У ово савремено доба, када се полако бришу све моралне и традиционалне вредности, када се перфидно ради на брисању идентитета сваког Србина, када нам децу уче из штурих и сажетих уџбеника, најтеже је остати Човек, патриота и родољуб. Управо из тих разлога породица Павловић, Љубиша и Гордана и Академик Олга Зорић, заједно са издавачком кућом СВЕН из Ниша покренули су пројекат-антологију „Не дирај моје огњиште“. Тешко је било направити одабир, јер су пристигли радови били изузетно квалитетни. Књигу чине приче и песме 61. писца, како из Србије тако и из расејања-Црна Гора, Хрватска, Република Српска, Аустрија, Америка, Швајцарска и тиме она има међународни карактер.
Најважнија је порука коју ова вредна књига носи, а то је да не смемо дозволити никоме да дира наше огњиште, да руши наше цркве и манастире, да нам се константно намеће печат колективне кривице. Приче и песме су родољубиве, патриотске, о прогонима, о голготи коју је српски народ преживио; и треба да буду наук за младе генерације да никада више не дозволе никоме да стави руку на нешто наше, да је Србија једина Отаџбина коју имају и да се огњиште чува као очи у глави, каже о овој књизи Гордана Павловић, књижевник, члан УКС-а и редован члан Матице српске.
Мали део уводне и завршне речи…
Академик Олга Зорић
„…Но, писана реч има изузетну улогу у историјском континуитету. Она представља не само историјски, већ културни, духовни, научни и документарни печат онога што чини животну архитектуру појединца, народа или друштва у целини. Приређивачи ове антологије су, руковођени тиме, желели да се овом ниском бисерних записа утисну писани траг о историји српског народа изливен из књижевних пера оних који сведоче о људима и догађајима у Србији током 20. века.
Ова антологија има за циљ да из угла појединца, кроз књижевна остварења и записе сведока једног времена, прикаже историјске и параисторијске токове који својим вијугавим путањама меандрирају кроз приказане и неприказане токове наше државе и друштва. Историја појединца или једне породице, често може верније осликати историјске и друштвене прилике и токове, него фактрографски набацане чињенице појединих историчара истргнуте из контекста и из чијих записа наша деца уче о својој држави и друштву. Одабрана књижевна остварења сабрана у ову антологију чине драгоцене историографске и етнографске делиће српског народа…“
Лепа Србија – Језеро Заовине, планина Тара
Гордана Павловић, књижевник, члан УКС-а и редован члан Матице српске
„…Немамо право да заборавимо нашу славну историју, да дозволимо да се све жртве страдале у двадесетом веку забораве. Не смемо дозволити да нам угасе огњиште- симбол свега онога што заиста јесмо. Својим речима, делима, да им ставимо до знања да поштују и воле све људе, без обзира на веру и нацију, али да чувају свој идентитет, порекло и корење.
Морамо да се усправимо, покажемо и докажемо нашој деци да је част и привилегија бити рођен као Србин, да треба да иду у корак са временом, али НИКАДА не смеју да забораве ко су и колика је цена плаћена за сваки педаљ ове Србије, да само најбољи и најпоштованији људе чине добра дела и улажу своје знање, рад, идеје за напредак, прво за Отаџбину, за свој народ, своје ближње, па тек онда за себе. Да је ватра српског огњишта давно запретена и најмањи угарак је довољан да се распламса и љубављу, са вером у Бога, осветли и угреје како укућане, тако и све људе племенитог и великог срца. Исто тако та ватра мора бити довољно јака и врела, да опече злонамерне уз поруку:“Не дирај моје огњиште!“…
Љубиша Павловић
„…Ударили су нам на светињу, дедовину, на језик, школство, образовање. Урушавају све оно што јесмо, отимају и праве нас робовима.Покушавају нам пришити дела која нисмо учинили.
Баш због тога је и настала ова књига, да се покаже, али и докаже, да постоје још знаменити људи којима је Отаџбина светиња и који се не мире са насталом ситуацијом. Што нас више притискају-бићемо гласнији и у нама ће се стварати све већи отпор да сачувамо оно што имамо, али и вратимо Косово и Метохију под своје окриље и доживимо да се сви протерани врате на своје огњиште. Нека се забели дим из димњака сваког домаћина и нека плови бескрајним пространством васионе шаљући поруку ово је Србија! Срећан сам ако смо овом књигом бар делимично указали да постоје људи који се не мире са суровом реалношћу, којима је стало до Србије, очувања територије, језика, обичаја и огњишта својих предака! На крају поручио бих свим својим савременицима- Чувајте и негујте своје огњиште! Оно Вам није поклоњено од родитеља. Позајмљено је од ваше деце да га сачувате и вратите њима, а они својој деци и тако са колена на колено. И све што нисмо успели сачувати, имамо дуг да се боримо и вратимо под окриље српске државе и вратимо својој деци, а они да чувају за своју. Само тако ће српско огњиште бити сачувано! Живела Србија!“
Ово је једна песма од многих…
Аутор: Љиљана Рим Живковић
ГРАЧАНИЦЕ, СРПСКОГ ОКА ШАРЕНИЦЕ
Грачанице моја мила,
јутрос си се пробудила,
као божур сва црвена
главе своје светоносне откривена,
и с одоре властелинске
свих заветних орденова и знамења
покрадена,
испод неба затвореног, скамењена,
без кукњаве у тишини уздигнута
и мермерним достојанством нетакнуто
пресвучена.
Грачанице моја мила
као божур откинута и бачена
у крвава зла корита, ал` ко вила
недоступна, узнесена.
Зло сад хара, свуд тумара
и за српске главе пита
где их има преосталих
да их секу и скрнаве…
Ал` ти стојиш нетакнута изнад реке
тог лудила и крвава,
јер ће стићи сву превару накарадну
васељенског духа снага.
И ти ћеш ми Грачанице
опет бити она иста, сва у мермер пресвучена,
невестињски она чиста,
она моћна и сва драга,
на спасење божјег Христа
божур цвеће које само
на Косовско – метохијској светој земљи,
због иконе српске славе,
српске среће,
васкрснула славом Христа васкрсава.
Грачанице рујно српско прамалеће
опет ћеш ти бити божур,
то једино српско сунце које нигде
осим уз те и скуте ти
нићи неће,
јер не може Грачанице
ни у једног женског бића но у тебе
румен правде свеколике, васељенске,
зарит лице
до у тебе, српском зором зорне зоре
обасјано обасута.
Ти божурна и расута искро божја
Грачанице,
шаренице српског ока, нетакнуто сачувана,
недирнута!
Манастирски црква Успења Богородице у Грачаници, задужбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији XIV века.
Аутор: Гордана Павловић
ЛЕВИ ОБРАЗ
Поглед за земљу
прикован,
десни образ
изгребан,
на леђима терет
закован,
руке згрчене у ранама,
колена од клечања одерана,
одећа стара, исцепана,
уздише,
а сам себе храбри
само на довратак
да се наслони,
прекрсти, закорачи
у манастир улази
тишину наруши
анђеоски глас
из њега
као славуја пој
„Господи, помилуј…“
Пред олтар пада
и ређа молитве
за рођене своје
за непознате
за изнемогле
за децу, за одрасле,
моли, преклиње,
од гласа му јаче
само стомак завија,
све у њему плаче,
грашке зноја по челу
од патње, боли,
а он светли,
молитве збори:
„Господе ти опрости…“
Опроштај тражи
за оне
што га унизише,
у кал гурнуше,
хлеб из руку отеше,
огњиште угасише,
оца и мајку убише,
десни образ
бичем ошинуше,
натераше
да копа гробове
голим рукама,
на коленима,
све му узеше
сем вере.
Опроштај тражи,
за оне
пред којима се
после свега
усправи,
у разарајућем болу
прекрсти,
гледа
кућу у пламену
и њих, хорде,
у зверском походу,
окрвављени славе
убијено,
уништено,
спаљене наде,
гледа
док му се у очима
сузе леде,
камене,
пред њих стаде
леви им образ окреће
и тихо изговара:
„Опрости им Боже, не знају шта раде…“
————
8.7.2016. за ФБР аутор Гордана Павловић, приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
Нико није у последњих 5о година написао толико лепих и родољубивих песама,свака вам част Бог вам је подарио ту способност и тај дар,желим вам да што пре издате збирку да је купим са вашом посветом. Свако добро и срећу вам желим у животу и раду.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ако ништа неби дали што нам је свето и Бог би био увек са нама,али када се делимо,свађамо,продајемо ,издајемо,однарођавамо се међусобно убијамо тада нам нико помоћи неможе дајмо једном занавек победимо себе,победићемо цели свет.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
U Srbiji od pamtiveka a naročito od dolaska na vlast lažnih patriota Antologije rodoljubive poezije uređuju svoji svojima, kumovi kumovima. Oni nepogrešivo znaju ko je rodoljub a ko mrzoljub. Moja malenkost nije po njihovoj meri pa me u Antologijama, almanasima i zbornicima nema.A nema me među odabranim „rodoljubima“ Mene mogu da proskribuju da zapretaju, da izbrišu.Moje pesme ne mogu , pesme nadžive i autora a poneke antologičare sahrane još za života. Braćo Srbi sa Kosova evo ovde vam poklanjam moje nekolike pesme iz zbirke koju ču jednoga dana objaviti ako budem u milosti najrodoljubivijih antologičara.
С и м о н и д а
Свети краљ се небом шета,
из ока му суза цвета,
са икона сузе теку,
на опелу срамном веку.
На Косову војске журе,
да погазе све божуре,
што из српске крви ничу,
из гробова Бога вичу.
Са Косова Симонида.
своје очи ватром вида,
крстови по небу ходе,
свуда сузе свете воде.
Нема штита да заклони,
мир Србима да поклони,
на нејач се кане вране
земаљске им броје дане.
На Косову војске журе,
да погазе све божуре,
што из српске крви ничу ,
из гробова Бога вичу.
Са Косова Симонида,
своје очи ватром вида
крстови по небу ходе,
свуда сузе свете воде.
Миодраг Томић Стублински
КОСОВКА ДЕВОЈКА
И ОРЛОВИЋ ПАВЛЕ
Видиш сестро ону жарку птицу.
Што крстари низ Косово равно,
Крилом штити Свету Грачаницу,
И сво Српство верно православно.
Видиш сестро онај белег сиви,
Смртну круну на Газиместану,
Где Дух Свети у Србима живи,
Зацељује српску тешку рану.
Видиш сестро јато стрвинара,
Што се гнезде на срцу Србије,
Што у жице Србију затвара,
Што крв земљи хоће да попије.
Видиш сестро лажне миротворце,
Што на прагу убише ти брата,
И срце му продаше за новце.
И кућна ти затворише врата.
Видиш сестро плаћене убице,
Што ти газе хлеб и винограде,
Што демонско сакривају лице,
Очи чарне твоме оцу ваде.
Видиш сестро правду белог света,
Што законе злочиначке штују,
Што им српски Крст и име смета,
Српску цркву погане и пљују,
Видиш сестро пале споменике,
Где вандали насрћу на мртве,
Очи ваде са очеве слике,
Свет Шиптаре уписа у жртве.
Видиш сестро убијена псета,
И до неба жице – барикаде,
Од погани ни божур не цвета,
Дедовину светски олош краде.
Видиш сестро сјајни мач на небу,
на западу Сунце што крваво сија,
Крст Лазарев на причесном хлебу,
И причесно вино што олош испија.
Видиш сестро она крила бела,
Небесна капија широм отворена,
Стиже правда Светог Архангела,
Светска сила биће уморена.
Миодраг Томић Стублински
БЕЗ(УМНИК) НА КОСОВУ
С дечанског амвона гледају вас свеци,
Сатанина војско – побеснела псета,
С Балистима опет аријевци Немци,
Дошли да забране божуру да цвета.
Српском Светом краљу рука је увела,
Фреска у наосу остала без вида,
Невиди злотвор како светлост бела,
Од суза за Србе цитаделу зида,
Слепи за истину свету земљу газе,
Српске светиње злотворима деле,
На српоском житишту изградили базе,
И српска би гробља хтели да иселе.
Издржите браћо и ову голготу,
Ничија није горела до зоре,
Вратиће им Милош жалост за срамоту,
Божји су знаци с три крстате горе.
Бановић Страхиња на Јариње јаше,
Црног Влах Алију опет да посече,
Црним приштом помориће „паше“
Са Љевишке звона ће да јече.
Брат од брата нек се не одваја,
Сабите се један уз другога,
И злу овом скоро биће краја,
Уз благослов милостивог Бога!
ЕВРОПСКИ АРМАГЕДОН
Сатанина војска мрачнога Запада,
Рушењем држава чека Господара,
Не бира средства Планетом да влада,
Све пред собом руши, отима и вара.
Углађена хорда лажних хуманиста,
Касетним бимбама штите људска права,
То су они исти што распеше Христа,
Због којих небеса више нису плава.
Свет пред светском силом погнуо је главу,
Једноумни људи постали су Јуде,
За служење сили очекују славу,
Господару новом биће дворске луде.
Распада се Царство ал слепци не виде,
Христова се војска из облака рађа,
Издајници рода ничег се не стиде,
Све док не потоне и последња лађа.
Кад последња лађа нестане у мору,
Пацови ће наши испливати ласно,
Они што чекаше на Западу зору,
Попљуваће запад говорима страсно.
Најгласнији биће наш познати Јуда,
Обућиће жреци униформу другу,
И све биће тако до Страшнога суда,
Цар ће бити невин – осудиће слугу!
Миодраг Томић Стублински
Г Р А Ч А Н И Ц А
Ноћна хорда нечастива сила,
на Сунцу је осванула рану,
у црно је Косово завила,…
српском тугом на Газиместану.
Из гробова крв у небо вришти,
Божури су сузом орошени,
У колевци српска нејач пишти,
Манастири ватром покошени.
До Пећи су мошти расејане,,
До Призрена наумиле звери,
Монахиње крстовима бране,
Да се српске на затворе двери.
Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку,
Са Богом их Архангели вежу.
Тугу носе светиње и свеци,,
Одолели и ветру и веку,
Али нису непостидној деци,
Што корене Немањићке секу.
У срцу ти наложили ватру,
Изгореле хиландарске двери,
Пламеном би језик да ти затру,
Непомјане бесловесне звери.
Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку,
Са Богом их Архангели вежу.
ГОСПОДАРИ И СЛУГЕ
Голубица не сме у гнездо своје,
Свуда су страшила са шлемовима,
Речи су им пуцњи – очи без боје,
Срушили гнезда а иде зима.
Не сме у Гнездо врлетни Соко,
Некрсти сажегли Гнездо и Птиће,
Шиптари рафалом Свевидеће око,
Над Косовом крвава зора свиће.
Наши изроди у јагњећој кожи,
На две столице удобно седе,
Плашљивим овцама Вуци строжи,
Кад очњак виде од страха бледе.
Нишчи духом – разбољеног ума,
Прадедово продадоше гробље,
За сребреник издадоше кума,
А свој народ у европско робље.
С Проклетија муње не престају,
Успавана савест још не слути,
Да косовски јунаци устају,
Соко кликће неће да ућути,
Не помажу панцирна одела,
Ни челичне аждаје ни жице,
Са неба се јави светлост бела,
У том сјају Лазарево лице.
Запад Србе спремио за жетву,
Бранковићи под земљу се рове,
Ал не чују Лазареву клетву,
Верно служе господаре нове.
По Србији пала густа магла,
Сви путеви зарасли до неба,
Србија се пред некрстом сагла,
Са екрана лаж уместо хлеба.
На срамоту много издајника
Српској земљи срце комадају,
И скрнаве светињама лика,
Као пашчад на свој народ лају.
Миодраг Томић Стублински
ПЛАЧ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ
Ластавицу снегови сустижу,
Крвав исток из гнезда истек`о,
Проплакале иконе и свеће,
Поган ветар кани на Дечане.
Нерон луди пепели векове,
Жезлом слова по нeбу писана
Не би л` трећу сажегао руку,
Што са неба чеда подржава.
Ватра Свецу помаже да види,
Безумника у тмастом оделу,
Змијоликог под темељом стрва,
Убљуваног вођу легиона.
Да ли слути племе слабовидо,
Да ће једна суза Богомајке,
Са Божије прелити се чаше,
Да скамени у јабуци дете.
Нагорели Светац ће са зида,
Од жезала каљених у плачу,
Исковати сабље нарикаче,
До Девича да прокрче путе,
У наосу под куполом неба,
Свевидеће око сузом кану,
Коме ли то шаљу опомену,
Царска звона Високих Дечана?
КОСОВСКА ЕЛЕГИЈА
Стефан Дечански виноградар
На чокоту одгаја грозд крвавих суза,
Некрст му чизмом згазио божји дар
У колевци му удављена муза
Од Звечана до Дечана,
Свуда стопе од тирана,
Светог Краља , свето лице,
Оковали су у жице!
До питоме Метохије,
Место вина крв се лије…
Симониди други пут очи ископане
Подруме винске мрежили пауци,
Пред новим гробаром Божур броји дане
Причесну просфору комадају вуци
Од Звечана до Дечана,
Свуда стопе од тирана,
Светог Краља свето лице,
Оковали су у жице!
До питоме Метохије,
Место вина крв се лије!
Преливна вина из гробова вриште,
Симонида ватром своје очи вида,
Од Бога Лазар мач и круну иште
Вино се у воду претвори од стида.
Од Звечана до Дечана,
Свуда стопе од тирана,
Светог Краља свето лице
Оковали су у жице.
До питоме Метохије,
Место вина крв се лије
ЕВРОПСКЕ ЗАДУШНИЦЕ
Јутрос је ослепела стара Европа,
од благовести с косовског неба
на српском гробу погана стопа,
згазила залогај причесног хлеба.
Јутрос је онемела Европа дична
немуштим говором неум је рекла
одскора новом фашизму вична,
на српску земљу право је стекла.
Јутрос је глува Европа стара
За божур што је нико из крви,
људским правима Бога вара,
наказним поретком Србију мрви.
Европа Србима срце откида
порекло језик – Свете путире
гробове српске гази без стида,
вандале шаље на манастире.
Јутрос је умрла стара Европа,
коју је штовао Балзак и Гете,
крвава што јој је свака стопа,
од Светог Гроба до Лавалете,
Лила је Европа крв до Голготе,
Крст да одбрани од вандала
Данас без стида и срамоте
Вандалу српско Косово дала.
Европу Вишњи гледа и мери ,
Европа не види кад вандал руши
неће још дуго харати звери,
лажни поредак Бог ће да сруши.
ЕВРОПСКЕ ЗАДУШНИЦЕ
Јутрос је ослепела стара Европа,
од благовести с косовског неба
на српском гробу погана стопа,
згазила залогај причесног хлеба.
Јутрос је онемела Европа дична
немуштим говором неум је рекла
одскора новом фашизму вична,
на српску земљу право је стекла.
Јутрос је глува Европа стара
За божур што је нико из крви,
људским правима Бога вара,
наказним поретком Србију мрви.
Европа Србима срце откида
порекло језик – Свете путире
гробове српске гази без стида,
вандале шаље на манастире.
Јутрос је умрла стара Европа,
коју је штовао Балзак и Гете,
крвава што јој је свака стопа,
од Светог Гроба до Лавалете,
Лила је Европа крв до Голготе,
Крст да одбрани од вандала
Данас без стида и срамоте
Вандалу српско Косово дала.
Европу Вишњи гледа и мери ,
Европа не види кад вандал руши
неће још дуго харати звери,
лажни поредак Бог ће да сруши.
ЏЕЛАТ И ЖРТВА
Богородици Љевишкој изгребано лице,
Око манастира трње расте,
Овде су сваки дан задушнице,
Никад се неће вратити ласте.
Девојка плава с букетом ружа,
Стазом којим се гуштери крећу,
Црном војнику дарове пружа,
Моли га да брату упали свећу.
Војник дарове чизмама гази,
Девојци пушком груди дира,
Док брат јој мртав лежи у бази.
Силов`о је „чувар“ манастира.
Ноћас је Шиптар разбио врата,
занемела нејач – молила мати,
У мрак је одвео оца и брата,
И запретио да ће да се врати.
Од тада страх чека свануће,
Две црне прице крај пећи седе,
Јауци страшни из Жуте куће,
Са фотографија које бледе.
Кроз визир војник злочине гледа,
С убицом дели чоколаду,
Клетвом га стреља старица седа,
Чека га Архангел у винограду.
Архангел подиже мач сјани свој,
У другој руци теразије,
Пред Архангелом Херувима строј,
Питају војника што злочин крије?
Како је могао да гледа и пуши,
Док Арнаути пале цркве,
Док умоболник свети Крст руши
За војника су злочинци жртве?
Миодраг Томић Стублински
ТИРАНКА ЈЕ ОПЕТ ЈЕВРОПА
(Ђури Јакшићу)
Из Српске Црње светлост мека,
Обасја портрет великана,
Ево га с шеширом из далека,
За њим поново хорови врана.
Међ пожутелим лишћем живота,
Кости предака у риме веже,
Свако је брдо српска голгота,
На Отаџбину бесни пси реже.
Тиранка је опет Јевропа,
Златне путире туђину даде,
На светој земљи гроб нам копа,
На кућном прагу Југовић паде.
Јакшићу Ђуро песме си низ`о
Да унуцима спремиш бусију,
До Косова си срцем стиз`о
Чарнојевић поново моли Русију.
Крчми Јевропа цркве и гробље,
Рањено срце народа твог,
На својој земљи Срби су робље,
Сила притисла а гледа Бог!
Шиптар је ступио поганом ногом,
На свету српску костурницу,
Срби су остали сами са Богом,
Јевропа би да им уништи клицу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се