4 replies »

1. ПРВО ТРЕБА ДА СЕ СЛУЖЕ ПАРАСТОСИ У ЕРП И КОСОВСКОЈ МЕТОХИЈСКОЈ У ПРОГНОНСТВУ ЗАР ДА унијати СЛУЖЕ ЧЕТНИЦИМА ПАРАСТОС ? комунисти СУ БАЦИЛИ СА СПРАТА ЂЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА И ПОБИЛИ СУ СВЕ ШТО ЈЕ БИЛО ЗАКЛЕТО КРАЉУ И ОТАЏБИНИ ЦЕЛА СРБАДИЈА ЈЕ ЗАВИЈЕНА У ЦРНО ОД ТОГ ДАНА СРБИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА ОД ВЕЗИРОВОГ ДО ЗИДАНОГ МОСТА ТУ МНОГО ЧЕТНИКА ОСТА ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА БЕСМРТНОМ ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ СВИМ ЧЕТНИЧКИМ ВОЈВОДАМА ОФИЦИРИМА РЕДОВИМА ЈКВУО И СВИМ СВЕШТЕНИЦИМА КОЈИ СУ БИЛИ У ЧЕТНИЦИМА И НАРОДУ СРБСКОМ КОЈИ ЈЕ ПОБИЈЕН ОД СТРАНЕ банде комунистичке

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

   Шта треба да значи комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:
   „Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).

   Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:

   „Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).

   Када је реч о вери, основно правило комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је сваки комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:

   „Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).

   У програму Комунистичке интернационале, који је примљен на V конгресу 1924. године, стоји:

   „Под задацима грађанских предрасуда и празноверице борба против религије заузима нарочито место. То, је борба која мора бити вођена са свом нужном тактичношћу и са свим обзирима нарочито међу оним слојевима радничка код којих је религија до сада играла важну улогу у свакодневном животу“ (Види: Пети конгрес комунистичке интернационале 1924. године…).

   Слична мисао подвучена је у чланку Антона Лонгинова, објављеним под насловом „Дан стогодишњих обмана“ у којем стоји:

   „Са тачке гледишта свесног пролетера, ускршњи пољубац је један издајнички удар против нас. Ускршња празновања Христа, празник је братимљења класа. Ускрс је контрареволуционарни маневар помоћу кога светска буржоазија покушава да заустави класну мржњу радника, која је готова да се на главу светске буржоазије сручи са револуционарним бесом…“ (Види: Антон Лонгинов, Дан стогодишњих обмана, Црвене новине, Москва, 3. мај 1922).

   Имајући на уму да су „српски“ комунисти били дужни да спроводе комунистичку тактику и стратегију и да није било врдања, да учествују у свима темама верског и националног питања нашег маленог, несрећног, потлаченог и обесправњеног и окупираног србског народа. Преко конспиративних, антисрбских, расистичких и реакционарних комунистичких партијских ћелија, комунисти су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина, изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба.

   У ствари, комунисти су за време Брозовог интермариумског, троцкистичког, робовласничког, реакционарног и контрареволуционарног НАТО-комунизма преко конспиративних комунистичких партијских ћелија, које су и данас активне на извесним српским порталима, приказивали религију као буржоаску, малограђанску и поповску лаж, ради заглупљивања и застрашивања народа, ради лакшег потчињавања и злоупотребљавања радничког и сељачког света од стране србске „буржоазије“ и попова, као непродуктивне класе. Приказивали су цркве као поповске дућане, верске обреде као обична трговачка посла буржоаско-малограђанских предрасуда. Истицали су извесне верске обичаје да су их измислили српски богаташи, капиталисти и попови, ради личног богаћења. Комунисти су приказивали црквену и манастирску имовину, као лако и неправедно стечену, варалачким махинацијама и непродуктивну на штету продуктивног и наивног радничко-сељачког света.

   Док су „српски“ комунистички агитатори, кадрови и интернационални расисти и реакционари на једној страни водили борбу против постојања Бога и духовног живота, на другој страни су преко конспиративних, реакционарних и расистичких контрареволуционарних комунистичких партијских ћелија одредили правац њиховог деловања, што за њих важи и данас, који дословно гласи:
   „Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).

   У комунистичком расистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, који то најбоље показује:
   “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).

   Имајући у виду да су извесни „српски“ комунисти имали изразито непријатељски однос према србском народу и држави и да су прелазили преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску пропаганду и фабијанско, бундистичко и бољшавичко учење совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

   У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:

   „Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).

   У немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) објављен је 26. априла 1975. године чланак Милована Ђиласа о цркви св. Марије у Будви, која је за време робовласничке и расистичке владавине контрареволуционарних, реакционарних, трулих буржоаских Брозових НАТО- комуниста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду. Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа “, где између осталог стоји:

   „Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела.Навала туриста била је је већ спаснула, па се средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.

   И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и на њему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре.

   Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…

   У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…

   – Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“
   – одговорио сам и прешао преко црквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Ни сада још незнам шта
   ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, густо поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…
   Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.

   Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).

   Између осталог, навели бисмо још један пример Брозових троцкиста, интермариумаца и НАТО-комуниста и њиховог дивљаштва и безбожништва.
   У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:

   „На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресчен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, Побједа, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).

   Да би се све ово постигло, главна оштрица фабијанске, бундистичке, бољшевичке Коминтерне, реакционарног, расистичког глобализма и трулог буржоаског, експерименталног, робовласничког, интермариумског Брозовог троцкизма и НАТО-комунизама, била је у ХХ столећу усмерена у борби против потлаченог и обесправљеног србског народа. Комунисти су „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

3. Србски народ је само заменио окупаторе а ослобођење још доживео није у правом смислу речи,зато оставимо се било каквих октобарских свечаности,отворимо све тајне архиве пребројмо и опојмо све невине жртве.Кажимо истину народу ко је колико побио Срба да сам народ схвати праву истину и сам донесе свој суд. Једино се тако може измирити народ и бити му вечита опомена да нам се тако нешто никада више не поновиЈер победника није ни било ,чему прославе погнимо главе помолимо се Богу у црквама јер као народ смо изгубили много.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

4. Крајње је време да се престане било шта прослављати 20 октобра у Београду и широм Србије,јер ти ткз. ослободиоци су побили најугледније Србе тога времена,без икаквог суда само што су мислили друкчије.Зато би требало подићи споменик свих жртава комунистичког терора,прецизно пребројати и уписати да поколења знају праву истину годинама скривану а и сада још траје прикривање црвеног терора.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се