У 21. веку, на територији једне мале, поносне државе Србије спроведено је ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ, наочиглед целог света, који је те слике гледао уживо, мирно седећи. А на мој народ, на сваког Србина, бачена је љага да је ратни злочинац. Немилосрдно медијско линчовање над свим оним што је представља нашу културу и богату историју.

Срби су криви за све што им се десило од деведесетих до дана данашњег. Криви смо за распад Југославије, за бројне злочине на ратиштима у Хрватској, Босни и Херцеговини, криви за бомбардовање 1999. год, криви за „Олују“, криви смо и за етничко чишћење на Косову и Метохији.

Свима за све криви!

Сва су се копља сломила преко наших леђа. Сви светски и белосветски моћници опрали су руке у нашим водама живота, остављајући нам блато и глиб, да се копрцамо како знамо и умемо. И опет је мој народ спреман да опрости. Велика душа балканска у грудима Србина и вера православна тера га да опрости, подигне главу и гура напред. Али да се заборавимо?! Е, то не смемо!

Коме и чему су падале толике српске главе? Зар ти невини животи нису заслужили да се спомињу, не на дан страдања већ сваки дан у години, док се глас не прочује до оних који су те животе одузели? Зар толике жртве нису заслужиле да се бар њиховим џелатима име обелодани?! Или смо само ми Срби савременом светском политиком предодређени да се наша имена потежу од Европе до Америке, да се одводе у Хаг, где и не доживе пресуду?!

Питам, са пуним правом, докле ћемо гледамо како нам затиру трагове историје, уништавају колевке вере, јер су нас пре тога довели у стање да размишљамо само о голом преживљавању? У име кога, у име чега и колико дуго треба Србин да се стиди што је Србин, да се стиди неправде, чија је жртва?

Људски живот је непроцењив. Сви невино страдали не смеју бити заборављени, јер живеће док их спомињемо и док их се сећамо. Мирно ће да почивају када се они који су их убили доведу пред лице правде!

Питам, са пуним правом, као мајка, ко ће и када повратити уништене цркве?

Зар ја не могу сасвим мирно и спокојно, да узмем моју децу за руке, одем на Косово и заједно са њима, помолим се Богу за здравље, мир и благостање свих добронамерних људи на планети, а да се не питам да ли ћемо извући живу главу?! Зар моја деца немају право да виде колевке православља, Пећку патријаршију и остале манастире, из 13-тог, 14-тог, 15-тог века?!

Пустите нас да живимо, како знамо, умемо и морамо.

Нисмо имали кад ни да се освестимо од свега што сте нам урадили, покопавајући лешеве које су ваши „специјалци“, „маринци“ и „мирнодопске трупе“ оставиле за собом, ваше ракете што су нас засипале осиромашеним уранијумом, да нас затру. Нисмо имали времена, градећи поново из рушевина оно што је ваша демократија оставила за собом. Нисмо имали времена, преживљавајући у осиромашеној и обогаљеној земљи, коју остави иза себе „Милосрдни анђео“.

Љута и бесна ја – мајка, супруга, књижевница, хронично болесна од „синдрома патриотизма и родољубља“, милосрдно вас молим да нам више не показујете како се гради демократија, да се не мешате у нашу политику. Кад су наши преци јели кашикама, ви нисте ни постојали; док су наши преци остављали задужбине иза себе, ви сте живели у пећинама, као дивљаци. У заостатку сте за нама, иако нисам историчар, неких 7 векова. Еј, 700 година најмање! Па код нас се старији поштује, од старијих се учи! А ви дошли да нас учите како да имамо државу? Кад смо ми имали државу, ви сте имали племенске заједнице! Убијањем, бомбардовањем? Држите се ви вашег континента, синдрома, вируса, хакера, ријалитија, развода бракова, дроге, насиља, тероризма – све је то ваша демократија!

Зато, драга светска и белосветска господо, немојте ми причати о демократији, уставним слободама, европској унији и којекавим будалаштинама! Само ви лепо склоните своје прљаве руке са наших светиња, са наше територије и оставите моју Србију на миру. Јер ми на ваше територије можемо да дођемо само као радна снага, (и то не сви) не смемо ни да писнемо, да прихватимо све ваше – и језик и културу и норме понашања, а сва права и слободе су нам ограничене!

Можемо ми и без вас да идемо напред! Немојте да се мешате, да нам показујете ваше „милосрђе“, да саветујете и помажете ниједан народ који живи на овој територији. Ми смо јако лепо живели док се ви нисте сетили да смо погодно тло да истресете свој војни арсенал, ојачате своју економију и спроведете политику „завади, па владај“. Доста је било! А за цело то време ваше државе су ишле напред и остајале недодирљиве.

Сада, после толико година, остало вам је још да узмете сва природна богатства која имамо и да нас Србе сместите под једну шљиву, жигосане као „дивље хорде, нецивилизован и прост“ народ. И стаћемо под ту исту шљиву, јер сте нас отровали, озрачили, а канцер узима свој данак не питајући за године, пол и старост.

Питам, са пуним правом, ко ће и када да призна да је над Србима спроведено етничко чишћење? Спроведено је тамничење, суђење и погубљење, без права на одбрану! Само од последица бомбардовања 1999. год до 2015. год број оболелих од рака је многоструко увећан – преко 350 000 људи се борило и бори против ове опаке болести. Превише њих је отишло, прерано. Зар то није геноцид?!

Макните се од нас, док још имамо снаге и памети да сачувамо ово што нам је још остало за нашу децу. Пустите нас да се крстимо са три прста, као наши храбри прадедови који су газили преко Албаније, да славимо славе уз мирис тамјана и сачувамо ово светиња око нас и у нама!

Пустите нас да живимо са нашим сународницима у слози, јер ми то јако лепо знамо, хоћемо и умемо. А ви своју демократију спроводите у својим метрополама, државама. Ми нећемо посегнути за вашим, јер наша вера каже, десета Божија заповест: „Не пожели ништа што је туђе“

Пустите нас да се одморимо од ваших канџи и „добрих намера“, од којих изгинуше толике српске главе. Ми, који смо преживели све голготе које сте нам даровали, имамо и памети и срца и љубави довољно за све.

За почетак да се сетимо свих страдалих, бар на данашњи дан и кажемо: Слава им…