Поред сусрета и духовног разговора са нашим светим оцима О. Тадејем (Витовничким) и Патријархом Србским Павлом, свакако ми је неслућено велика милост Господња била и сусрет и разговор са прозорљивим старцем, тада Светогорцем, јеросхимонахом Рафаилом Берестовим. Његова јасна пророчанства о временима које долазе сам објавио још даааавног 1. децембра 2009. године. Ето, 7 година касније након тога нађох ову његову фотографију и помислих да је можда право време да овај свој запис поновим…

,,ПРОРОЧАНСТВО БАЋУШКЕ РАФАИЛА О САДАШЊЕМ ВРЕМЕНУ!

Као што већ напоменух у претходној белешци са доласком на Свету Гору, тачније са ступањем на њено тло, помолисмо се, направисмо метаније и целивасмо ту свету земљу… Вођа нашег малог братства (брат коме је то била трећа посета Светој Гори) нам предложи на одемо до скита Свете Тројице (скит – монашко село) не би ли, милошћу Божијом затекли тамо баћушку Рафаила… Није нам знао много о њему рећи (можда није ни хтео) осим да је старац “живи светац“ да је прозорљив и да има дар од Господа да препозна мисли својих саговорника. Наравно, сложисмо се и кренусмо, иако нисмо тачно знали ни пут, ни да ли је баћушка у скиту… Мојом подсвешћу су одјекивале речи: “прозорљив!!!’…“препознаје мисли!!!“, али као да нису осликавале своје пуно значење… Можда због тога што ме је неколико година пре тога у својим одајама примио и духовно окрепио блаженопочивши патријарх наш Павле, па сам већ био искуствено упознат са појмом “живи светац“ и схватио да приликом таквих сусрета једино треба остати “у Христу“ и препустити се миру и радости којима такви људи одишу… Прекинуо ме је договор нашег братства о томе ко ће шта питати да се не бисмо понављали и смутили пред баћушком… Наравно, мени није у том тренутку ниједно питање пало на памет (авај, није ни до дана данашњег) и ми после 30-ак минута хода стигосмо…

Скит Свете Тројице беше и више него скромно “домаћинство“ са, очигледно, ручно прављеним објектима од камена и дрвета… Све је подсећало на сасвим обично село… Покуцасмо и убрзо нам отвори врата монах који нас саслуша замоли да га сачекамо испред, па се поново врати и замоли да сачекамо још 15-ак минута не би ли братство завршило са обедом… Чекали смо….и нагађали хоћемо ли се и колико споразумети са њиме…
Баћушка Рафаило беше родом из Русије, но због своје прозорљивости, која у датом тренутку није некоме одговарала он беше “замољен“ да се удаљи на Свету Гору… Овде је окупио братство од 15-ак монаха који су се подвизавали на најстрожи начин, живећи искључиво од дела својих руку, не дозвољавајући да модерно доба ниједним кораком не закорачи у њихов скит… Електричну енергију користе, понекад, само за расвету и ни за шта више… Дневно, зависи од послушања, проводе и по 20 часова у молитви (што, додуше, за Свету Гору и није тако необично) и сав свој живот и мисли посвећују монашким заветима…

У том тренутку пред нама се појави баћушка… Тачније истрча из скита сав озарен и насмејан и поче нам делити благослове и “монашке поздраве“ уз објашњење да је неописиво срећан што му коначно неко долази из напаћене и свете Србије… По седим локнама које су му падале по раменима, и по кожи лица и руке коју му целивах предпостављам да је прешао 60-ту, по гласу и готово голој бради рекао бих да је тек у пубертету, по живости којом је поскакивао док нас је уводио у конак као да му је тек 5-6 година, а по бистрини погледа којим ме је умирио и вратио у стварност рекао бих да је већ у Царству Небеском и да је овде на земљи још тек толико да би нама маловернима сведочио о вери нашој Православној. У томе ме нешто подсети на императив “Будите као деца, таквих је Царство Небеско!“ Заиста, баћушка је већ и телом и гласом подсећао на дете… А деца, не само духом, већ су и телесно и гласовно донекле изједначена и зато и подсећају на бестелесне анђеле… Овако мудар закључак свакако није био плод мог созерцања…

Поседасмо за великим дрвеним столом и пошто једногласно одбисмо да обедујемо, прихватисмо познати Руски чај… Оно што се од тада почело дешавати мало тога ћу успети да вам опишем… Почели смо причу са баћушком, темом да смо задњих година ми у Србији много страдали, али… Бог ми је сведок да се све збило овако како ћу вам приповедати и да сам вероватно нешто заборавио, али свакако ништа додао…
Баћушка Рафаило је причао енергично у заносу често се означавајући знаком крста, а ми смо разумели сваку његову реч као да прича на нашем матерњем језику… Када би завршио са једном темом баћушка би се окретао ка неком од нас и почео директан одговор на питање које смо ми већ спремили на путу до скита (!?) (додуше ја и даље нисам имао никакво питање у глави и када год би ме баћушка погледао једино чиме је могао да ме благослови то је смешак)… А, нас су обузели некакав мир и неописива радост те смо све то прихватали крајње уобичајено и смирено…

“Србија је много страдала у задње време…“, рече баћушка одједном, “и то неправедно страдала… Али, зато сте ви као земља одужили свој дуг према Господу… Многе ствари ће вас мимоићи и многих ствари ћете бити поштеђени у задњим временима…“

“Да, (изненада се окрете ка брату до мене), несумњиво је да су последња времена почела или су бар у својој финалној припреми пред почетак… Погледајте око себе, свуд мржња, ратови, устаје “брат на брата“, а Господ нас опомиње земљотресима, поплавама, болестима…. Ускоро ће светом завладати чудна болест која ће долазити из ваздуха… Мало ко ће бити поштеђен, али у Србији неће бити ниједног оболелог… (сада када размишљам убеђен сам да је овде мислио на птичји грип). Вас ће сачувати Господ и молитве вашег монаштва…

Ох, да…свакако!!! (поглед је усмерио на следећег брата) Монаштво у Србији је једно од најснажнијих монаштва у свету… Ви имате Косово, вашу свету земљу коју вам ђаво узе јер стоји записано “и удариће на пастира и овце ће се разбежати“, али имате и велике молитвенике… Често у молитви видим два огњена стуба која се подижу из ваше Србије ка Господу… И Господу су миле те молитве…. Један је стуб молитва вашег светога патријарха (Павла), поздравите га обавезно када се вратите у Србију…. Ми молитвено општимо и срећемо се у Господу, али се нисмо никада упознали… Но, ви му кажите да га ја поздрављам и он ће знати ко сам… (Заиста када је један од браће пренео поздраве патријарху Павлу, овај је само климнуо главом и захвалио му се… Одавао је утисак да је добио поздраве од блиског пријатеља из даљине. За други стуб није нам могао тачно рећи коме припада… Некако смо најближе били блаженопочившем оцу Тадеју, али нисмо се дуго задржавала на утврђивању тога)…

Кризе има увек и свуда (био је одговор следећем брату који је баш узео ваздух не би ли почео своју тему о екуменизму у Србији), али је битно и у време кризе остати у послушању и испуњавању Божијих заповести… Да, и ваша црква ће ускоро прихватити овај нови, светски календар… Многе владике су већ одавно за то… Мисле да ће на тај начин бити ближи свету… Имате неколико благочестивих владика које се боре, молитвом и делима, да одложе овај чин, али ће он свакако наступити… Али, не… не брате мој не треба ратовати и борити се против својих…. Пустите нека они дају свој одговор према Господу… Вас Господ неће питати зашто сте прихватили нови календар, јер вас неће ваше владике питати хоћете ли да прихватите нови календар… Од вас ће Господ тражити онолико колико вам је и дао да расуђујете и одлучујете… Сваки сукоб, па и вербални води у рат, а рат је велико зло…

На жалост (усмерио је поглед ка последњем брату) трећи светски рат ће доћи, а сам Господ зна када… чини ми се да он из милости стално одлаже овај чин, али ће зато доћи изненада и без најаве… Почеће падом неке бомбе на Волгоград… Биће страшно, много мртвих, ни камен неће остати на камену… После више нико неће знати како да све то заустави… Али, убрзо ће се рат претворити у финалну битку између Ислама и Хришћанства… Та финална битка одвијаће се на територији садашње Македоније. Исламисти ће се месецима прегруписавати и кренути преко Турске и Грчке на Србију и преко Србије на Русију. Православна војска која се буде прегруписавала у Грчкој ће се измаћи преко мора, али само толико да пропусти исламску војску, онда ће се вратити и исламисти ће се наћи у кругу између Православаца из Грчке и Србије односно Русије у Србији. Тако ће Македонија постати историјско поприште одлучујуће битке. Трећина исламиста ће изгинути, трећина ће примити православље, а трећина ће се заувек повући и чекати Страшни Суд… Не, не Србија ће опет остати поштеђена рата… Само што ће се земља толико загадити од радијације да ће преживети само верујући… Као у Чернобилу… Када је дошло до катастрофе сви становници су евакуисани осим једног женског манастира у близини… Њих су комунисти намерно оставили да би видели последице толико јаке радијације… Када су се вратили након пар месеци из хеликоптера су видели необичну живост у манастиру… Кренули су са својим скафандерима и апаратима који су показивали радијацију и до 100 пута већу од дозвољене… Но у тренутку проласка кроз капију манастира сви су апарати показивали да радијације нема..

Научници су више пута пролазили и враћали се и увек би се дешавало исто… И не само да су монахиње и животиње биле потпуно здраве и живе, већ свака травка на манастирским њивама коју је дотакла монашка рука, па макар то био и коров који је оплевљен и бачен, био је без радијације… А све оно што монаси нису дирали било је смртоносно… И шта су комунисти урадили? Забранили су да икада ико спомене овај догађај… Али, нису га могли гурнути у заборав… Тако и ви драга моја браћо, закрстите све четри стране света, небо, храну и воду и не бојте се!!!“

Овде смо отприлике и завршили наш разговор… Одвео нас је у цркву да се захвалимо Пресветој Тројици што нас је окупила и почео делити благослове и отпуштати… Мене је првог благословио, јер сам му био најближи, потом осталу седморицу, а онда ме је поново позвао да ме благослови…
“Али, Ви сте ме већ благословили“ побунио сам се, ни сам не знам зашто…
“Није важно, рече ми он уз осмех, теби ће требати још један благослов!“
Послушао сам га и примио његов целив у теме (мислим да је све тако целивао, али ето никада никог не питах о томе)… Ето, можда је тај други благослов био упућен овом мом писању… А ово су тек неколико часова првог дана на Светој Гори…

Слуга Божији – Стефан Рајчић
26. април, 2001.

***

Уз велику благодарност аутору за дозволу да објавимо његов запис са Свете горе, и за подршку нашем раду у борби за истину и правду за србски народ и православље, и „покушају да унесемо мало светлости истине у овом медијском мраку“.…

————–

3.10.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић