Рајица Марковић

Некаквом залуталом вечном путнику и доконом посматрачу временских појава занимљива би била организација земног трајања белог робља у модерним логорима градова.

Пре потпуног гашења њихових лешева и истовара у вечну таму ово трајање је морало бити добро организовано а проучавати организацију нарочито је занимљиво доконом посматрачу.

Да би трајање земно одавало нестварни утисак живота оно мора бити испуњено каквим таквим садржајем. У контролисаном хаосу џунгле, постмодернистичког царства звери, борба за преживљавање представља основни покретачки инстинкт који покреће све правце и токове логорског устројства. Ограничавањем могућности опстанка на мањи број привилегованих чланова логорашког друштва борба за опстанак добија на убрзању и лукавој довитљивости робља.

Привилегије се стичу беспоговорном робском послушношћу лажним ауторитетима, закулисним намештеницима лажног цара. Иако с оне стране кулиса борба за привилегије подсећа на борбу паса око бачене кости, она са ове стране оставља снажан утисак на непривилеговану већину. С ове стране кулиса оностране псине некаквом демонском магијом постају немилосрдни господари а несрећно створење земно увек сања о моћи. Тај сан о моћи прогања створење земно све док га не преведе с ове на ону страну одакле му више повратка нема.

Кад се стекну какве такве привилегије и намири основни животињски инстинкт за преживљавањем, овај основни животињски инстинкт наставља свој прогресивни развој и прелази у вишу фазу нарцисоидног показивања и доказивања другим себи сличним примерцима. На овом ступњу развоја скотице постају лепотице непрепознатљиве ни рођеним мајкама а васпитаници штенара и бувара витезови части под будним оком органа власти.

Ради успешног одржавања симулације живота логори градова морају бар једним својим делом да задовоље основну потребу за радом. На првом месту у логору је потреба рада у функцији одвлачења пажње од онога што се логорашу ради на оно што логораш ради. Поред ове основне намене логорашки рад вишим привилегованим слојевима остварује могућност стицања виших статусних симбола. Крајњи корисник људског рада на све ово гледа као на забаву у коју је спреман и да уложи делић свог непроцењивог богатства.

Рајица Марковић

——————

17.10.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић