Др спец.хирургије Един Мутавелић – ДИДИ, ФОТО: Ужичка Недеља, З.Глигоријевић

СУГРАЂАНИ: ДР ЕДИН МУТЕВЕЛИЋ ДИДИ

Из врло угледне сарајевске породице др Един Мутевелић, кога сви знају под именом др Диди, освојен љубављу младе Ужичанке Мире, доселио се у Ужице, пре скоро четири деценије. Самосвестан и човек широких размишљања, често је у животу упадао у неприлике, искакао из система, да би на крају остао достојан сам себе. Ускоро ће и у пензију, а своје пензионерске дане планира да проведе у Ужицу, у природи, дружећи се са многобројним пријатељима које је стекао током свог живота. Себе назива Ужичанином и жеља му је да буде сахрањен у Ужицу.

УН: Докторе, љубав Вас је довела у Ужице?

– У Сарајаву, где сам студирао после гимназије, на првој години сам упознао најлепшу жену у животу коју сам видио, Ужичанку, одавде из Качера. То је моја Мира. Заједно смо студирали и заволели се, и пет година смо били нераздвојни. Пошто је она ишла годину дана испред мене на факултету, ја сам се трудио да је стигнем, јер сам био добар студент и успео сам да скратим шест месеци. Нажалост, нисам стигао да дипломирам са њом, јер ме је моја мајка, која је тада била професор, два пута обарала из гинекологије. То је био једини испит који сам падао. Знала је да идем за Ужице чим дипломирам, да нећу да останем у Сарајеву, и била је страшно против тога. Углавном, моја Мира је дипломирала у септембру, а ја сам дипломирао у фебруару наредне године. И 1. марта 1977. године сам добио посао у Ужицу. Моја Мира је ту већ обављала стаж. Одмах су ме примили у болницу и радио сам на пријемном.

УН: Почели сте да радите на том пријемном одељењу. Сећате ли се како је то тада изгледало?

– Ту сам срео и радио са др Пером Раичевићем. Доктор Перо Раичевић је био господин, врло образован човек, сликао је, познавао је руске класике, уметност. То ми је било посебно драго, јер ми доктори смо обично инсуфицијенти од медицине, тако да су доктори, као доктори, врло досадни саговорници. Ако причаш о архитектури или било чему другом, то није њихов терен, јер, због много обавеза у медицини, није стигао класично да се образује. Зато одмах почну причати о операцијама, да би прешли на свој терен или, у последње време о политици, пошто се много нас доктора упустило у политику, тако да немамо ни доброг доктора, а још горег политичара. Доктор Раичевић је имао породичну трагедију, па је почео много да пије и чак је био на лечењу. Ипак, отворио ми је очи у медицини и научио ме многим стварима. Имао сам кући, у господској породици, богату библиотеку, тако да сам дошао у Ужице са богатим фондом опште културе и онда сам са њим расправљао о свему. Пет година сам на пријемном био в.д. начелника и тада сам видео шта је власт. Власт ми се огадила, управо због тога. Тада су били и раднички савети, а мени је било нешто много битно, што сам члан радничког савета, што седим горе, и слушам шта расправљају Војо капелџија, Стамат цвећар и још неки битни фактори у радничком савету, али ми се власт огадила због пријемног, које је тада било познато као казнено одељење. Где год нека сестра или болничар није ваљао, они су га давали мени на пријемно. Имао сам њих 19, а од тих 19, десетак је било, што би рекли, од злог оца и још горе матере. И онда сваки други дан је било рапорта код директора, због туче особља или што је сестра пљунула доктора. И тада сам видео шта је власт. Зато сам рекао да ми више никад неће пасти на памет да се било чега дохватим, када је у питању власт. Нисам чак ни у својој кући на власти. Онда сам изразио жељу да специјализирам хирургију.

УН: Често сте ишли на испомоћ у друге болнице, а у том периоду сте и специјализирали?

– Ишао сам у Нову Варош шест месеци по стажу, водио Хитну помоћ, радио по сеоским амбулантама понедељком, средом и петком у Божетићима, Акмачићима и Радојини. И коначно сам добио хирургију, коју сам дуго чекао. Завршио сам хирургију и то две године у Сарајеву, а две у Београду, а после и субспецијализацију за карцином дојке. Од тада радим на одељењу хирургије у ужичкој болници, а повремено сам опет ишао на испомоћ. Био сам у Херцег Новом, где сам три месеца водио хитну помоћ и све то време радио ноћну смену. И прошле године сам био на испомоћи у болници у Прибоју, где је претило да се угаси хируршко одељење.

УН: Вас људи у Прибоју необично воле, јер кажу да сте им Ви спасили болницу?

– У болници у Прибоју били су у проблему, јер нису имали хирурга. Директор те болнице, господин Ћетковић, који је био мој пријатељ, позвао ме је да дођем. Узео сам одмор и спавао сам код њих у болници и хранио се са њиховог казана. Успео сам да сачувам то одељење. Иначе, то одељење је дошло на глас због оног чувеног инцидента, односно мог снимка на интернету, када сам снимио човека коме сам извадио нож. Ипак је одељење опстало и министар Лончар је посетио ту болницу, а болница је добила специјализације, санитет и обновљени су мокри чворови у блоку. Због тога ме људи у Прибоју много воле, а и ја њих, и посебно сам везан за њих.

УН: У Прибоју сте имали, да тако кажем, медијску аферу, око једног видео клипа. У ствари, пустили сте на Вашој ФБ страници снимак човека са ножем у грудима, кога сте требали да оперишете. Испричајте нам нешто више о томе.

– Људи су мислили да сам то урадио из хира или да тражим неку своју промоцију. На против, тог пацијента су ми довели без осигурања, из друге државе. Жена га наљутила, он алкохоличар и сам себи забио нож у груди. Протерао је сечиво кроз срчану кесу, дијафрагму и желудац и остао са тим. Прво сам се уопште чудио како је из Сјеверина, у обичним колима, дошао жив у болницу. Онда сам размишљао, ако га пошаљем до Пријепоља, може умрети и онда ће ме окривити што га нисам оперисао, јесте да нисам имао услова, али ће ми рећи, био си у рату и радио разне повреде, а ако га урадим, а нисам веровао да ћу га спасити и мислио сам да ће умрети, онда ће се наћи неки паметњаковић и рећи што си га радио, што га ниси послао даље. Да бих се обезбедио, питао сам га могу ли да га снимам, он је рекао да може. Наравно, снимао сам га без лица. И тај снимак се вртео на интернету. Други разлог што сам пустио тај снимак, био је, да, ако неко ко има намеру, да сам себи исто то уради, да види кроз шта овај пацијент пролази и да га на тај начин одговорим од тога. Трећи разлог је био да скренем пажњу на тај Прибој, јер, да мене није било ту, тешко да би тај пацијент преживео пут до Пријепоља или Ужица, који су на дупло даљој релацији. Овако, на мањој релацији, ми смо му дали шансу да преживи. И онда је све то изашло као скандал. Покушао сам да тим новинарима, који су направили скандал, да кажем то што сам сада вама испричао, али многи нису хтели да слушају. Једино ми је остао интернет и написао сам да ми је доста малограђана, лажних моралиста, који уживају у голим гузицама, у фармама и разним будалаштинама, да им не сметају губилишта и стратишта, а смета им слика где се човек спашава. Онда је кренула лавина подршке. Један академик ми је написао писмо, због кога је моја мајка плакала. То ми је дало снаге да даље терам. Било је мало притиска, те једна комисија, те друга, разговор са полицијом, испитивање особља, медији, а људима је било симпатично када сам рекао да су ова дебела леђа издржала и горе ствари и товарите на њих још, али не дам ових 12 мачића, који су дошли од куће, да спасу овог пацијента, њима не смете ништа. И ћерка тог пацијента ми се јавила из Швајцарске и дала ми подршку. И ко зна докле би то ишло да се није јавио неки професор Колбрик, који има приватну клинику у Сиднеју. Тражио је од мене да му дам одобрење да снимак те операције, који траје 12 минута пусти колегама у Аустралији, да би видели како се у лошим условима, са релативно слабом екипом може извести изванредна и тешка операција, без панике и врло елегантно. У међувремену сам добио подршку 15 до 20 хируршких комора из Европе, само нисам од наше, која ме је терала и зато више нисам њен члан, јер ако ме тера за нешто што сам добро урадио, шта би ми урадила да сам направио неки проблем. Е, онда је тај професор понудио да се јавим аустралијској амбасади и да ће за мене и мојих 12 чланова екипе бити обезбеђене визе и карте, да дођемо да радимо код њега. Ни министар Лончар није хтео да се изјашњава против мене. Он је после чак и помогао том одељењу хирургије у Прибоју. Ту нисам повукао никакве консеквенце, иако се дигла велика галама око тога. Добио сам од коморе да сам чист.

УН: Пре тога сте имали, опет да кажем, аферу, када сте се затворили са својим пацијентима у хируршку салу, јер није било газа за операцију.

– Да, затварао сам се у хируршку салу са пацијентима због недостатка газе. Чуо сам да за директоре има газе, а за мене нема и онда сам се са шест пацијената затворио у салу. Дошли су новинари и направили читаву џеву. Тада је смењен и тадашњи министар здравља Томица Милосављевић, јер је сазнало да у читавој Србији нема газе, јер је син некога од тајкуна купио сав памук, тако да није било газе, а тај син је чекао да се подигне цена. Дошло је до апсурдне ситуације – да нема памука за операције, а за ариљске гаће и мајице има колико хоћеш. Тада су ме у болници суспендовали три дана и ја сам се тада тужио са болницом.

УН: Докторе, имали сте те инциденте, али сте такође познати по успешним тешким операцијама и извађеним великим туморима?

– Доста је било тих операција. У последње време се помало и бојим новинара, јер код нас није пожељно да се о нама пише, јер неко завиди, а други то тумаче на различите начине и мисле да се хвалим. Мене су увек хтеле те камера и новине, не знам због чега, ваљда што сам захвалан саговорник, елоквентан, а можда сам људима интересантан због начина живота. И овај разговор са вама, ко зна како ће ко протумачити, мода ће ме неко осудити због нечега или окривити, а можда похвалити. Не знам само каква ће ваша питања бити, не бих хтео некога да увредим, јер говорим само искрено и истину. Тачно је да сам извадио тумор од шест килограма из дојке, оперисао сам огроман тумор на лицу и радио сам много других озбиљних операција. Ако се то не забележи, као да није ни било.

УН: Када сте рекли да говорите искрено, замолила бих Вас да ми кажете Ваше мишљење о одласку медицинских сестара у иностранство.

– Наше сестре су дивне сестре и у јако лошим условима раде, муче се, нема лекова и слично. Стално се нешто мења, па је сада уведен овај нови систем заказивања. То вам изгледа, као када неко из опанака, одмах хоће да ускочи у салонске свечане бечке ципеле. Не може то тако, морају прво да прођу неке патике. Ми сада уводимо нову технологију, а у неким здравственим установама још има чучаваца. Промене се морају почети из базе. Једино што је добро у читавом здравству и што још увек функционише, то је што имамо јако добар систем школства, медицинске школе и факултете, из којих излазе одлични кадрови. Наше сестре и лекари су радили у тешким условима, под санкцијама, прошли ратове, у немаштини, па смо се довијали, па било ко од колега када оде на Запад или било где друго, одмах постаје главни, а наше сестре чекају отворених руку и траже их. Имају читаве групе које заступају и дају бесплатно учење језика, одмах обезбеђено радно место и страшан је одлив сестара и доктора, што ће нас дебело коштати. Немци нису луди, они су прорачунали да им ове године фали 150.000 сестара због природног одлива у пензију и других разлога, па се обезбеђују. Добијају готов добар и школовани кадар, који је бољи него њихов најобученији, и то, за њих, никакве паре, а негде до 2020. године требаће им око 600.000. Одакле ће им доћи, негде одавде. Долазили су им из Пољске, Бугарске и Румуније, али, у односу на наше сестре, оне су нула. Наша сестра зна и променити катетер и дренирати рану, чак понека зна и да ушије ране. У Америци таквих нема и Запад је то препознао и вуку их код себе, а ми ћемо остати у проблему. И сада то заказивање лекара опште праксе. Неки сиротан ће чекати 5 месеци да га прими доктор специјалиста, ако до тад не умре, а у међувремену држава прави приватне клинике, где ће се лечити ко има пара. Ја сам јако сретан што ћу отићи у пензију, пре него што дочекам да се све ово распадне.

УН: Поред сестара, не можемо а да не приметимо велики одлив хирурга. Познато је да су неки хирурзи из ужичке болнице отишли у иностранство, неки у пензију, а и Ви ћете ускоро, др Владе Стојадиновић је преминуо, да ли се то ужичкој хирургији црно пише?

– Тачно је то. У последњих годину и по дана изгубили смо неколико хирурга. Као што сте рекли, др Владе Стојадиновић је на жалост преминуо, др Миљко Пејић отишао у Норвешку, др Копривица отишао у Словенију, др Цвијовић отишао у пензију, др Лукић, наш најмлађи неурохирург, имао је скоро инфаркт, а др Иванка Ђуричић, неурохирург, отишла је за Београд, док је др Душица Шојак отишла у приватнике. То је седам људи који су држали ужичку хирургију. Остало је нас неколико, а неки ћемо у пензију, а нови лекари нису примљени. Наш начелник Мики Станојевић вапи и упозорава да ћемо ући у озбиљан проблем. Бићемо као и Прибој, с тим што ужичка болница брине о више стотина хиљада пацијената.

фото: Ужичка недеља, З.Глигоријевић

УН: Реците нам нешто више о Вашој мајци, о Вашој породици?

– Она је била професор гинекологије и радила је вештачку оплодњу прву у Европи, са професором Новаком у Љубљани. Са колегама је правила разна предавања и инструкције. Скоро је била овде, имала је неке тегобе, па је сугерисала да јој дам дрвени угаљ. Ја сам јој говорио – мајка то је медицина још из доба Фрање Јосифа и да не сме заборавити да је доктор и да је мајка доктора, који овде да ради. Одговорила ми је, да на моју велику жалост, морам да схватим, да она јесте доктор и да јесте мајка доктора, а што се тиче Фрања Јосифа, рекла ми је да сам се толико угојио, да изгледам горе и од њега. То је моја мајка, са којом се свако јутро чујем, која ме увесељава. Мој отац је био директор у Сарајеву и на функцијама. Ја сам син јединац.

УН: Често на Вашим Фејсбук страницама могу се видети видео снимци из разних сегмената живота. Да ли је то Ваша страст?

– Био сам потпуно оперисан од технике, нити ме је провлачило, нити ме је интересовало, мада сам први имао мобилни телефон у ужичкој болници, а десетак их је било у граду.То је био онај грбави „алактел“, коме се извлачила антена. Мој син је другачији и много воли компјутере. Ја сам једино на компјутеру волео да играм игрице и шах. Онда сам набавио неки лап-топ и прикључио се на тај фејс и то ме заинтересовало. У животу сам имао таквих момената које памтим и жао ми је што нисам некада имао апарат, да то снимим. Онда сам купио апарат и добру камеру и почео сам да снимам, тако неке болничке забаве, дружења у једном кафићу, који је имао 10 метара квадратних, у који је долазио Тома Маринковић из Пожеге, који је писао песме за Тому Здравковићу, и доводио сина Маташа. Долазили су Мијалко, Шеки, Милан, Ана и њена сестра, покојни Вујча и певали смо на суво. Сада, када више нема Вујча и кафића, погледам те снимке и сетим се како је то некада лепо било. И тако сам почео да на фејс избацујем неке моменте, које сматрам да су мени интересантни. На том једном профилу сам имао 1.500 пријатеља и када сам почео то да избацујем почело је много људи да ме прати. И онда се тај профил попео зачас на 5.000 пријатеља и попунио, па сам зато отворио и други профил и ту сада имам 4.500 пријатеља. Избацујем и даље догађаје из риболова и лова, са забава, са разних догађања којима присуствујем. На тим снимцима се врло често може видети храна, јер волим да видим печено јагње, прасе, добру клопу и обавезно то снимам. Мислим да на мојим профилима имам од 7.000 до 8.000 мојих видео записа и око 15.000 снимака. Чак сам од администратора фејса добио понуду, пошто сма имао много прегледа, а нисам јавна личности, да ми дају бесплатно Њиндоњс 10, да би се брже учитавало. И прихватио сам и сада је много и лакше боље. За пријатеље имам и вип личности као што су Исидора Бјелица (моја школска другарица), Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић и његова Слоба, Иван Босиљчић, Јелена Алимпијевић, Јелена Маћић и други.

УН: Докторе, како бисте сами себе описали?

– У животу нисам никако успевао да се уклопим у неке ствари, због тога што сам јединац и одрастао сам у једној релативно богатој и моћној породици. Отац и мајка су ме читав живот учили да се не дам јачем од мене, да по било коју цену, ако мислим да сам у праву, без обзира на све, да гурам до краја, али да не тлачим слабије. Ја сам познат и по томе да никада нисам викнуо на нструментара у сали, нити на било кога, јер, ако ми иде лоше, нису они криви. Поносан сам на то да су сви ужички инструментари, прву своју операцију, радили са мном. Данас, како који нови дође, иде са мном операцију.

УН: Шта после толико година проведених у овом граду мислите о Ужичанима?

– Од 63 моје године 39 сам провео у Ужицу. Ту сам упознао дивне људе, кума Микицу Ћубана, Сашу Џексона, Блафа, Миду, Глигу, који прави најбоље пловке у држави, Ћамила и Града… Ја јесам аутохтони Сарајлија, али сам натурализовани Ужичанин. Имао сам много прилика да одем одавде, али не могу, због силних садржаја којима сам испунио живот, да у томе сада уживам, када за две до три године одем у пензију. Овде ћу бити сахрањен и надам се, да ће ми, када будем умро, неко направити Ин мемориам и да каже испустио душу, наш Ужичанин, Диди Мутевелић. На то бих био поносан. Јако волим Ужице, обожавам овај град, а и мене људи воле. Један сам од ретких доктора којег ћете видети на тргу, било где у кафани, једино можда још др Мома Арсенијевића и др Костића са дечије хирургије. Остале колеге се ретко појављују, да ли због тога што их народ стално нешто пита, или се боје да ћему неко рећи, шта си ми оно урадио. Ја те проблеме немам.

Звездана Глигоријевић

*Цео интервју можете прочитати на интернет страници УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ – ОВДЕ.

———————–

25.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић