Протеклих недеља је покренут прави мали рат на овим просторима противу шпијуна, терориста, ратних злочинаца, државопревратника, криминалаца и разноразног другог антицивилизацијског шљама свих боја, који, је л’ те, угрожавају мир и стабилност у региону, а богме и животе главних актера пројекта под јединственим називом – управљање окупираним и колонизованим државицама на Балкану.

У првом плану су Србија и Црна Гора, а ништа мање и Босна и Херцеговина у склопу које Република Српска. БЈР Македонија је само тренутно скрајнута са главног колосека, тек толико да узме ваздух пред надолазећу буру.

Написано је хиљаде речи поводом актуелних догађаја од стране бројних експерата и снимљено не мање сати телевизијског материјала, али имена шефова шпијунских и осталих мрежа, као и атентатора ни једно једино слово (бар не док је текст настајао и спремао за штампање). У вези изјава званичника – председника, премијера, министара, доминистара, помоћника, државних и осталих секретара и посебно секретарки, шефова разноразних канцеларија, агенција, владиних и невладиних тела – не вреди трошити речи.

Шта им је заједничка карактеристика или садржалац? Сви полазе од претпоставке а затим износе анализе, закључке и предлоге мера, управо онако како би обичан конзумент из народа остао и даље на становишту, да га кроз актуелну светску сцилу и харибду воде независни државници, који брину о његовој садашњости и будућности.

Уколико је неко помислио како ће у овом тексту ексклузивно, именом и презименом, бити откривено ко се то игра тако што разбацује различито противоклопно, противпешадијско, диверзантско и какво све не оружје, како на периферији тако и широм српске престонице, и тиме атакује на српског Вођу, чланове породице и његово државничко окружење, грдно се преварио.

Зашто? Зато што би то, прво, личило на тражење игле у пласту сена и на посао без икаквог смисла, а друго, списак би био подужи. Тим пре што је све велика политичко-маркетиншка и субверзивна игра од стране западних управитеља ових простора и ништа (или нешто) мање домаћих извршиоца радова.

Класична „hang out“ обавештајна операција, која има за циљ скретање пажње са тежишта, односно главних циљева који се за то време остварују у позадини.

Откуда напред склепана констатација „нешто мање“ резервисано за домаће „прегаоце“? Отуда што такви ликови, одабрани и пуно раније увезани у субверзивни чвор, никада не знају све детаље плана и пратећих анекса, тачније, сценарио „изазивања и управљања кризама“, како се прецизно назива стратегија која је усвојена у више документа и директива а оперативно разрађена, рецимо, у америчким правилима FC 100-20 и FM 100-5.

Највећа смејурија и истовремено понижење је што их приморавају да лажу, да буду лицемери, да обмањују властити народ, да срљају у бешчашће, да се крећу лево-десно, да на дневном нивоу буду контрадикторни и недоследни, да одступају од националне политике и бројних стратегија играјући се тако судбином милиона људи, које воде у безизлаз и пропаст. И истовремено да лично буду испрепадани.

Како све то изгледа у пракси? Слушамо из дана у дан о завери Запада који је, је л’ те, решио да уништи патриотске снаге које воде ову државу. Због чега? Због тога што се окрећу Русији и неће да јој заведу санкције. Није него. Док се одвија таква, најблаже речено трагикомедија, за то време „Косово“ и буквално оде, а остатак Србије се спрема за даље черечење.

А притом, нити се окрећемо Русији зато што је то наводно одлучио српски врх (једноставно није тако, јер је државни брод неповратно на евроатлантистичким таласима у правцу западних мора), нити Русима заводе санкције пошто је Вођа наводно чврст и непоклебљив, већ зато што би тим потезом (бар до сада је било тако) изгубио подршку гласачке машинерије, а тиме и снагу да доврши неке од преосталих важних послова.

За наведени, завршни ударац, потребно је управо ово што се дешава – велика и прљава игра у дужем трајању, која ће се одвијати у амбијенту фингираних притисака, претњи, уцена, политичке, медијске и сваковрсне хистерије, измишљених ултиматума, терористичких, криминалних и осталих аката и свеопште психозе, што је све заједно неопходан услов како би се коначно дошло до дуго чекане одлуке, која би се народним језиком набоље дефинисала на следећи начин – не вреди, мали смо, слабашни, пуштај дизгине.

Пресек тренутне ситуације, односно, докле је догурао српски државних врх, отприлике изгледа овако: пустили би они – властодржци – Русе, али неће Руси њих. Пат позиција и зато ваља појачати субверзивно деловање.

Па да видимо како све напред наведено изгледа у суморној српској стварности, само кроз пар примера. И то каквих примера. Скоро па да су повађени из уџбеника који се користе за обуку кадрова у лондонском Краљевском колеџу, или, рецимо, на Јејлу, Харварду, Берклију и другим училиштима широм Сједињених држава.

Пример први

Повика, дрвље и камење, паљба из свих оруђа усмерена ка америчком амбасадору у земљи Србији, од стране главних јуришника, министара: Стефановића, Дачића, Вулина, познатих бораца за слободу и независност.

А иза те класичне димне завесе, ако се само мало вратимо уназад, рецимо на 23. јун 2015. године, и прелистамо странице Танјуга, РТС-а, Политике и других гласила, ево до каквог наслова а затим и садржаја извештаја, ћемо доћи: „Небојша Стефановић: Замолио сам директора ФБИ да размисли о отварању регионалне канцеларије ФБИ у Београду.“

И ту се, између осталог, каже: „Директор Америчког федералног истражног бироа (ФБИ) Џејмс Коми током данашњег разговора са министром унутрашњих послова Србије Небојшом Стефановићем најавио је отварање сталне канцеларије ФБИ у Београду“.

Обратимо пажњу на следећу снисходљивост, колонијални однос и подаништво: „Замолио сам директора да размисли о отварању сталне регионалне канцеларије ФБИ у Београду, и мислим да ће то бити добар корак у остваривању боље и конкретније сарадње између МУП и ФБИ, рекао је Стефановић“.

Па онда следећи бисер, који се, гле чуда, управо односи на актуелне догађаје: „Према његовим (Стефановићевим – прим. аут.) речима, отварање те канцеларије допринело би још ефикаснијој борби против организованог криминала и корпуције, али и свих видова софтифицираног криминала“.

Да ли неко сумња да је канцеларија отворена? Она права, легална или она која је, независно од наведеног договора, увелико смештена на простору бившег Маршалата, где се налази америчка амбасада, најјачи и централни обавештајни пункт на Балкану, са небројено специјалиста и ко зна колико маринаца?

Но, да се вратимо наведеној посети. У вези са појачавањем сарадње „директор ФБИ је изразио задовољство сарадњом са МУП-ом и другим партнерима (!) у Србији и навео да ФБИ планира да отвори сталну канцеларију у Београду с обзиром на значај односа, истакавши да ће ту одлуку донети врло брзо“.

Такође је констатовано да су директор Америчког федералног истражног бироа Џејмс Коми и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић разговарали о најважнијим безбедносним питањима укључујући и – обратимо пажњу на следеће – борбу против тероризма и вискотехнолошког криминала и о сарадњи између МУП-а и ФБИ.

Стефановић је затим потенцирао: „Желимо да наши људи буду обучени и спремни, да се суоче са овим изазовима и да покажу да смо партнери који могу да допринесу у глобалној борби против тероризма“, истичући да је ФБИ стратешки паратнер МУП-а већ више година и да је једна од тема разговора била и обука српских представника у Академији ФБИ у Атлантику.

Па онда у наставку кључни део: „Према његовим речима, разговарало се и о доласку америчких стручњака у Србију који би помогли у обуци, као и отварању регионалне канцеларије ФБИ у Београду“ (!). Захваљујући се директору ФБИ на помоћи у борби против високотехнолошког криминала Стефановић је додао „да један амерички агент помаже колегама у Србији у борби против те врсте криминала“ (!).

На крају га је зачинио, како и ваља, онако по српски: „Веома сам задовољан и захвалан директору ФБИ на овој посети која је прва посета у историји Србији и очекујем да ће она допринети да односи између две институције и две државе постану бољи“.

Џејмс Коми није остао дужан истичући да је „веома задовољан што је у Србији у оквиру шестомесечног пилот пројекта агента ФБИ, који је ангажован на помоћи у борби против сајбер криминала. Према његовим речима, борба против сајбер криминала је један од доминантних области интересовања ФБИ, јер су криминалци злоупотребљавајући интернет направили свет веома малим, ‘а ми ћемо га направити још мањим како би их заједно ухватили’. Он је указао и на значај заједничке борбе против тероризма, укључујући и обуку припадника полиције у ФБИ центрима у Вирџинији и Будимпешти“ (!).

Дакле, стручњак – агент ФБИ (кога, наравно, ЦИА „није“ припремала пут Србије) бавио се компјутерском мрежом и осталим сајбер садржајима МУП-а пуних шест месеци. Или се то аутор текста вара?

Да ли је ово био први контакт МУП-а и ФБИ? Наравно да није. Ево како је кренуло а званично објављено у српским медијима тек почетком 2013. године под насловом:  „Ивица Дачић: ФБИ ће помоћи у обуци српских кадрова и размени података“.

„Премијер Србије Ивица Дачић састао се у среду у Вашингтону са директором Федералног Истражног Бироа (ФБИ) Робертом Милером и рекао да су се њих двојица том приликом договорили да та институција помогне у обуци српских кадрова, али и о размени података“.

„Моје две посете су биле прве посете српских државних органа ФБИ и мислим да је то показатељ да имамо веома добру сарадњу која ће сигуран сам дати допринос и политичким односима између наше две државе“, поручио је Дачић.

„Према његовим речима, договорили су се да ФБИ помогне у обуци српских кадрова и додао да је до сада већ неколико наших дипломаца завршило Академију ФБИ“.

„ФБИ ће највероватније у наредним месецима сходно одобрењу из буџета имати једно лице у Београду које ће управо бити задужено да сарађује са нашим органима када је реч о борби против високотехнолошког криминала“, нагласио је премијер.

Дакле, шта имамо?

Обука кадрова, агент ФБИ усред српског МУП-а који води сајбер борбу, вишегодишње школовање српских полицијских кадрова у САД, што у преводу значи класично врбовање (бар једног броја њих) и обавезно испирање мозга према америчким мустрама, отварање канцеларије Америчког федералног истражног бироа (уз коју неизоставно иду и специјалисти ЦИА и ДИА) у Београду и низ других мера.

И све то у време владавине актуелне напредњачко-социјалистичке камариле са коалиционим сатрапима, који упорно запомажу „држ’те вука“, а тог истог вука (односно лисицу) су управо они увели у српски атар!

Онако како су „сарадњу“ са НАТО подигли на тако високи ниво (кровни SOFA споразум и IPAP аранжман из програма ПзМ, 2014. и 2015. године) о коме су све владе до 2012. године могле само да маштају.

Пример други

Др Амадео Воткинс са Краљевског колеџа Велике Британије, експерт НАТО, ЕУ, ОЕБС…, и наравно (и пре свих) „Secret Intelligence Service – MI 6“ за простор Балкана, специјални је саветник министра Небојше Стефановића, ангажован по Уговору о делу без „ограничења трајања мандата“. Већ две године је главни пројектант „реформе“ МУП-а, скоро по идентичном моделу по којем је „реформисао“ Војску Србије (ВЈ, ВСЦГ), о чему је (и о коме је ) овај аутор писао више текстова.

Наравно, када је истеран „из жбуња“ на чистац, био је принуђен да се обрати српској јавности преко више медија и да „пегла“ своју биографију и ангажовање у врху МУП-а. Рецимо листу „Недељник“ (05. фебруар 2015. године) је, између осталог, изјавио:

„Не сметају ми превише оптужбе да сам експонент НАТО јер су бесмислица. Никада нисам радио за НАТО. Када некоме кажете да не обавља свој посао адекватно и да може боље – уколико нема аргумент којим вам може противречити – најлакше је рећи он је експонент НАТО, британски шпијун, Хрват.“

Е, сада, ко не верује да овај превејани британски (и глобалистички) резиднет не говори истину, нека нађе мало времена и погледа на YouTube видео материјал са скупова лобиста и водећих перјаница НАТО-а под називом „2BS Forum“, који се сваке године одржава у Црној Гори, у Будви, у организацији тамошњег „Атлантског савеза“, где он – Воткинс, има веома важну улогу – модератор најважнијих сесија или, стручно речено, панела.

Рецимо, ове 2016. године, почетком маја месеца, водио је – модерирао: „Presidential Discussion: Sharing Security = Sharing Responsibility“. У преводу „Председничка дискусија: дељење безбедности = подела одговорности“, где се налазио у друштву ни мање ни више него председника држава: Хрватске, Словеније и Црне Горе. Видео материјал је на YouTube под називом: 2BS Forum 2016 – PRESIDENTIAL DISCUSSION

Ево и осталих ИП адреса – наслова, са ранијих скупова али и наступа на овдашњим телевизијама, па нека се читаоци сами увере о коме је реч, које идеје заговара на српском простору и шта у пракси заиста ради:

– 2BS Forum 2015: Panel I – „Positioning NATO on a global chessboard“ (Будва 2015. године, исти форум);

– Kontekst: Reforma policije u Srbiji (ТВ „Al Jazeera Balkans“, емисија с почетка 2016. године);

– Votkins: Ministar policije radi vrlo profesionalno (наступ на ТВ „N 1“ с краја 2015. године).

Зато је крајње духовито и неуверљиво изгледала одбрана именованог од стране новопечене државне секретарке у МУП-у Р. Србије, госпође Биљане Поповић Ивковић, уз потпору министра Вулина, у емисији РТС-а „Упитник“ (01.11.2016), када је господин др Андреја Савић, бивши директор БИА, управо преко случаја Воткинс врло професионално дефинисао безбедносну стање у држави. Боље рећи у државном врху, истичућу како је захваљујући политичкој вољи дозвољено да се врата Србије отворе широм страним службама и утицајима споља, што за последицу има баш оно што гледамо последњих месеци.

Емисија је на линку РТС-а (YouTube) под називом „Upitnik – Bezbednost u Srbiji: oružje, atentati, tajne službe…“, а кључни део дијалог одвија се од 42. минута.

Ипак, аутору овог писанија се изнад свега, што би Кроати приопћили – особито дојмио Воткинсов интервју за лист „Вечерње Nовости“ 27.01. ове године (оn line верзија, наслов: „Амадео Воткинс: Не могу сви у МУП да буду полицајци“),  где је он детаљно појашњавао реформу МУП-а Р. Србије којом је лично руководио, а која је сублимирана у новом Закону о полицији и низу подзаконских докумената.

 У том интервјуу, две последње Воткинсонове реченице дословно гласе (обратимо пажњу на другу !):

 „Сматрам да је проблем у томе шта се полиција још доживљава као нека тајна служба, издвојена од система, уместо као сервис грађана. Стојим иза тога да сада нема у МУП неких тајни, осим оних оперативних чије би, на пример, објављивање или ширење довело у питање неку истрагу или можда чак и нечији живот.“

Једноставно, човек је био „видовит“ на Светога Саву ове године и скоро погодио унапред шта ће се одиграти за девет месеци.

*

И за сам крај, уместо закључка ваља питати властодржце – због чега стручњаци америчког FBI или британског „Secret Intelligence Service – MI 6“, још боље они из MI 5, и наравно њихови српски ученици, нису до сада решили силну шпијунажу, тероризам, атентате, криминал… и свеукупну пропаст Србије?

Ако је тако, а јесте, зашто их онда, господо са власти, уместо што их скривате, а њихове централе фиктивно и према режираним матрицама нападате, изистински не отерате из земље Србије?  А пре свега из својих редова.

Аутору је познато, али је проблем у пар милиона оних који вас упорно гласају и безрезервно вам верују.

Док они схвате „где се ђаво скрива“, то јест ко су прави и опасни шпијуни у земљи Србији, и ко и шта овде ради, протећи ће много воде и Темзом и Дунавом и Савом.

Пуковник у пензији Горан Јевтовић

Извор: СВЕДОК

————————–

12.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић