фото: КУРИР

Очекивало се да после Братислава Петковића, министра културе који је зграду Поште Србије хтео да претвори у Народни музеј, а зграду Народног музеја у Музеј Николе Тесле – није могуће наћи човека који би тај ресор водио горе и мање упућено од њега. Међутим, следећи девизу „Какав народ, такви и масони“ пронађен је још безосећајнији ликвидатор српских културних и информатичких институција – бивши пијаниста са московског Конзерваторијума Чајковски – Иван Тасовац.

Његова главна јавна заслуга, као директора Филхармоније, била је што је од диригента Зубина Мехте успео да ужицари новац за филхармонијске инструменте. Дакле, успео је – најмање могуће, јер без инструмената, сваки оркестар, па и симфонијски – мора бити распуштен. Узгред буди речено, било је то куцање на отворена врата, јер је Зубин Мехта и онако био задужен за ратни Балкан, што се јасно видело када је по поруџбини, а бесплатно, 1995 дириговао Моцартов Реквијем у оштећеној Сарајевској већници, непосредно пре потписивања Дејтонског споразума. А господин Тасовац не желећи да трајно изгуби уносно радно место директора Београдске филхармоније, је, док министрује, за в.д. директора поставио свог сигурног човека да му то место сачува, једног машинског инжењера, који се није бавио својим послом, него је првобитно радио као портир у обезбеђењу зграде. Да и не спомињемо Тасовчеве срамне електронске сатове на оба велика београдска музеја (Народном и Музеју савремене уметности) која су требало да означе завршетак бескрајног лажног реновирања и њихово отварање прошле године.Сатови су врло симболично откуцавали уназад, и стали на нули, док су музеји остали затворени, а господин Тасовац остао министар.

Све је потпуно јасно. Тасовчева бескрупулозна ликвидација нејаких српских културних институција очигледно је код оних који га држе на позицији министра – високо вреднована.

Предлажем онима који и даље инсистирају на Тасовцу да се укине Министарство Културе и Информисања Републике Србије и ове области живота препусте саморегулацији, тако да уметници којих још има у Србији не морају да се боре против организоване државне негације њиховог рада и постојања, (позоришта пропадају, глумци од премора прекомерним радом – умиру на сценама, немамо кинематографију, књижевници су на антидепресивима, филозофија, социологија и психологија у јавности уопште не постоје, религија деградирана на црквени бизнис и народно сујеверје, а целокупни јавни медијски живот је црна хроника…).

Одржавати министарство анти-културе Србије је неприродан чин. На пример, Сједињене америчке државе никада нису ни имале министарство културе, а оба културна тока, и високопрофесионални и забављачки су максимално развијени и одлично плаћени (Музеји се сами издржавају од улазница и приватних донација, али су за разликују од наших – отворени за посетиоце). Јер је тамо култура – слободна. Медији, наравно, нису.

Господо ментори Ивана Тасовца, претерали сте с подршком Вашем кандидату. Надам се да ћете се сложити да је за Вас једини космички некажњив, то јест разуман излаз – укидање министарства културе и информисања Србије и препуштање људима који се овим пословима истински баве – да се снађу како знају и умеју.

С поштовањем,

професор др Велимир Абрамовић

——————–

28.7.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић