Ова прича би могла да се учи у нашим школама. Да се учи, деца би била одушевљена. Али, кад се већ тамо не учи.. што бар нама овде не би било лепо? Прича је малтене бајка. А толико је истинита, да ће вам наредна три минута бити у конкуренцији за најбоља три минута у овом дану.

У давна, прадавна времена Ирска је била подељена на неколико краљевстава. Једним, које се звално Бреифне, владала ја породица О’Руаирк. Она се потом нешто закачила са О’Рајлијима, па је краљевство подељено на Источно и Западно. И, више векова су владали они првопоменути, који су временом постали породица О’Рурк, све док крајем 17. века услед пораза у једној тада чувеној бици са протестантима нису били принуђени да побегну.

Скрасише се преостали О’Руркови у Француској, не и задуго. Корнелије је решио да оде још даље, у Руску империју, где је добио статус грофа, а у војсци прилично напредовао. Како је оженио рођаку Питера Лејсија, још једног тада славног Ирца који је отишао код Руса, а који је учествовао у 31 ратном окршају, 18 појединачних битака и 18 опсада, било је јасно да ће бар неко од потомака Корнелија и те рођаке повући војнички ген.

И, на сцену ступа Ирац рођен у Русији, граду Дерпту, данашњи естонски Тарту. Јосиф Корнилович Орурк. Или, како су на енглеском то говорили, Џозеф Корнелијус О’Рурк. Момак је врло млад показао изванредне војничке способности, јер чим је завршио војне школе, учествовао је у руско-шведском рату, па у биткама против пољских конфедералиста, па у италијанском походу славног војсковође Суворова, и са 28 година, 1800., већ је постао пуковник.

У два рата са Наполеном изводио је мала чуда са својим јединицама, па је тако због одбране Москве и наношења пораза Французима код Лајпцига добио орден Александра Невског, а нешто раније, иако окружен, 1806. успео да изведе маневар који је непријатеља натерао у бекство, после чега је добио један од највећих ордена, Светог Ђорђа четвртог степена.

Овај необични Ирац, или Рус, како вам воља, сам је 1810. године окупио одред од 4.500 руских војника и пошао у Србију да помогне устаницима који су имали све веће проблеме са Османлијама. Просто, Турци су се трудили да на све начине угуше устанак коме су задали озбиљне ударце 1809, а притом велике силе никако нису упућивале позитивне одговоре Србима. Таква времена била, неко ће рећи – и остала.

И, у току јуна 1810, Јосиф Орурк је са нешто мање од 3.000 људи прешао Дунав, водећи са собом Ладошки пешадијски пук, Српски козачки пук, Волињски „улански“ (лака коњица) пук, две батерије артиљерије донских козака са по четири топа и још око 600 српских добровољаца из влашких простора. Орурк је успео да се 3. септембра споји са устаницима под вођством Карађорђа, којих је било до девет хиљада.

Наспрам њих, све укупно 12.000, код Варварина им на мегдан изађе око 26.000 Турака из Ниша, које је водио Хуршид паша. Иначе Српче потурчено, један од главних узданица османске власти у жељи да се устанак угуши.

Џозеф О’Рурк је, као прекаљени официр, успео да наговори Карађорђа да не учествује у боју, јер су постојале реалне шансе да се он трагично заврши по Србе, а губитак вође устанка био би кап која би прелила чашу жучи. Тако је Јосиф Орурк организовао српско-руске јединице. Нећемо сада много о војној тактици, тек колико да, за заљубљенике у то, остане записано да је у средину поставио пешадију и топове, прикрио коњицу, па када је допустио да куршуми прилично уздрмају надируће Турке (а сам је командовао са централне позиције, са штапићем у руци попут диригента, и то тик покрај топа) – оплео је са бокова по Османлијама коњицом, те се они повукоше у нереду. Око 1.000 Турака и Арбанаса је остало мртво на бојном пољу, а захваљујући Орурковом вођењу битке – Срби су имали само 15 мртвих и 49 рањена, док је погинуло три Руса, а 37 њихових сународника рањено.

Четири дана се чекало на нови напад и даље бројнијих Турака, а током њега су обе војске вршиле припреме. Хуршид паша је спремао истовремени напад пешадијом кроз центар а коњицама на оба крила, док је јунак наше приче мудро смишљао шта му је у ком сценарију чинити. За то време, могле су војсковође да виде и један двобој на бојном пољу, када је „црни Арапин“ изазвао „највећег јунака међ’ Србљем“. И, изађе Јован Курсула на неком наизглед мајушном коњу, палећи лулу и крећући се ка непријатељу. Овај га прво исмеваше са својим саборцима, а онда је пуцао на њега пиштољем, па пушком, но када се Курсула, који није носио ватрено оружје, одједном лати мача и ожеже коња узенгијама, поче да бежи. Турчин није стигао да утекне, одсече му ривал главу једним потезом, и то пред Османлијама, који га из поштовања као победника мегдана пустише да се врати иако је био тик испред њих.

Битка је, после шестосептембарског окршаја настављена 10. 10. 1810, троструким нападом Османлија, које је Орурк сјајно предвидео. Топовима и пешадијом успорио је фронтални удар, а коњицу правилно разделио, па је и лево крило, козачко, и десно, које је и поред рањавања у руку сјајно јунаштвом водио Хајдук Вељко, нанело поразе непријатељу, који се повукао. Стварно. И скроз.

Карађорђе је О’Рурка, који је недуго затим постао генерал баш због ових достигнућа, назвао спасиоцем Србије. Србије која се потом још и проширила, повративши територије изгубљене 1809. после Боја на Чегру.

У време док се за ову причу још и знало, и то не само у регији Темнић, чији је Варварин саставни део, 1910. је на стогодишњицу битке подигнут четири метара висок споменик на месту битке. На њему је урезано:

„Генералу грофу Орурку, заповеднику руске војске
и осталој браћи Русима борцима
и јунацима у спомен стогодишњице боја.
Захвални Темнићани. 1910. год.”

Испод је урезано:

“У слози је Словенима снага“.

Ама… У слози је свакоме снага. И у знању.

Ова прича, о потомку ирског краља, Русу, а нашем јунаку, је управо томе послужила.
(И, слободно сад реците, „какав је овај Ирац краљ!“, јер по пореклу он то и јесте био. Или, „какав је овај Рус цар!“, јер је у војном смислу то био. Ма, слободно реците „Наш човек!“. Јер је и то био. Сви смо ми наши – ако за слободу знамо.)

Аутор: Дарко Николић

Извор: МАГАЦИН

25.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић