Александар Томић из Омољице, бивши ђак Машинске школе у Панчеву, данас има 22 године, своју фирму за моделирање у Вашингтону у Америци, више од 250 клијената и велике пословне планове.

Међу близу 400 пројеката, на жалост, до сада ниједан није био из Србије. Клијенти су му углавном из Америке, Енглеске, Аустралије, Немачке…

Иако ће све деловати као веома лако и једноставно, када будете прочитали ову причу о њему, ипак није било баш тако. Иза његовог успеха стоји велики рад, посвећеност, истрајност, доследност и спремност на учење и ризик. А све је почело још у средњој школи, случајно. Наставило се намерно, јер је Александар открио врло рано нешто у чему може да испољи своју креативност, а што доноси и велику зараду.

Како сам каже, када је уписивао средњу школу није хтео да му професија буде 3D моделирање. Није ни знао шта је то. Био је страствени “гејмер” и, вероватно као већина тинејџера, пожелео да прави своје видео игрице. Пошто је у Машинској школи на смеру за компјутерско конструисање био и предмет програмирање, Александар је помислио да је то место на којем ће научити више о прављењу видео игрица.

Хтео сам да упишем компјутерско конструисање мислећи да ћу тако да научим више о прављењу игара. Није било тако, али онда у трећој години, десио се велики преокрет. Професор Владимир Божичковић увео ме је у 3D моделирање. Тада сам схватио да је мени то занимљивије од програмирања, прича Александар.

Тада је са родитељима живео у насељу Стрелиште, у Панчеву, био је мотивисан да савлада 3D моделирање, сатима је вежбао. У разговору путем “скајпа” Александар се присећа да је у трећој години почело и такмичење у моделирању и машинским материјалима, а били су укључени и машински елементи.

Нисам добро прошао те прве године на такмичењу. Био сам разочаран лошим резултатима, али сам пожелео да будем још бољи. И наставио сам да вежбам. У четвртој години сам био много бољи, прошао сам школско па општинско такмичење у Кањижи, био трећи или четврти и квалификовао се за републичко. Те године био сам ослобођен матурског дела моделирања, каже Александар Томић.

Захваљујући професорима у школи који су видели какву страст према 3D моделирању има, препоручили су му да отвори профил на Elance-у (данас се платформа зове UpWork) како би покушао да нађе неке послове.

И тако, отворио сам налог на сајту, водио сам се мишљу да не могу ништа да изгубим. Направио сам http://power-engineering.weebly.com/ сајт као портфолио у јулу 2013 године. Први посао сам чекао три месеца. У међувремену сам уписао Машински факултет али сам се пребацио на Вишу школу када су увелико кренули послови. Због посла нисам успевао да пратим наставу на факултету. Сви послови су били за странце. Ниједан клијент за ове четири године није до сада био из Србије. Углавном су то били Америка, Енглеска, Аустралија, било их је и из Немачке, прича Александар.

Како каже, имао је лепо искуство, доста људи из целог света је упознао преко послова. Пуно је радио, родитељи су видели да је радио и по целу ноћ. Сећа се да је тада имао проблема и с банкама јер је било за њих необично одакле му толико новца. Од зарађеног новца је изнајмио себи стан у Београду.

Био је то велики ризик. Нисам знао да ли ћу имати наредног месеца да платим кирију. Промениле су се ствари од тада доста, послови су стизали, ја сам све више и више учио. Као инжињер механике пуно тога могу да радим. Имам искуства из материјала, механике, цртања… Више од 300 пројеката сам радио. Били су слични, али никад исти. Први пројекат је био држач за неку торбу. У ономе што радим 3D дизајн производа је најзаступљенији, затим машински, механичарски део, прича Александар.

Када се пребацио на Вишу машинску у Земуну, Александар каже да није добијао знање које му је било потребно. Ипак, Америка му тада није била ни на крај памети. Више је размишљао о Канади, јер је имао клијенте тамо. Звали су га да иде тамо на две недеље, али је био одбијен за визу и тај пут се није десио.

Имао сам добру зараду, стан, ауто, а само 19 година. Ипак, нисам био задовољан. Памтим, децембра 2014. године друг Бојан Вукојевић ми је причао о програму Work and travel. Чуо сам од њега за тај програм и отишао да се распитам. Понудили су ми у агенцији послове као што је конобарисање, спасилац на базену… Ти послови нису доносили пуно пара, али био сам радознао, и ипак хтео да пробам. Искрено, мислио сам да могу свој посао да радим било где, али није било тако, прича даље Томић.

Отишао је у Америку 12. маја 2015. године да ради као спасилац на базену. Каже, имао је добро друштво, пуно пријатеља је стекао, али од 10 ујутру до осам увече је био на базену, због чега му је опао рејтинг на сајтовима преко којих је добијао послове.

Нисам тада знао шта ћу радити, али сам схватио да морам да се више посветим моделирању и враћању клијената. Крајем јула разгледао сам разне сајтове по Америци, размишљао да останем да студирам. Увидео сам да у Америци има пуно могућности за свакога. И тако, преко Elance платформе нашао сам првог послодавца. У смислу да сам баш био запослен, сазнајемо од овог младића.

Било је као на филму, поднео је апликацију на Elance-у у пет поподне, а сплетом околности канцеларије те фирме су биле недалеко од стана где је био смештен. Само неколико сати касније позвали су га на разговор и исто вече су се видели.

Власник је био Индијац. Питали су ме шта знам да радим. У разговору су увидели лако шта све знам да радим, понудио сам нешто нижу сатницу, и ујутру су ме позвали да почнем да радим за њих. Власници компаније су ми помогли пуно и били су ми одскочна даска за даљи напредак, каже Александар.

Паралелно је радио и даље и као „фриленсер“, добијао је све више посла, а није желео да их одбија зато што нема времена да ради више послова. Тада је контактирао професора Владимира Божичковића из Машинске школе у Панчеву и питао га да ли би радио са њим на тим пословима. И тако је почела пословна сарадња између бившег ђака и наставника. Резултат те сарадње је Компанија X-PRO LLC, коју је Александар Томић регистровао првог децембра 2015. године. Затим је у пословну причу ушао Алексов друг с факултета Милош Павелкић, па Владимир Попов, професор Машинске школе у Панчеву, а затим и друг из средње школе Немања Анђеловић.

Људи који раде са мном имају сву слободу у организацији свог времена. Ово је 21. век, свако би требало да има своју слободу. Дајем им рок до када би требало да се пројекат заврши, а на њима је да одаберу темпо рада. Константно има посла, ширимо се. У Компанији сада ради 12 људи, уредно плаћам порез у Америци, на кредит сам купио ауто, преноси нам даље своју причу Александар.

Како је настао заштићени патент Xtreme 3D штампач?

Алекс Томић тренутно ради са искусним „фриленсером“ из Суботице, Стојаном Јанковићем (ImBalanced Solution). Раде заједно на X3D штампачу (Xtreme 3D Štampač). Желе да се прошире и на српско тржиште, да не раде само за странце, већ и за наше људе.

Заједно раде, како каже, остварују жеље и захтеве својих клијената, али с киме год да је причао, људи имају разне идеје али не могу да их остваре.

Сада имам тим с којим сам у прилици да неке од идеја реализујемо. Имао сам идеју да урадим слушалице за ајфон, то није успело. У међувремену сам размишљао шта је то ново, у шта може да се инвестира, а што може да се мења. То је штампач у 3Д технологији. Пројекат напредује из дана у дан. Велика је конкуренција, али школе углавном немају приступ штампачима, у области медицине штампачи могу да се користе, зубари могу да их користе… Размишљао сам како да га унапредим, шта може да има што нема сад, да изгледа лепо. Пратим “Apple“-ов дизајн, волим да направим нешто модерно, лепо, функционално. Дошао сам на идеју, пошто су штампачи мали или велики (мали имају лош квалитет штампе, а велики штампачи су веома скупи), и направио сам штампач, који може да се повећа или смањи по потреби. У фази је израде, минималних димензија, лепо је дизајниран, кућиште ће највероватније бити од алуминијума, али један део (за сада је тајна) биће значајан, моћи ће да се прошири по X и Y оси, описује свој патент Александар.

На слици: Xtreme 3D Штампач на којем Алекс Томић тренутно ради са својим тимом сарадника

Идеја му је да његов штампач буде доступан школама, зубарима…

Биће повољни услови за набавку штампача, јер желим да буде доступан свима, поготово машинским школама, да ђаци не турпијају плочице на пракси, него да уче на савременим технологијама, да праве 3D моделе… Очекујем да ће штампач бити доступан за продају следеће године. У фази смо тестирања, ја могу да финансирам први модел, али желим да направим crowdfunding кампању како бих обезбедио средства за даље моделе. Иначе, штампач кад се развуче може да штампа пола метра у ширини и дужини, каже Александар.

Функционалан модел штампача можемо очекивати у првој половини 2017. године.

Волео бих да штампач буде реализован у Србији, од стране наших људи, да се први прототип направи у Србији, јер верујем да би био добар амбасадор наше земље у свету. Видећемо, каже наш саговорник.

Последњих 18 месеци Александар није долазио у родну земљу. Иако је веома млад отишао од куће, каже да се лако одвојио од ње. Навикао се на Америку, на начин живота и рада. Како каже, пријатељи из Србије преко лета су долазили код њега у Америку.

***

Александар Томић каже да је знање стечено у средњој школи заиста било употребљиво, јер је тамо научио прве кораке и правио прве моделе.

У раду сам морао да употребим теорију из средње школе, механику на пример. Познавање колика је крутост челика, алуминијума, је такође пуно помогло. То је било неко почетно знање, али сам после тога морао још пуно тога сам да радим и кроз рад да савладам. В6 моторе сам радио потпуно од нуле, дешавало се да професор Божичковић има једну а ја другу идеју, па на крају нађемо најбоље решење, каже Томић.

***

foto: pancevo.mojkraj.rs

Питам га, шта мисли, како ће реаговати млади у Србији када буду прочитали његову животну причу?

Да сам у кожи других младих у Србији, вероватно би ми било тешко да поверујем у све ово. Али све је тачно. Ако пронађете себе и јако желите то, може да се оствари. Поручио бих младима да не одустају. Нек и даље покушавају да раде оно што знају или чиме желе да се баве. Тржиште је такво да све може да се уновчи. “Фриленсинг” би требало више да се промовише у Србији. Дуално образовање је нешто што је добро. Расположен сам да будем ментор средњошколцима, да будем неко од кога би средњошколци добијали прве послове, закључује Александар Томић.

Овај млади момак сада живи свој амерички сан. Вашингтон DC је место његовог тренутног боравка и свакако с поносом истиче да има више од 287 клијената, 388 завршених пројеката и 12 запослених. А прича о “X-PRO” тек почиње.

Аутор: В.Јованов Пештанац
Извор: pancevo.mojkraj.rs

—————

15.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић