Територија звана „Балкан“ је неисцрпни извор материје звана „рат“. Они који нису били сведоци неког од њих, могу да се увере у сурову судбину балканског народа кроз многе филмове, али и фантастично истините романе који су обележили, између осталих, српску књижевност. Па и наш једини књижевни нобеловац се бавио умногоме ратном тематиком.

Не толико заступљена у медијима, Горица Марго Малдини је написала сурову истину у својим редовима, коју је овековечила објављивањем романа „Корак из понора“ чији је првобитни (а и по много чему, више одговарајући) назив био „Мртва жена: Жива жена“.

Горица нас у причу уводи кроз лик девојке Калине, која на самом почетку романа доживаљава крајње сурову судбину и завршава без свести у једној од локалних болница. Калина је лепа, смеђокоса девојка, на чији се лик надовезују сви остали ликови, пођеднако „дубоко“ обрађени.

Како роман одмиче, од првобитног шока који читалац доживи због уводног дела, стиче се утисак да ће роман попримити лаганији карактер, захваљујући појединим ликовима који су препуни љубави и емпатије што једни према другима што према Калини. Међутим, након „мирнијег“ дела који прати и Калинин опоравак, заправо, следи она главна радња романа где схватамо да је Калина само један од главних ликова јер нам се и други јунаци пођеднако снажно увуку под кожу.

Скренућемо мало од саме радње и посветити се форми романа. Иако је роман прожет сасвим задовољавајућим описима који понекад захтевају минут, два ћутања, главна форма је представљена у виду многобројних дијалога. Кроз дијалоге откривамо све врлине, али и недостатке ликова, а и за нека од главних дешавања у току самог рата, сазнајемо управо кроз дијалоге неких од ликова, што је феноменалан потез јер читалац стиче утисак да и сам учествује у радњу романа (истина, с обзиром да је у питању ратна тематика, мало ко би пожелео да се нађе у тој ситуацији, али то ни по чему не умањује квалитет дијалога које Горица користи као главо средство писања).

Иако се може рећи да је роман „питак“ и да „тера на даље читање“ јер увек стрепимо од неизвесности, а Горица нас скоро увек изненади некаквим неочекиваним обртом, „Корак из понора“ је заправо јако тежак роман, поготово ако се узме у обзир да су догађаји (било да су истинити до саме ситнице, било да је списатељица сама додавала нешто, а можда и сасвим целу радњу измислила) нешто што су људи са наших простора заиста преживљавали.

Горица Марго Малдини

Горица готово сурово описује дешавања у концентрационим логорима без и мало околишања када су питању најскаредније сцене, али сваки опис стоји на свом месту и без њега, просто, роман не би имао јачину коју има. Многи ликови за које се вежемо у току читања постају жртве самог рата, па и логора, већина не преживи, али они који су главни, успевају да се на некакве начине извуку из судбине крвавих канџи рата. Наравно, остаје питање: Колико човек може да сачува своје „ја“ у току таквих дешавања и да ли вреди извући се жив по сваку цену, ако смо на том путу изгубили све, па и себе?

Те ноћи нико није могао ни да сања да победника неће и не може бити и да, чак ни много година касније, ма колико то желео, нико неће моћи победником да се назове. Када изгубиш све, небитно је да ли ће те прогласити победником. Да ли је победа то што још дишеш?!

Оно што овај роман такође чини специфичним, то су многе сцене које се многу уврстати у жанр фантастике, духови који разговарају са главном јунакињом, њена сећања на претходни живот и необјашњиви напади бола који је понекад, у специфичним условима, обузму. Иако су сви ликови обрађени у потпуности, са свим својим манама и врлинама, лик Калине је нешто што ниједног читаоца не може да остави равнодушним, јер је у питању девојка која је претрпела сурову судбину, која је „скупљала лешеве“ током рата, која се изборила са сопственим унутрашњим демонима и опстала упркос свим ударцима које јој је живот нанео. Ипак, наша храбра хероина није девојка без мана, она у неколико наврата пада под (сопствени?) лош утицај и чини ствари на које се не би могла поносити.

Радња романа одвија се углавном у Сарајеву и Београду, мада се спомињу још нека места која су нашим јунацима од значаја и која су ту са великим разлогом. Сви ликови имају својих „пет минута“ у роману и ниједан лик није остао „недоречен“.

Калина, Лазар, Јелена, Едо и сви остали, доказ су да у нама леже две особе. Нико није потпуно савршен, нико није ни потпуно зао. Чак и најсуровији ликови, попут Еда, који је заправо главни антагониста „Корака из понора“, има своју слабост. А то је – љубав. На љубав су сви слаби и љубав је једино што остане за нама, ако успемо да је пронађемо, након катастрофе.

Епилог романа је посебно занимљив, разрешава многа питања, уколико до самог краја нисмо успели да их сами схватимо, и смештен је у садашње време. У епилогу нам Марго оставља неразјашњено питање КО је уствари аутор романа јер се објашњава да је сам аутор неко од главних актера. Да ли је у питању неко од негативаца који је на овај начин одлучио да се минимално искупи за досадашња недела или је нека од хероина хтела да подели своји исповест са нама? Тачније питање је – Које је име себи доделила списатељица у роману, ако узмемо у обзир да је роман истинита прича, што нам епилог донекле открива?

Једино питање које треба поставити јесте: „Зашто роман који може да стане раме уз раме са појединим класицима, није дистрибуиран и ми ретки који смо успели да дођемо до романа, једини смо који можемо да посведочимо о његовом квалитету?“ Роман је пуштен у продају на Београдском сајму књига 2015. године, међутим, чак ни преко интернета, роман је готово немогуће набавити. Нажалост, и даље смо у временима у којим чак ни читалац нема право на избор, већ чита оно што му се наметне, а квалитетни романи остају у сенци, заборављени, тиражи мистериозно нестају, а добре приче остају неиспричане.

Аутор: P.U.L.S.E – Uroš Timić

———-

10.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић