je izbegao iz Hrvatske sa još pola miliona Srba u već pomenutoj, genocidnoj akciji „Oluja“. Ali, da ovaj čovek ne preza od takvih „promena“ i „ustupaka“, to se svakodnevno pokazuje.

   U svom prvom obraćanju medijima, inače državnoj agenciji „Tanjug“, Marić je rekao da je za srpsku zajednicu najvažnije pitanje privatizacije jer ni ZSO neće moći da opstane bez sredstava.

   Istina, srpskom imovinom, poput jata lešinara, kriminalno su upravljali lokalni Albanci, kroz „agencije“ osnovane mimo Rezolucije 1244, kao jedinog dokumenta koji utvrđuje okvire upravljanja imovinom i uopšte kadrovima na Kosovu i Metohiji. U tome su im savetodavno, činjenjem ali i umešnošću u kupovine srpske državne imovine na KiM, pomagali i predstavnici misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji.

   Marićevo „političko“ dejstvo nastavilo se i na terenu agresivnog i beskompromisnog sprovođenja Briselskog sporazuma sa srpske strane, uprkos očiglednoj pogubnosti koju on nosi. Navodno na poziv „Srpskog narodnog vijeća“ iz Hrvatske, Marić je kao „ministar tzv. ‘nezavisnog’ Kosova“ posetio Hrvatsku i tamo, ni manje ni više, predstavljao tuđu državu a hrvatskim zvaničnicima „predočio“ probleme sa kojima se susreće „srpska zajednica“ na Kosovu i Metohiji i od njih zatražio pomoć u organizaciji i funkcionisanju nekih budućih srpskih institucija u okviru „države Kosovo“, ako takvih i bude.

   Na ovo je saopštenjem reagovao Patriotski blok KiM koji je u toj poseti video „klasično licemerstvo sadašnje vlasti u Srbiji“. Oni još ističu da je navodni razlog te posete iskustvo koje Hrvatska ima u povratku izbeglica „iako je poznato da se i na Kosovu i Metohiji a i u Hrvatskoj odvija proces po istom receptu koji su projektovali zapadni mentori a on glasi, da se Srbi proteraju u masovnom broju a da se onda vraćaju na kašičicu“.

   Patriotski blok KiM podseća i na činjenicu da „Ljubomir Marić nije jedini predstavnik negativne nacionalne selekcije sadašnje vlasti“, i da je za očekivati bilo da se na proslavi akcije „Oluja“, zajedno sa albanskim „ministrom“ Marićem, pojavi i predsednik Vlade Srbije, to jest Aleksandar Vučić, a sve u znaku pomirenja što je postao trend na prostoru bivše Jugoslavije ali samo onda kada Srbi treba da „priznaju svoju krivicu“.

   Teško da je to bilo koga značajnije pogodilo. Tu svako ima svoj cilj a ni sredstva nisu za potcenjivanje, posebno materijalna što remeti mogućnost zaključka koliko tu od ideologije ima? Jer, ako iver ne pada daleko od klade, jedan od Marićevih bivših prijatelja iz Zvečana navodi da ranije tome nije pridavao poseban značaj pa se ni detalja ne seća ali negde u glavi ima „to da je njegov otac slikar, ne neki poznati nego onako…bavi se slikarstvom. I sada, koliko mogu da se setim, njegov otac se vratio u Krajinu i tamo pokatoličio, znam da se tako nešto izdešavalo ali ne sećam se tačno svih detalja“.

   Odsustvo detalja, kada je Ljubomir Marić u pitanju, govori o praznini u njegovoj biografiji i činjenici da je on čovek bez realnog zanimanja. Ćutljiv, povučen u sebe, nenametljiv u društvu, sebi je probio put ka cilju koji možda nije ni imao, ili mu čak ni ovo nije cilj nego neki lični standard ili zadovoljstvo koje želi da ostvari. Očigledno je da mu ništa na putu do toga nije bitno, pa čak ni to da li će na kraju ostati Srba dovoljno da mu lažiranom podrškom u medijima obezbede „legitimitet“ u tzv. „vladi“ albanskih separatista. “

   Magazin Tabloid

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

5. “ Vojvodina

   Srpski radikali: laži, prevare, video trake i poslušnost Vođi

   Vučićevi podrepaši

   Rasulo među vojvođanskim radikalima se nastavlja. Sve je više slučajeva otvorenog nasilja nad članovima koji ne žele da saučestvuju u kriminalu kojim se bavi vrh stranke u pokrajini. Perjanice ove nekada snažne stranke su narkodileri, žene sumnjivog morala i nasilju sklone psihopate. Ovejani kriminalac Milorad Mirčić među bogatijim je ljudima u Vojvodini. Odan je svakoj vlasti, svakom krvoproliću. Kad ga kao zver primaknu jelu i piću. A naročito kasi. A Centralna otadžbinska uprava sve to blagosilja, jer Mirčić služi SNS-u i Vučiću, koji ih hlebom hrani. Bila jednom jedna radikalna stranka…

   Arpad Nađ

   U Sremskim Karlovcima još u julu ove godine neposlušnog Dragana Trišića, koji je predsednik Opštinskog odbora Sremski Karlovci, šef odborničke grupe SRS-a i član IO te stranke, na najbrutalniji način ispred njegove kuće su premlatili i naneli mu teške telesne povrede, jer je javno kritikovao SNS. Zadali su mu 10 teških udaraca u predelu glave i rekli: „…Ovo ti je zato što kritikuješ predsednika opštine!“

   O ovom napadu ni Milorad Mirčić niti njegov šef Vojislav Šešelj nisu dali uopšte bilo kakvu izjavu, niti su preduzeli bilo šta da zaštite svog člana. Napadači ni do dan danas nisu pronađeni. Ni Trišić, niti bilo koji član SRS ne može da računa da će stranka stati iza njega, ako bude kritikovao SNS. Jedino može, gotovo sa izvesnošću, da računa samo na batine.

   Potpredsednica Skupštine APV Smiljana Glamočanin-Varga nakon što je na konstitutivnoj sednici oštro kritikovala naprednjake, po nalogu Mirčića i Vjerice Radete dobila je preteće pozive. Milan Ćuk se čak time javno hvalio. A kako bi ućutkala potpredsednicu Skupštine APV, Vjerica Radeta je angažovala lokalnog lopova iz Pančeva, poslanika SNS Jocu Lazarova da joj upućuje teške uvrede i provokacije, kako bi je isprovocirao, kao i da je špijunira ne bi li prikupio što više kompromitujućih podataka o njoj.

   Vjerica Radeta i Milorad Mirčić glume sukob i tako otkrivaju ko je od članova za koga, odnosno na koga mogu da računaju u prljavim poslovima. Iako je stranka u jadnom stanju, oni se služe taktikom „zavadi pa vladaj“. Milorad Mirčić na sastancima Okružnog odbora govori kako je Radeta nesretnica. „Mahaluša“. I razne druge uvrede. Svog kolegu Miroljuba Ignjatovića na sastancima opštinskih i okružnih odbora optužuje da je homoseksualac. Sa druge strane, Mirčić je na jednoj sednici Skupštine APV jednom poslaniku javno dobacio kako bi sopstvenu ženu rado sa njim prevario.

   Rukovodstvo SRS prisluškuje svoje članove. Za to su angažovali ozloglašenog kriminalca Jadranka Vukovića. Svaki poziv gotovo svakog člana SRS se prisluškuje.

   Na listi SRS Bačka Palanka je poznati lokalni narkodiler Davor Matoničkin, poznat kao Psiho Bata (čak mu to ime stoji na fejsbuk profilu). On se hvali kako je tukao Miloša Popovića- sina bivšeg sudije Višeg suda Novom Sadu, Rajka Popovića. Matoničkin svuda tvrdi kako mu sudija Popović ne može ništa, jer ima zaštitu Dragana Bozala.

   Za šefa internet tima angažovali su Sašu Stojkovića zvanog Stole, takođe lokalnog dilera koji je nedavno, i to u toku kampanje uhapšen, i protiv koga je pokrenut krivični postupak.

   Jedan od batinaša kojeg je Mirčićev zamenik Bozalo koristio u kampanji je i Špiro Stanišić iz Čelareva, koji je nedavno izašao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, gde je odslužio višegodišnju kaznu zatvora zbog prodaje heroina. Nakon toga se učlanio u SRS, pa i dalje diluje drogu, a u tome zaštitu ima od strane Dragana Bozala i Mirčića.

   Za pokrajinski parlament kandidovali su Jelenu Marković i Darka Balinovića. Reč je o kriminalcima i skitničarima koji imaju na desetine krivičnih i prekršajnih prijava. Balinović je na listi za pokrajinski parlament bio čak ispred mnogih intelektualaca i predsednika opštinskih odbora. Da je reč o duševno zaostalom čoveku svedoči i činjenica da su mnogi radikali zbijali šale kako se vrednost tog kandidata ogleda u činjenici da je on prvi otkriveni primerak prelazne forme između neandertalca i modernog čoveka.“

   Magazin Tabloid

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

6. “ Kapitulacija

   Šizofreno stanje sa Vučića prešlo i na Vojsku Srbije

   Sa Rusima vežbamo, NATO paktu služimo

   Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski „Independent“, opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom. Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi „Slovensko bratstvo 2016“. Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja. Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

   major Goran Mitrović

   Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio „pohvalom ludosti“, rekavši da su planovi „u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima“, te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta. Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

   A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to „Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir“ ili, Sporazum SOFA, potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

   Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala! Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica…) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

   Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen „saradnje“, da samo članstvo u alijansi i nije neophodno-već sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

   Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom „Srem 2014“ (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti. Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna „regionalna vežba“, u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi „Jug“, kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom „Platinasti vuk 15“. Bio je to prelomni trenutak u „privođenju Srbije atlanskom savezu“. Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA. Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

   Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

   Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina. Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

   Kako preživljava Vojska Srbije?

   Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

   Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova“ reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju. Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije. Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

   Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

   Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi. Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina

   Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije. Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

   Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

   Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadra…Više od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

   Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

   Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

   Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

   Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

   Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine. Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

   Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

   Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu“, tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti“ i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

   U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana“ te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

   Nebranjena zemlja

   Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi. Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

   Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

   Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir“, što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

   Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels“, u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

   Posledice pogrešno vođene politike

   Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo „milozvučan“, sudeći po onome što priča), izjavio da „…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!“.

   Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna. Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

   Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje. Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije. Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem“.

   Uništavanje ratne tehnike

   U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić, Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima, baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi. Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

   Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

   Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame“. Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo „unutrašnji neprijatelji“. A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

   Glosa

   „…Mi u vojsci više ne znamo ni kako se zovemo, ni koji nam je grb, ni ko nam je komandant, ni šta treba da radimo, jesmo li vojno neutralni ili nismo, moraju li srpski mladići da služe vojsku ili ne, sa koliko godina staža oficir ide u penziju…Toliko o našoj informisanosti, profesionalizaciji i reformama koje su nad nama provedene…“

   (P.K, major VS) “

   Magazin Tabloid

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

7. “ Dežurna

   Vučić parama iz budžeta plaća ubice da ga čuvaju od građana

   Pse rata na siromašne građane

   Državni vrh Srbije inscenirao je pokušaje atentata na Aleksandra Vučića kako bi imao opravdanje da formira novu jedinicu za zaštitu najviših funkcionera koju će činiti „psi rata“, plaćenici iz zloglasne američke agencije „Blackwater“ (danas „Academi“). Njih pedesetak već mesecima boravi u Beogradu o trošku građana osiromašene i opljačkane Srbije, gde štiti pojedine političare. Sajt „Wikileaks“ ukazuje na mogućnost da iza ovih plaćenika stoje interesi šeika Mohameda bin Zajeda, dok drugi izvori smatraju kako su oni tu da bi zaštitili interese „Monsanta“ i pomogli otcepljenje Vojvodine.

   Igor Milanović

   Posle izmišljenih pokušaja atentata na sebe Aleksandar Vučić je najavio reformu bezbednosnih snaga i između redova provukao plan o stvaranju nove posebne jedinice za zaštitu najviših državnih funkcionera i članova njihovih porodica. Međutim, kada se sagledaju sve činjenice, jasno je da nisu izmišljeni atentati razlog stvaranja ove jedinice, već je obrnuto: stvaranje pomenute jedinice je bio razlog da se izmisle pokušaji atentata.

   Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu malo ko je obratio pažnju na grupu momaka u crnim kombinezonima, naočarima za sunce i ruksacima na leđima koji su se gurali kroz masu učesnika. Većini su oni delovali kao pripadnici LGBT populacije koji su došli da iskažu svoje opredeljenje, ali su upućeni dobro znali o kome se radi. O njihovom prisustvu je bilo obavešteno i srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova čiji pripadnici ih pomenutog dana nisu zaustavljali niti pretresali.

   Novinari „News Front“-a su u međuvremenu, na osnovu diskretnih oznaka koje su pomenuti momci imali na rukavima došli do informacija da se radi o pripadnicima američke bezbednosne agencije „Academi“, poznatije široj javnosti po svom ranijem nazivu – „Blackwater“. Na Paradi su bili obezbeđenje srpskih političara koji su učestvovali, a ne stranih ambasadora. Na prvom mestu su štitili Čedomira Jovanovića, koji njihove usluge koristi već nekoliko meseci, jer je u eskalaciji za narkomane tipične paranoje zaključio kako mu obezbeđenje koje mu je dodelio MUP nije više dovoljno, odnosno da je i ono samo uključeno u zavere protiv njega. Sličnu paranoju ima i Aleksandar Vučić koji bi sebe i članove svoje porodice, ali i najbliže saradnike, da okruži pripadnicima iste agencije za koje se već mesecima unazad izdvajaju pare iz republičkog budžeta.

   Tragom ove informacije dolazi se do saznanja kako trenutno u Beogradu boravi pedesetak pripadnika „Academi“-je, koji su u rangu „instruktora“, što u njihovom žargonu znači da su oficiri. Njima na raspolaganju stoji više stanova u Beogradu (najmanje dva su u „Belvilu“ na Novom Beogradu) u kojima drže oružje i ostalu neophodnu opremu i gde borave kada nisu na zadatku. Stanove i hotelske sobe za njih iznajmljuje više, samo za te namene osnovanih preduzeća koja ih predstavljaju kao svoje saradanike iz inostranstva. Mesečno njihovo izdržavanje, računajući i plate, iznosi pola miliona dolara, a plaća se iz posebnih fondova preko kojih su oprane pare dobijene iz budžeta.

   Po saznanjima ruskih medija, na teritoriji Centralne Srbije i Kosova boravi oko hiljadu pripadnika „Academi“-je. Ranije se verovalo kako se oni posle obuke u jednom vojnom kampu na teritoriji Kosova, koji se nalazi u blizini američke baze „Bondstil“, šalju u rat u Siriji. U međuvremenu je broj pripadnika „Academi“-je u ovoj bliskoistočnoj zemlji dosegao 6.000 i nema više potrebe za slanjem novih vojnika koji podržavaju vojno neuspešnu takozvanu „demokratsku opoziciju“ koja se bori protiv Bašara el Asada. Zbog čega se, onda, drže u pripravnosti na teritoriji Centralne Srbije i samoproklamovane Republike Kosovo?

   Osnivač i dugogodišnji direktor „Blackwater“-a je Erik Prins, nekadašnji pripadnik specijalnih snaga američke mornarice „Foke“ („Seals“). Časopis „Men’s Journal“ objavio je u decembru 2007. kako je on 1992. boravio na Balkanu, ne objašnjavajući šta je tu radio u praskozorje građanskih ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, o umešanosti američkih „bezbednosnih agencija“ u balkanskom krvoproliću devedesetih ima više nego dovoljno dokaza.

   Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt je posvedočio kako je bio očevidac potpisivanja ugovora između hrvatske vlade i američke kompanije „MPRI Inc“, koja je kasnije napravila planove operacija „Bljesak“ i „Oluja“ i u njima komandovala i logistički podržavala hrvatske trupe. Američki advokat Robert Pavić je listu „Chicago Tribune“ u septembru 2010. potvrdio kako je MPRI „deda“ kompanije „Blackwater“ koju je Prins osnovao 1997. godine. Očigledno on početkom devedesetih na Balkanu nije boravio kao običan turista, posebno jer je u to vreme već imao jake veze sa CIA.

   Poznavaoci prilika su jedinstveni u mišljenju da je boravak ovako velikog broja stranih plaćenika u Srbiji i na njenim granicama veoma zabrinjavajuća vest. „Blackwater“, odnosno njegov naslednik „Academi“ su poznati kao „ptice zloslutnice“ – gde se oni pojave uskoro izbijaju nemiri i građanski ratovi.

   Po pitanju kome služe jedinice u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, mišljenja su podeljena.

   Sajt „Wikileaks“ je 8. jula 2015. objavio imejl koji govori o tome da su u maju 2011. pripadnici „Blackwatera“ stigli u Abu Dabi, kao i da su ih kroz carinu proveli pripadnici službe bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su ih zatim odvezli u za njih pripremljenu bazu 20 kilometara od pomenutog grada.

   Iz imejla se vidi da se radi o plaćenicima koji treba da uđu u sastav posebne brigade koju finansira i nadgleda lično prestolonaslednik Mohamed bin Zajed Al Nahjan, veliki prijatelj Aleksandra Vučića. Po informacijama iz pomenutog mejla šeik je želeo da stvori vojnu jedinicu sastavljenu isključivo od stranih, nemuslimanskih plaćenika, snage do 1.000 ljudi, koja bi služila za odbranu režima u slučaju pobune naroda.

   Međutim, odmah je bilo jasno kako brigada ima daleko šire ciljeve. Njenu udarnu pesnicu, objavio je „Wikileaks“, činio je vod sastavljen od nekadašnjih pripadnika specijalnih jedinica Južnoafričke Republike, isprobanih u terorističkim akcijama u inostranstvu, prvenstveno u rušenju stranih režima.

   Iz daljih informacija koje je objavio „Wikileaks“ vidi se da je bin Zajed „Blacwater“-u, odnosno njegovom direktoru Prinsu, do tada već platio više od pola milijarde dolara, iako mesečni troškovi brigade ne prelaze 10 miliona dolara. Očigledno je još tada bilo planirano proširenje kako broja plaćenika, tako isto i ciljeva ove brigade.

   Zbog toga postoje mišljenja kako su plaćenici na teritoriji Centralne Srbije i Kosova pripadnici proširene „brigade Abu Dabi“ čiji je cilj na ovim prostorima održavanje režima koji su po volji vladara UAE i njihovih poslovnih interesa. Postoje, međutim, i druga mišljenja.

   Erik Prins više nije ni vlasnik ni direktor „Blackwater“-a, koji se u međuvremenu preimenovao u „Academi“. Njegov trenutni angažman je, po poslednjim saznanjima, u Kini, gde u Hong Kongu vodi najmanje dve agencije za bezbednost koje su zadužene za zaštitu kineskih privrednih interesa u Africi, na tržištu procenjene vrednosti od 3.000 milijardi dolara. Ovom, kako sam za sebe tvrdi, religioznom katoliku ni ideologija niti bilo šta drugo nije prepreka da služi onome ko ga dobro plaća. Takvi su i ostali u „Blackwater“-u, odnosno „Academi“.

   Publicista i novinar Džeremi Skahil, koji godinama prati rad Prinsa i „Blackwater“-a, objavio je jula meseca 2013. u listu „The Nation“ informaciju kako je novi vlasnik ove kompanije plaćenika „Monsanto“, u svetu najviše poznat po svojim projektima vezanim za genetski modifikovane organizme. Trenutni većinski vlasnik ove kompanije je multinacionalni gigant sa sedištem u Nemačkoj, „Bayer“. Najveći pojedinačni akcionar ove kompanije (sa nešto iznad sedam odsto ukupnih akcija) je američki investicioni fond „Blackstone“ koji upravlja kapitalom vrednim oko 5.000 milijardi dolara i za koji se tvrdi kako je najveći fond te vrste na svetu koji isključivo deluje iz senke. Raniji najveći pojedinačni vlasnik akcija „Monsanta“ bio je takođe jedan američki investicioni fond, „Vanguard“, sa kapitalom od oko 3,4 hiljade milijardi dolara, tako da je jasno kako je pomenuta transakcija urađena „u okviru porodice“, odnosno između poslovno dobro povezanih lica.

   „Monsanto“ je i pre ove akvizicije sarađivao sa „Blackwater“-om, ali ne direktno, već preko dve firme u vlasništvu Prinsa: „Total Intelligence Solutions“ i „Terrorism Research Center“. „Total“ je po informacijama Skahila od „Monsanta“ 2008. i 2009. dobio ukupno 232.000 dolara da bi špijunirao i sabotirao organizacije koje se bore protiv GM hrane.

   Verovatno makar deo pomenutih hiljadu plaćenika u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, ako ne svi oni, treba da posluže takođe za zaštitu interesa „Monsanta“ u Srbiji i to, ako je neophodno, i oružanim sukobom sa onima koji bi da sa vlasti oteraju Aleksandra Vučića i SNS. Upućeni, kao na primer profesor Marijan Jošt, ukazuju na činjenicu kako „Monsanto“ planira otcepljenje Slavonije i Vojvodine i njihovo spajanje u jednu regiju u kojoj bi se uzgajala GM hrana, tako da preko hiljadu do zuba naoružanih plaćenika ima zadatak da tom planu pruži oružanu podršku.

   Bezbednosno-informativna agencija raspolaže preciznim podacima o plaćenim ubicama koji špartaju Srbijom,, i sa kojim ciljem i ko ih plaća. A plaćaju građani Srbije, preusmernim novcem iz budžeta Srbije “

   Magazin Tabloid

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

8. „Druga strana

   Aktiviran Vučićev potpis u Briselu: i Telekom i sva druga državna imovina Srbije prelaze u ruke Albanaca

   Svilene gaće i gluvi telefoni

   Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je „svileni“ kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji. Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi „u stranoj državi“ sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

   Nikola Vlahović

   Perjanica Tomislava Nikolić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države). Bezočno lažući da je „Telekom“ na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra. Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao „ćerku firmu“.

   Na Đurićeve laži da je Srbija „sačuvala Telekom na Kosovu“, reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

   Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

   Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je „Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum“ i slično. Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog. Od momenta kad je Vučić potpisao „zaostale obaveze“ u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati „predlog sporazuma“ kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija „suočiti sa sankcijama“, ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

   Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio „da će videti“ šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano „po kosovskom pravnom okviru“ (namerno nije upotrebljena reč „zakon“).

   Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, „pozdravio sporazum“.

   RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je „…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije“.

   Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako „Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije“, te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži! Opet je „izvođač radova“ bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više „toplih“ prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je „Vučićevo čedo“, koga je on lično „blagoslovio“.

   Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa „nežni“ Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

   Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije „koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu“, nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

   Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku „satisfakciju“, kako ne bi priča išla predaleko).

   Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj „svileni“ sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: „…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…“

   Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države.“

   Magazin Tabloid.

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

9. Vucica treba obesiti za jajca javno na trgu slobode,da vrati novac pokraden od postenih ljudi i ona dva miliona dolara sto je poklonio klintonovoj bandi

   Свиђа ми сеСвиђа се 1 person

   • А пет милиона за Сребреницу, а милиони за параде наказа, и милиони за разноразне антисрпске медије и организације, ??? Предуго би то набрајање трајало…
     Гажење Устава и велеиздаја најпре!

     Свиђа ми сеСвиђа се 1 person