ДРАГАН ВУЈИЧИЋ, НОВИНАР ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ

ЗАШТО МИ СЕ ТОЛИКО ДОПАЛА КЊИГА “СРЕБРЕНИЦА: ЛАЖ И ПОДВАЛА СРБСКОМ НАРОДУ“

Излагање на представљању ове њиге аутора Љиљане Булатовић Медић, 16.септембра 2016. У Удружењу књижевника Србије, у Београду

Пoшто сам крајем крајем јуна добио књигу Љиље Булатовић Медић,прочитао сам је за једно поподне.Свидела ми се на прво читање.

Међутим, неко време, искрено, нисам знао зашто ми се „Сребреница: лаж и подвала србском народу“ толико допала, те сам јој се враћао за кратко време неколико пута.

На крају сам схватио.

За разлику других материјала о Сребрници, за разлику од хиљаде написаних страница од десетине аутора ТЗВ „Шињела српске одбране истине о Сребреници“,  у Љиљиној књизи нисам нашао ни једну реченицу, ниједну реч, после које бих могао да закључим да су Срби криви за оно што им се приписује у такозваном „сребреничком наративу“.

Љиља савршено добро зна шта се заиста збило 1995. у Средњем Подрињу а зна и шта се збива са „сребреничким митом“, који се целом човечанству агресивно подваљује од званичника назови Атланске цивилизације.

У Подвали србском народу,уважени пријатељи, такође, нећете наћи ни једну реч о фамозним збивањима из јула 1995. око ове енклаве. Нема војника, нема борби, нема избеглица, нема опскурних ликова из Хашког суда који тумаче те догађаје и пресуђују.

Вероватно се питатате сада, па какву је то онда књигу о Сребреници написала Љиљана Булатовић Медић, а ја овде хоћу да вам кажем да је то књига какву је било једино могуће и једино смислено било написати „а про по Сребренице“ године 2016.

1.Зашто је баш Сребреница једини музеј геноцида у Европи.

2.Зашто је баш српски народа Сребренице грешнији од Хитлерових злодела.

3.Зашто је Сребреница постала најтрагичнији појам савремене историје.

4.Зашто су баш над Сребреницом нацисти сатанисти,усташе и исламисти сложно и планатарно раширили крила.

5.Како је то Сребеница толико српска земља…

Ово су нека од десетак питања које аутор сам себи поставља на првим страницама књиге „Сребреница лаж и подвала србском народу“.

Вофганг Петрич, Педи Ешдаун и данас Валентин Инцко су представници поражених богова рата у Босни!  Документује тврдње Љиља.

Наводи: то су људи који инсталирају геноцид у Босни и копају темеље новом рату.

Кључни датум успостваљања виртуелног геноцида који се приписује нашем народу,  јесте 25. октобар 2000. када је Волганг Петрич, наравно не самоницијативно, донео одлуку којом се на територији РС одређује земљишна локација у Поточарима за мезарје (гробље) и спомен плочу страдалим у геноциду у јулу 1995.

Овде хоћу да додам да је прва пресуда за геноцид Српском народу донета годину дана касније, у случају генерала Крстића, тако да је потпуно нејасно одакле Петрич зна да се геноцид уопште догодио.

За мање упућене, године 2000-те  хашки патолози и форезничари су напустли истраживање масовних гробница у Средњем Подрињу, где су нашли 3.568 остатака жртава рата, без закључка да су они листом стрељани.

Петрич, дакле, није имао ниједан валидан разлог да закључи да је геноцида било 1995.

Следеће године, 10. маја 2001, како то уредно бележи Љиља, оснива се Фондација Сребреница Поточари, Спомен обележје и мезарје и то као „непрофитна организација“.

Овде морам да станем и да вас позовем да пробате да замислите, да визуелизујете „важне и паметне људе“ на састанку а који имају потребу да нагласе како је гробље непрофитна организација.

Где су ови људи расли у коју цркву су они ишли,коме се Богу ти и такви људи моле?

Следећи високи представник светског сотоне, Педи Ешдаун 2003.формира Меморијални центар, а лично Бил Клинтон  долази да укопа првих 600 муслиманских табута.

Ово гробље постаје култно место обликовања искривљеног сећања на јули 1995 , закључује исправно Љиља.

Следећи корак био је захтев Ешдауна 2004. да РС на основу 35 спискова, наводно несталих, одреди колико су њени војници убили муслиманских цивила. Године  2007. доноси се и Закон о меморијалном центру Поточари, а општинским властима даје се се на управљање Центром. Исте године, из недара лудила рађа се Галерија и Музеј геноцида.Те године упознајемо се са Ћамилом Дураковићем, који се јавља из Сарајева као организатор шаторског протеста пред Парламетом БиХ за издвајање Сребренице из састава РС.

Исте 2007, као стална поставка у галерији Музеја геноцида појављују се фотографије Тариха Самараха, фотографа из Загреба, који је рађање мита о геноциду у Среберници бележио објективом од 2000. до 2004. и те слике уплаканих була на гробљу постају кључни доказ српске кривице за 1995.

Драги пријатељи, добра књига не може да се преприча.

Ипак,молим вас да обратите пажњу на странице у којима аутор подсећа на Пројекте Музеја геноцида у Поточарима, односно тзв.Галерије 11.7.1995.

Први пројекат  је „1945-1995-2005″,  који је презентован на наводном обележевању десетодишњице догађања у Сребреници.

Тада су, разбраћа, Бошњаци и наши пријатељи и партнери са Запада сместили српску кривицу уз годишњицу пораза фашизма у свету а у Пројекту 1945-1995-2015,обележавање 20 година Сребренице, ставили су име нашег народа уз обележавање 70 година од холокауста над Јеврејима.

Поразно је да иза свега овога стоји ИКОМ –  Међународи свет музеја, организација која делује у систему УНЕСКА и има мрежу од 35.000 чланова у 136 земаља са 118 националних комитета и страшно је што су ове изложбе приказане од Штокхолма до Чикага.

Перверзна изложба ,,1945-1995-2015“, монструозне галерије из Поточара 11.7.95. била је предвиђена чак да победи као светска музејска поставка у 2015.што се априла ове године ипак није догодило.

Ако су Јевреји заслужни за то хвала им.

Али, да не кукамо.

Лепо Љиља Булатовић Медић примећује да је Сребреница одавно измештена ван себе и ван памети, у Поточаре у родно место истинског сребреничког џелата Насера Орића.

Нема логичног објашњења зашто је Сребреница исељена у Поточаре и остаје претпоставка да су архитекте виртуелног геноцида процениле да би само на тој земљи која је „родила“ Орића подвала српском народу могла да се прими.

Претпоставља се да су ти који су испланирали наводни геноцид урадили претходно неко истраживање земљиште у Средњем Подрињу и да су закључили да је само у Поточарима босанска земаља довољно нагојена ђубретом,  те би се пелцери лажи могли укоренити.

На крају,топло вам препоручујем да набавите ову књигу.

Из ње ћете сазнати, као и ја што сам, да је баш у Сребреници,  прва у Босни, и то 1.232.године   основана прва српска митрополија. Прочитаћете и то колико је само на овој малој територији било озидано српских манастира.

Зато је Сребреница есхатолошко питање српског народа!

Из Љиљине књиге сазнаћете такође колико је муке било када су Срби након 2.000 године кренули да граде и обнаваљају своје цркве на овом подручју и колики проблем настаје када се се на тренутно од сатане окупираном подручју, обнавља Божије.

Наравно на Љиљиним страницама је и планетарно познати Ћамил Дураковић, који је, пре него што је покушао да осрамоти, односно убије актуелног српског премијера, оштрио канџе на жени чију књигу данас представљамо.

Наиме, када је Љиља покушала да учествује, по обичају,  у  Петровданским свечаностима  2011.у Сребреници, не само да јој је забранио улазак у Дом културе, већ је преко медија поручио да, уколико стигне у Сребреницу, ни НАТО неће моћи да спречи 10.000 гневних муслимана да је растргну.

Верујте ми да Ћамил зна на кога треба и кад ударити!

Љиља пише и о РЕКОМ-у Наташе Кандић и о најновијем њиховом програму -„Мапирање геноцида“ од 1991 до 2001.

Има тога много…

Још једном да поновим:

Одавно је требало да пишемо баш овакве књиге о Сребреници.

Одавно нема потребе да се замлаћујемо шта је ко рекао о Сребреници на процесима у Хашкој инквизицији, нити има смисла да ловимо шта је ко од међународних званичника,политичара,генерала, инструисаних сведока слагао док је био на функцији и пред наводним судом а после тога то порекао, када се склонио са јавне сцене.

Геноцид у Сребреници почео је да размотава од 2000-те,  а наредна епизода је заказана у Њујорку, када ће се у оквиру Округлог стола Клинтонове глобалне иницијативе и његове фондације, која је, према проценама озбиљних људи са Харварда тешка 100 милијарди долара, поново срести за истим столом српски премијер Александар Вучић са председником општине Ђамилом Дураковиће уз асистенцију извесне Авдије Ибрахимовић, која себе такође представља као жртву из 1995.

Шта ће бити са Вучићем, видећемо.

——————–

22.9.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић