Како позната боркиња за људска права гледа на оснивање суда за злочине ОВК, шта је према њеном мишљењу највећи спољнополитички успех Америке и шта подразумева под пенетрацијом Русије?
„Запад је одговоран због сталне стигматизације косовске државе (специјални суд, статус северног Косова и др.)“, рече за дневник „Данас“ Соња Бисерко и не трепну.
Навикли смо од председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији да подржава независност „Косова“, да има необјективне ставове гледе ратних деведесетих и постратних двехиљадитих, али је крајње неочекивано да неко ко истиче својеврсни беџ борца за људска права каже да је специјални суд за ратне злочине на Косову и Метохији стигматизација те „државе“. Дакако, и оцена да је статус севера — где углавном живе преостали Срби са Косова и Метохије — стигматизација „Косова“ не приличи једном човекољубу, али је то на линији крпљења државности „Косова“ на којој раде и дотична и Запад већ дуги низ година, па не изненађује.
Да ли би се Кисинџер насмејао
Признање „Косова“ од стране Србије је за Америку, према речима Соње Бисерко, важно из више разлога. „Осим што је ’Косово‘ најважнији успех спољне политике САД, оно је и објективно важно за безбедност ’Косова‘, али и региона“. Опет рече Бисерко, и опет не трепну.
Не знамо да ли би се искусни дипломата Хенри Кисинџер на опаску о најважнијем успеху спољне политике Америке само грохотом насмејао или би поменуо односе са Кином, Совјетским Савезом, тренутно Кубом… али оно што сигурно није тачно јесте да безбедност региона зависи од признања поменуте квазидржавне творевине.
„Радикализација једног дела младих на ’Косову‘ због фрустрације и бесперспективности може постати озбиљан проблем за безбедност региона“, додаде Бисерко и коначно (делимично) погоди. Међутим, то не зависи од Србије и признања „Косова“, већ од тога што се на силу инсталира „држава“ без институција и владавине права. Зна то поменута, али неће да призна.
Не може без чешања о Русију
А онда креће крешендо у коме је незаобилазна Русија, па тако та боркиња констатује да ситуација захтева много конструктивнији приступ Балкану, што значи — појашњава она — његово убрзано интегрисање у ЕУ. Треба — сугерише Бисерко — релативизовати уцењивачки потенцијал Србије (због Русије) јер он угрожава и интересе саме Србије.
Шта рећи, а испоштовати — ма какве ставове имала — једну даму и њене године. Како оценити произвољност која избија између ставова госпође Бисерко. Како реаговати на замену теза о уценама и на тврдње да је Србија та која уцењује, а не она која је константно уцењивана.
Могли би се сагласити са ставом председнице Хелсиншког одбора за људска права кад истиче да недовршени посао на Балкану указује на озбиљан дефицит међународне заједнице, кад Бисерко под дефицитом не би сматрала још већи утицај Запада, а не мањак владавине права, дипломатских принципа и вишак интервенционизма.
Да ли је пенетрација само реч
„Временом су се изгубили или занемарили принципи на којима почивају УН, ОЕБС и друге међународне организације“, констатује Бисерко, па би се и са тим ставом могли сагласити, да уважена Соња одмах не додаје „правни вакуум у којем се одвијају међународни односи довели до опште конфузије и губљење илузија“, а под тиме подразумева да су „на делу регресивни трендови који угрожавају све аранжмане које су ЕУ и САД својевремено дефинисале“.
Дабоме, поентира са „пенетрација Русије на Балкан, посебно у Србији, ставља Србију у фокус њихове пажње јер се она перципира као кључни фактор стабилности на Балкану. Њен амбивалентан и калкулантски однос према Западу и стално лавирање између Москве и Брисела, последњих месеци је довело у Београд бројне западне посленике“… На том месту је сваки коментар сувишан.
За крај смо оставили оцену цењене госпође да „Вучићева изјава да би признање ’Косова‘ било пресецање Гордијевог чвора, али да то Србија неће урадити, указује да је ипак свестан колико је то важан тест за Србију за који он очигледно није спреман“.
Ето, Србија и Вучић нису спремни да прођу тест. Ни да га раде. Међутим, зато је Бисерко положила све могуће тестове градитеља „друге албанске државе“, па јој сертификат да је ововременски Лека Дукађини не треба.
—————
14.8.2016. СПУТЊИК, за ФБР приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
М. Новаковић: Ја сам лику и неделу другарице Бисерко својевремено посветио мало више времена и дошао до следећих чињеница садржаних у приложеном чланку. Важно је истаћи да она није нити Србкиња нити Хрватица, већ мешаница из једног југословенско-комунистичког брака- оца Ђуре Србина Личанина и мајке Хрватице из залеђа Задра (не могу да се сетим њеног имена, али имам и тај податак сачуван негде у својим архивама), који (брак) је касније и њој и њеном брату Жељку омогућио лагодан живот у водећим ешалонимма Титове комунистичке дипломатије- бар до званичног распада СФРЈ. Њен брат Жељко је почетком 90их пребегао на Запад као издајник, са гомилом службених дипломатских тајни, да би потом у Будимпешти извршио наводно самоубиство, највероватније је ликвидиран од стране СДБ-а. Тај податак је на суђењу Милошевићу 2003, изнео бивши амбасадор СФРЈ Едхем Пашић- иначе један од водећих бошњачких сепаратиста. Лако је наслутити да су такве сумњиве околности смрти Жељка Бисерка, за које је Соња Бисерко сво време кривила Милошевића и србску државу, биле највећи моторни покретач њене мржње према србској нацији- мржње од које иначе она данас такође и веома добро профитира….
Из биографије назочне Бисерко је важно напоменути да је њен отац, изворни Србин из околине Книна, стигао у Београд са комунистичким ешалонима „ослободилаца“, и као такав се брзо удомио у савезним органима, прецизније у Савезном СУП-у. Као један од беспоговорних комунистичких кадрова, убрзо је постављен на пословима обезбеђења југословенских амбасада у Египту и Алжиру. Овај податак је веома важан, јер упућује на то да је он у току тог службовања био изложен утицају (и врло вероватно врбовању) од стране муслиманских и хрватских антисрпских кадрова, под чијом командом је службовао, али и одређених страних служби. У наставку ћемо видети зашто је овај елемент важан.
Његова национална импотенција (и „хируршки“ (партијски) одстрањена српска национална свест), је поред комунистичког фактора била појачана и чињеницом да се Соњин отац оженио Хрватицом из околине Задра- која попут већине Хрвата није поседовала сличан анационални комунистички комплекс. Дакле, у таквом „мјешовитом“ и комунистички индоктринираном браку, на свет је 1948 дошла назочна другарица Соња Бисерко. Две године касније, родио се и њен (сада већ покојни) брат Жељко, добро познати елемент разних контраверзних гласина. Но ми ћемо се у наставку текста искључиво држати чињеница.
>>>Хронологија злочина мржње Соње Бисерко према Српској нацији<<<
(Извор: http://www.63padobranska.com/forum/viewtopic.php?f=3&t=6188)
Пише: Миодраг Новаковић
28 април 2011
УВОД
Тешко је разматрати лик и дело Соње Бисерко, не разматрајући лик и дело друге „ружније половине“ овог антисрпског двојца: назочне госпође Кандић. Пошто сам се у недавном тексту, под насловом „Истина из хуманитарног центра за дезинформације Наташе Кандић“, позабавио дотичном „дамом“- овде у наставку ћу се фокусирати на „другарицу“ Бисерко. У сваком случају нема сумње да су ове две индивидуе, убедљиво две водеће „српске“ даме сумњивог морала, које беспоговорно служе сваком домаћем или страном интересу који у свом опису садржи одредницу- антисрпски!
Оно што је заједничко овим двема дамама сумњивог морала- то је да обе уживају гостопримство српске нације, против које истовремено делују са толико острашћености, која једино може да се објасни патолошком личном мржњом према нашој нацији. Таква њихова активност у много чему садржи елементе- не само злочина мржње према српском народу, већ и антиуставног и рушилачког деловања против српске државе. Ако знамо да се њихове активности углавном финансирају из западних извора, онда овде није тешко сабрати два и два…
Такође, оно што је трагично и недопустиво: то је да се те њихове антисрпске активности такође финансирају из српског државног буџета, и то парама српских порезника. Да иронија и скрнављење српских националних интереса буду већи, ове две даме сумњивог морала су се недавно нашле у „екпертској групи“ српске владе у оквиру преговарачког тима Србије са лажном „државом Косова“- које се тамо наводно баве заштитом српских интереса- овде је вероватно сувишно напоменути да су и те њихове непријатељске активности према нашој нацији финансиране од стране српских порезника- које у овој држави више нико ни за шта не пита! Тако нешто би било немогуће у било којој независној и слободној земљи, на челу са патриотским руководством. На жалост, сви ми данас итекако добро знамо, да се на челу наше државе не налази патриотско руководство, и сабсеквентно наша отаџбина не може да се сматра нити независном, нити слободном државом.
„МЈЕШОВИТИ“ И КОМУНИСТИЧКИ ПЕДИГРЕ НАЗОЧНЕ БИСЕРКО
Лично нисам присталица мерења било чијег патриотизма и грађанске лојалности- чепркањем по њиховој етничкој позадини, нити нечији патриотизам „мерим“ према етничкој чистоћи. За то постоје добри разлози. Сви ми знамо каквих све изрода „чисте крвне слике“ има у нашем народу, и истовремено нам је познато пуно херојских примера патриотизма, нарочито из последњих ратова, управо међу припадницима националних мањина или национално неопредељених грађана Србије. Ипак, у случају назочне госпође (или другарице) Бисерко, анализа њеног етничког и идеолошког профила, је по мени кључ за разумевање њене патолошке мржње према српској нацији, чије гостопримство и даље неометано злоупотребљава.
Из биографије назочне Бисерко је важно напоменути да је њен отац, изворни србин из околине Книна, стигао у Београд са комунистичким ешалонима „ослободилаца“, и као такав се брзо удомио у савезним органима, прецизније у Савезном СУП-у. Као један од беспоговорних комунистичких кадрова, убрзо је постављен на пословима обезбеђења југословенских амбасада у Египту и Алжиру. Овај податак је веома важан, јер упућује на то да је он у току тог службовања био изложен утицају (и врло вероватно врбовању) од стране муслиманских и хрватских антисрпских кадрова, под чијом командом је службовао, али и одређених страних служби. У наставку ћемо видети зашто је овај елемент важан.
Његова национална импотенција (и „хируршки“ (партијски) одстрањена српска национална свест), је поред комунистичког фактора била појачана и чињеницом да се Соњин отац оженио хрватицом из околине Задра- која попут већине хрвата није поседовала сличан анационални комунистички комплекс. Дакле, у таквом „мјешовитом“ и комунистички индоктринираном браку, на свет је 1948 дошла назочна другарица Соња Бисерко. Две године касније, родио се и њен (сада већ покојни) брат Жељко, добро познати елемент разних контраверзних гласина. Но ми ћемо се у наставку текста искључиво држати чињеница.
Млађи Жељко и његова сестра Бисерко, су убрзо кренули комунистичким стопама свога оца, и националним стопама своје мајке, те су се као такви, идеолошки и морално политички подобни, и још важније „несрпски дефинисани“- веома лако удомили у елитним савезним органима Титове комунистичке Југославије. Соња добија поверљиви посао у Савезном секретаријату иностраних послова, у кабинету Будимира Лончара- посао који је захтевао морално-политичку подобност (поред анационалног и комунистичког педигреа, захтевао је и чланство у комунистичкој партији). Време у које је назочна Бисерко обављала ову функцију, је било време комунистичког прогона српских родољуба- хапшења Гојка Ђога и прогона Др Шешеља- у коме је нема сумње другарица Бисерко учествовала свим жаром срца свог (антисрпског).
Што се тиче брата Жељка, за њега нема пуно званичних података, осим личних. Гласине које круже, а које могу бити и истините, су да је у току задњег „домовинског рата“ у Хрватској, погинуо на страни усташких ЗЕНГИ, борећи се против срба. Наводно је због тога, назочна Бисерко, развила такву патолошку мржњу против срба, која се граничи са обсесијом. Ту причу нисам успео да потврдим из независних извора, али сам успео да потврдим један део те приче, и такође употпуним Жељкову биографију, из једног веома аутентичног извора. Наиме, на сајту назочне Кандићке и њеног „хуманитарног центра“, је објављен транскрипт са суђења Слободану Милошевићу 10-ог јула 2003. На том суђењу се појављује бивши амбасадор Југославије Едхем Пашић, иначе један од муслиманских десничарских јастребова и „џихадоваца“, који је свој положај искористио за уништавање земље чије је наводне интересе заступао. Овде морам одмах да укажем на чињеницу, да се његово службовање у блискоисточним земљама поклапа са службовањем Соњиног оца, чијег је сина Жељка касније управо и запослило Министарство иностраних послова (гле случајности) у коме је управо „цихадовац“ Пашић био једна од водећих фигура.
Током суђења Милошевићу, Едхем Пашић је испољио веома острашћени антисрпски сентимент, са чијом жестином једино може да се мери „сентимент“ горе споменутих дама сумњивог морала. Овде је кључан податак који је изнео Пашић и то следећим речима: „Мој изузетно драги колега са којим сам радио некад је био господин Жељко Бисерко. Он је прије мене успео да побегне у ту исту Мађарску. Ја не знам, али ваша штампа је писала да је тек након што је побегао у Мађарску извршио самоубиство. И ваши људи који су ме контролисали често су ми знали рећи: „Не смијеш отићи без нашег знања, јер ти се може десити ето и самоубиство“.“ Дакле у овом цитату, Пашић недвосмислено оптужује српски режим за наводно убиство Жељка Бисерка. Тако да је у овом новом контексту, за разумевање Злочина мржње Соње Бисерко према српској нацији, потпуно небитно да ли је њен брат Жељко, погинуо као ЗЕНГА, или је извршио „самоубиство“. У оба случаја, назочна Бисерко налази „кривца“ за смрт свога брата, у српском национу или у самом српском режиму.
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА МРЖЊЕ НАЗОЧНЕ БИСЕРКО
1998- На симпозијуму „Косово као пример аутономије, у организацији Принцетон Универзитета, у Њу Џерсију, 1 и 2 априла 1998, где је учествовала заједно са шиптарским сепаратистом Ветоном Суроијем (чланом озлоглашене „Билдерберг групе“), Соња Бисерко је изнела следеће антисрпске ставове: Оптужила је Србију да планира да анексира Републику Српску; Да Србија има територијалне претензије према Македонији; Заложила се за оштрије санкције према Србији као и за пленидбу српске државне имовине и валуте на Кипру и у Хонг Конгу; Заједно са Суроијем је захтевала да се за Косово закаже „Нови Дејтон“, како би се Косово издвојило из Србије!
2004- Учествујући у „Асоцијацији Босне и Херцеговине“ у Сарајеву, 5 и 6 маја 2004, назочна Бисерко је истакла следеће: Да све док постоје ентитети (нарочито онај Републике Српске), БиХ ће остати подељена, индиректно се залажући за укидање етничких ентитета (овде је сувишно напоменути да би бројчано слабији српски ентитет у таквој заједници био осуђен на нестанак); Оптужила је Дејтонски споразум као неправичан, који оправдава српски „геноцид“, који се по њеним речима србима „исплатио“; Такође је оптужила Србију да „профитира“ из таквих важећих односа, као „шампион статус квоа“.
2005- Витенберг Универзитет је 2007 објавио есеј под називом „Етничко чишћење и Српска Православна Црква“, у оквиру рубрике Хуманизам и друштво (Волум 31, број 1, Фебруар). Ова институција се, као кључним аргументом у оптуживању СПЦ за учешће у етничком чишћењу, послужила „предавањем“ назочне Бисерко у оквиру Вудроу Вилсон Центра, 2005, следи цитат њеног још једног у низу антисрпских иступања: „Са доласком Милошевића на власт, СПЦ се вратила на јавну сцену са циљем спровођења Српског националног програма. СПЦ је овде одиграла веома важну улогу, потпаљујући српски етнички национализам и хегемонистичке аспирације верничких маса, манипулишући њихова религијска и патриотска осећања…“
2006- Између 8 и 14 маја 2006 је учествовала на Семинару „Ратни злочини, геноцид и успомене“ у организацији хрватске државе, у Дубровнику. Ту је и изјавила следеће: „На Балкану, 10 година после Дејтона, укључујући БиХ „посао“ је обављен до пола; етничке поделе су присутне; неправедно решење је наградило ратне злочине (овде опет упућује на „српске злочине“). У наставку је нагласила да „догађаји у Србији“ упућују да разрешење Југословенског питања није решено, и да је стога веома важно успоставити БиХ као унитарну државу (опет се залаже за уништење Републике Српске)“; Оптужила је међународну заједницу што није искористила „антисрпске пресуде“ у Хагу за укидање Републике Српске; У закључку је нагласила да српска држава сматра Републику Српску својим „ратним пленом“!
2007- Своје иступање на симпозијуму под насловом „Опасности Религијског Национализма“, на Универзитету „Свети Јован“, у Колеџвилу, САД, је искористила за напад на Српску Православну Цркву: Оптужила је СПЦ за стварање „атмосфере нетолеранције“; Да је СПЦ напустила принцип раздвајања цркве и државе, и да је постала гласноговорник „пан-српског уједињења“; Навела је као пример „говора мржње“ говор Амфилохија Радовића, који је приликом сахране Ђинђића спомињао Вожда Карађорђа- овде је важно напоменути да се назочна Бисерко на једном тако стручном међународном симпозијуму послужила фалсификатом, тврдећи да је Карађорђе српски „мученик“ кога су „пре 200 година убили муслимани“- да би наставила да су такви говори званичника СПЦ подстицали србе да иду у ратове почетком 90-их; Горе наведени говор Амфилохија Радовића је искористила као пример „везе између СПЦ и екстремиста“; Али вероватно највише инкриминирајући део њеног антисрпског иступања је било цитирање наводних речи Патријарха Павла: „…свештеник мора да буде и учитељ, али и судија, и такође мора да буде способан да посегне за оружјем да би одбранио себе и своју породицу…“. Мислим да је на ово задње сваки коментар сувишан. Овде је евидентно да се назочна Бисерко у својим иступањима у иностранству служи тешким фалсификатима, који су до сада пролазили некажњено…
2008- У „њеној“ Хелсиншкој повељи (јул-август 2008), назочна Бисерко тврди следеће: „Нажалост, Србија нема међународну политику, увек је имала само ратну, коју и сада по инерцији следи.“!
2011- УНМИКОВ извештај датиран 16 фебруара 2011, се користи ради спровођења властите антисрпске агенде на Косову, јавно изреченом тврдњом назочне Бисерко- „да је Север Косова у рукама радикалних српских елемената…“!
ЗАКЉУЧАК
И док пишем овај закључак, окупира ме вест, да је пре свега неколико дана, приликом сусрета ЕУ парламентараца и „Западног Балкана“, уводну реч имала назочна Бисерко, где је безочно изјавила следеће: „Једна од највећих препрека за битан напредак у региону јесте став Србије према суседима, и посебно стална жеља Србије да има преовлађујући уплив над њима.“- дакле и овакву данашњу, територијално осакаћену и несуверену Србију, која је сведена на голи „нато пашалук“, ова бестидница оптужује за наводни „великосрпски хегемонизам“!
Ипак тешко је схватити овакву „патолошку антисрпску активност“ назочне другарице Бисерко, без разумевања њене „патолошке прохрватске активности“, која је овде надам се успешно документована- Пре напуштања функције хрватског председника, Стипе Месић (онај исти Месић који са функције Председника СФРЈ поносно изјавио како је исту уништио- и који је својевремно по Аустралији певао усташке песме заједно са екстремном хрватском емиграцијом) је уручио Соњи Бисерко орден Кнеза Трпимира с огрлицом Даницом, због изузетних заслуга за хрватску нацију. Том приликом је похвалио њено деловање против „Милошевићевог српског режима“, и нагласио да јој уручује то одликовање због: „…особитог доприноса у борби за људска и грађанска права хрватске мањине у Србији…“!
Иако је лако разумети нечасни карактер ове даме сумњивог морала, нарочито након увида у њен идеолошки и етнички педигре (изложен у уводном делу овог документа), и узимајући у обзир аспект њене породичне трагедије, за коју она недвосмислено оптужује целу српску нацију- Али се она евидентно не зауставља само на оптужбама, већ јавно и беспоштедно напада српске интересе где год стигне, а посебно у иностранству. Ипак је тешко разумети пасивност и толеранцију српске државе у односу на њено очигледно криминално деловање, са становишта говора мржње и отвореног подривања државног поретка, не само Србије, већ и Републике Српске. Чак и ако не постоје довољно убедљиви (што ја верујем да није случај) елементи за кривично процесуирање, или не постоји политичка воља за тако нешто- овој дами сумњивог морала (заједно са још неким другим сподобама…) би морало да буде ускраћено наше национално гостопримство, и иста буде проглашена „персоном нон-гратом“, и бесповратно буде протерана из наше српске државе. Не сумњам да би у „лијепој њиховој“ (чију домовницу и пасош већ поседује по неким индицијама) била прихваћена као велики „хрватски домољуб“.
Толерисање- не само њеног антисрпског деловања и њеног присуства на територији наше српске државе, већ и њеног недавно обелодањеног скандалозног учешћа у „раду“ државних органа заједно са још „назочнијом“ Наташом Кандић, где наводно представљају интересе српског народа на Косову (оног истог кога назочна Бисерко у извештају УНМИК-а назива радикалним српским националистима), за које је чак, да зло буде веће, и плаћена новцем српских порезника, од којих су већина ових дана доведени на ивицу голог опстанка, од стране некомпетентног и однарођеног српског режима- јесте отворени шамар у лице целој српској нацији, а посебно невиним жртвама НАТО рата против наше отаџбине 1999, за чије се бомбардовање назочна другарица Бисерко својевремено отворено и јавно залагала!
Референце:
http://www.princeton.edu/~lisd/events/m … ovo_98.pdf
http://www.ceis-eu.org/events/2004/doc/ … y_2004.pdf
http://www.ceis-eu.org/events/2004/doc/ … _05_04.pdf
http://akademischesnetzwerk-soe.net/dow … g_engl.pdf
Click to access 2007-8.pdf
http://www.uibk.ac.at/peacestudies/down … pegoat.pdf
http://www.unmikonline.org/DPI/LocalMed … 160211.pdf
http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/ … g%2008.pdf
http://www.hlc-rdc.org/uploads/editor/f … 0Pasic.pdf
http://forum.krstarica.com/showthread.p … a-aleksic/
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/17482 … ju-Biserko
http://www.vidovdan.org/aktuelno/12608- … 6-15-03-02
Свиђа ми сеСвиђа ми се
@Ika Drapsin
Камо среће, да је Хрватица, као што Ви у Вашем незнању мислите. Нажалост, српско јој је порекло, те је у том смислу издајник на велико.
Презиме Бисерко истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):
Многим читаоцима је загонетна националност фамилије Бисерко. Сигурни смо да ћемо њихову знатижељу задовољити наводом из књиге „Книнска Крајина“ проте Саве Накићеновића (Книн, 1990), према рукопису завршеном око Првог светског рата, који наводи да у селу Книнско Поље, поред још двадесетак других српских породица, живи и шест домаћинстава са презименом Бисерко. „Славе Врачевдан. Приповиједа се да су на позив Турака 1522. из Босне, кад и Рашковићи, овамо сашли, те да су и ватру још неугашену нашли. Први су дошли и бољу земљу, и положај узели“ – наводи прота Накићеновић.
Године 1976, у истом селу, које је и у време Накићеновићевог боравка било, заправо, предграђе Книна, живело је 36 особа фамилије Бисерко, у осам кућа. Немамо података да ли су до данас задржале православну веру и српску националност и како су, и да ли су, уопште, преживеле, драматична збивања и трагедије деведесетих године прошлог века.
Занимљиво је да су од назива овог скупоценог „плода“ посебне врсте шкољке (од турцизма „büsre”), постала и презимена: Бисер, Бисерић и Бисерчић!
ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Sta ocekivati od jedne Hrvatice??\
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Није БОРКИЊА проблем. Проблем је лист ДАНАС. Какви су мотиви редакције, да посвећује пажњу истој? Кога то интересује, шта дотична мисли о било чему? Узео јој Моћник посао, преузео спонзоре, те се од ње само могу очекивати све веће и веће будаљлаштине, како би још неку кинту добила од „надлежних“. Било је времена, када је на њу требало обраћати и већу пажњу, али сада, довољно је, само је ИГНОРИСАТИ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се