фото: ФБ профил Romen Louis

Инцидент који се ноћас догодио у Београду, а о коме нико – да је мени познато – не извјештава – ноћас је поред улаза у државну болницу „КБЦ Др. Драгиша Мишовић“ на Дедињу, постављена застава Турске.

Ово се некоме може учинити баналним, али банални су и први симптоми најтежих болести – и управо нам њихова баналност (и нама и љекарима) буде лажно оправдање да се њима не бавимо, да их занемарујемо и не сасијечемо одмах, у коријену. У том свјетлу треба посматрати и овај гест – као један од „баналних“ знакова и симптома.

А шта ти знакови значе?

Прво – обратимо пажњу да „знак“ није исто што и „симптом“. Са аспекта починиоца – ово је ЗНАК велике самоувјерености, имајући у виду да се непосредно преко пута и у близини ове болнице налази неколико страних амбасада, двије резиденције амбасадора и касарна Гарде.. Ако гледамо у починиоца, овај чин је дакле ЗНАК његове самоувјерености. Међутим, самоувјереност не значи нужно и храброст – једноставније речено – замислите Србина који би у пола ноћи дошао и поставио српску заставу на зид неке болнице у Истанбулу или Анкари? Колика храброст треба за то?

Храброст или нешто друго – можда псеудо храброст која се храни свијешћу да заправо понижаваш противника који је већ пристао на улогу да буде понижен; свијешћу да ти – док понижаваш земљу на чијој си номинално територији – заправо и не пријети никаква реална опасност.. Е – то нас онда доводи до кључне ставке. Дакле, наши непријатељи су „псеудо-храбри“ јер су само-увјерени, односно – увјерени су да за своје лоше и непријатељско поступање према нама НЕЋЕ СНОСИТИ ПОСЉЕДИЦЕ, као кад би тукли везаног човјека. А то – сложићемо се – НИЈЕ никаква храброст, јер је храброст када истрајеш у борби за оно у шта вјерујеш, УПРКОС ТОМЕ ШТО ТРПИШ ПОСЉЕДИЦЕ. Није ништа посебно кад се бориш на тренутно „побједничкој“ страни. Посебно је када бираш ПРАВУ страну, чак и ако је тренутно поражена.

А ово што се десило ноћас у Београду, мали је ЗНАК самоувјерености наших непријатеља, њихове лажне храбрости која је утемељена само на увјерењу да су безбиједни док нам чине зло.. Никаква храброст, сложићете се.

Међутим, није проблем у томе што имамо непријатеље који су спремни на све, јер знају да неће због тога претрпјети ништа. Они су такви и не можемо их промијенити. Проблем је СЛАБОСТ У НАМА када треба да станемо у одбрану својих идеала, права и интереса. Тако да са аспекта нас, наше „државе“ – овај чин са турском заставом је СИМПТОМ слабости. Симптом болести коју морамо из себе да избацимо. Да нам не буде свеједно када видимо ту непријатељску заставу на институцији наше државе – државе која, каква је да је, јесте наша кућа, и увреда упућена њој, упућена је и свима нама.. Да нам то не буде свеједно, и да створимо такву климу у којој нико неће смјети да покуша да уради чак ни овако баналан чин.. Слично је и са дроном који је био убачен на Партизанов стадион усред оне чувене утакмице са Албанијом.. Да је „имунитет“ нашег народа и нашег главног града већи, оно не би било могуће извести, и поред јасне обавјештајне и субверзивне позадине.

Лупимо се по челу на вријеме.
Иако не можемо бити господари свих околности у нашој земљи и везано за њу на оном општем, високом плану (јер смо окупирани), ипак на оном нижем плану – барем по том питању да не може неко доћи и на државну институцију (а болница је управо то) поставити заставу једне стране и непријатељске земље – ту бисмо морали имати контролу. У тим ситницама се види много тога.

ПРЕПОЗНАЈМО СИМПТОМЕ НА ВРИЈЕМЕ, ПОДИГНИМО ИМУНИТЕТ И ЗГАЗИМО КУГУ ДОК ЈЕ ЈОШ НА ПОЧЕТКУ.

Извор: ФБ Romen Louis

—————–

29.7.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић