У царском Призрену Љевишку гради.
За покајање и спас народа свог,
Крај цркве винову лозу сади,
у крв Христову да је претвори Бог.

Љевишку Душанов одозго гледа град,
Свадба у Кани осликава црквени брод,
Две куполе на цркви су савршени склад,
Анђеоском руком био је фрескописан свод.

Турци чекићима разбише носећи стуб,
фреске малтером и кречом од ока скрише,
Олтарске двери раздроби ђаволов зуб,
Љевишку са земље хтеде Арнаут да збрише.

Око Љевишке накотиле се адске але
Шиптари опоганише часне сасуде,
Све су Христове иконе проплакале
Нељуде нису могле сузе да уљуде.

Богородици Љевишкој изгребано лице,
Светој Лутургији галамом руга се бараба,
Око Љевишке језуитске бодљикаве жице,
Пред Љевишком уринира пијани Шваба.

Европском Умнику браћа су убице и жице
Резерват за косовске Србе Европска је слика.
смрт деце са Бистрице Европско је лице,
Србују на крст распела демонска Америка.

 

Миодраг Томић Стублински

——————–

23.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић