ЕУ и западни свет, се сво време око избеглица баве формом, никако да ухвате `бика за рогове`, рекло би се. А и како би када су сами набилдовали тог бика. Воде се испразне полемике и дебате, социолози, зелени, културолози, хуманитарци,…, само улудо троше енергију народа. Нико од њих да уђе у узрок и да прихвати одговорност! У нашем народу је израз за ту врсту делатности-замајавање.

***

Пише: Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

Тако се нпр. на западу не поставља питање узрока, како је дошло до криза у тим државама и »како да вам помогнемо да решите ваше проблеме«, него, »како сте уопште дошли овде«?

Лицемерје западног света се између осталог огледа и у томе, да неће да се занима за узроке (корене) садашњих миграција, где се заправо политикантски игра са избеглицама и малим државама и народима, којима намеће проблем без проблема. Империјалне и пљачкашке амбиције великих држава и народа, у савременом свету попримају друге димензије и значај: одаберу се погодне државе и народи за дестабилизацију, направи се криза (управљање кризама) и онда се управља кризом. Притом се проблем кризе расподели(натовари малим народима и државама) на мале народе и државе, који заправо са стварањем тих криза немају ништа. Као у неком експерименту, где се тестирају нестабилне и ровите државе, њихова унутрашња снага и стабилност. Свака таква држава је потенцијална жртва у датом моменту, по систему »или ћеш нам се придружити у сервилности или ћемо те дестабилизовати«.

Моћни и империјални играчи, играју на све те карте дестабилизовања и стварања нејединства, драматуршко изоштравање разлика и њихово потенцирање, заједно са економским подчињавањем. На руку им иду корумпирани и криминализовани политичари и њихове слабости. Такви политичари постају идеалне мете уцена и манипулација.
Чињеница је да су Француска, Италија, Енглеска и САД уништиле, разориле и опљачкале државе северне Африке, Ирака, Сирије,… И ту није крај, циљане државе су Иран, Русија, Кина. Да ли би имало смисла наводити наш пример?

За нас је од значаја наметање терета решења избегличке кризе слабим и потенцијалним жртвама. У овом случају, Грчка, Македонија и Србија. Другима се толеришу и бодљикаве жице, репресија, буквални транзит, а нама обавезни смештај, збрињавање, социјализација и интеграција.

Управљање кризама и пренос терета на Грчку, Македонију и Србију. Зашто?

Јер смо на путу и саставни део источног питања. Зашто избеглице не иду код своје богате браће: Иран, Сауди Арабија, УАЕ, Абу Даби? Зашто заобилазе Бугарску, Албанију, Мађарску, Босну, Хрватску, Словенију? Зато, јер се том кризом управља. Турска зна где треба слати те мученике, који су истовремено, жртве и оружје.

За нас мале народе и државе, које смо потенцијалне жртве, је решење у јакој држави, јаким институцијама система, јединству, организацији, јасном ставу и приступу тој проблематици. Ту долази до изражаја изградња система и заштите друштва и државе. Са системом се изграђују и институције државе и друштва. Подстиче се свенародна кохезија, гради родољубље и породица као основна ћелија државе и друштва.
Све је то сада тешко оствариво у денационализованој Србији, где је родољубље стигматизовано. Где су појединци приватизовали полуге система и власт носе са њима самима.

ЕТНО-РАСИЗАМ КАО НАЧИН ЖИВОТА

Народи и државе тзв. западног света, који за себе сматрају да су демократска друштва, су у бити укорењени у дубоким етно-расистичким разликама. Последично, етно-расистичка сегрегација је резултат таквог стања у тим друштвима. Узмимо нпр. Француску. Постоје стереотипи о французима као толерантној и демократској нацији. Да ли је то тако? Историјске чињенице казују другачије: у самој Француској су асимиловане и угушене бројне нације и културе. Западни свет, који свима другима брутално намеће демократију, у својим земљама то има само на папиру, реално није тако, чак супротно. Али, по оном држ`те лопова, све пролази.

Наметање периферних културних образаца циљаној (одабраној) држави и народу, као доминанту

Урушавање система вредности постојања целог народа и државе и примитивизација истог кроз подстицање примитивног анимализма и нагонског понашања, чиме је управљање таквим процесима у друштву олакшано и своди се на једну добру или лошу игрицу на компјутеру.

Узмите нпр. министра културе Србије Тасовца, ријалити програме, уништење озбиљних издавачких кућа, урушавање културних, образовних и академских институција и присиљавање на њихову проституцију, гашење научних институција.

Спецификум притиска на Србију и србство је демонизација нашег народа, државе и државности. Србија се дефинише, као држава грађана, где је нпр. амбасадор Србије у Словенији отворено говорио да он није србин него грађанин Србије и еуропејац-постидно негирао своје србско порекло, није једини. Релативизација србства у име мултикултурализма а притом су саме градиле институцију националног републиканизма, односно републиканског држављанства, пример Француске, САД,…(институција националног држављанства). Саме пароле и слогани, чисти агит-проп, где званично обзнањену политику, законе и правила нико не поштује нити се придржава званично прокламованих начела. Јер, стварну интеграцију у социолошком смислу, код ниједне од тих држава(које намећу правила свим осталим) не налазимо. Етно-расизам, шовинизам, фашизам, све у рукавицама и са смајлијем, то је одлика стања у друштву тих апостола слободарства и демо(но)кратије. Кроз интеграцију се све у бити своди на асимилиацију.

Сада се сва та тзв. демократска друштва изговарају на тероризам (који су у суштини сами створили), и у то име су спремни уништити целе културе, нације и државе. Тероризам постаје само изговор, јер када се налепи некоме етикета лошег момка, аутоматски га дисквалификујемо и стигматизујемо. Где је тобожње тражење узрока тероризма, заправо тражење »изговора«. Тако да сада имамо ситуацију, где вајни демократски политичари дају допринос стварању проблема а не решења у друштву.

Са амбасадором Немачке Акселом Дитманом, о актуелној ситуацији у вези са мигрантима 2015.
(Фото: Танјуг/Раде Прелић)

Чефурска политика

Исто тако је чињеница, да су Срби у свим бившим Југословенским републикама, етно-расистички сегрегирани и проказани. Пропагандно, захваљујући пре свега англосаксонском и германскоом елементу, изграђен је стереотип о србима као лошим момцима. Таквом стереотипу је умногоме помогла званична кроато-комунистичка владавина и доминантна мантра (“mainstream“) тог система, који је црпео идеју свог опстанка на анти-србству. Генератори таквог односа према србима су Хрватска и Словенија.

Хрватска је нуклеус фашистоидне политике и фашизма не само на просторима бивше Југославије него и на Балкану. Занимљиво је да Хрватска није сносила последице свог активног учешћа и злочина које је починила током 1. светског рата, а да не говоримо о 2. светском рату. Хрватска је као једина држава у Хитлеровој коалицији имала логор за децу. Значи, 100 година изразитог фашизма није санкционисано. То јој очигледно даје ветар у леђима, те сада, малтене империјално наступа.

У Словенији, као изразито расистичкој држави, су сви `јужњаци` чефури, погрдан назив за све припаднике других народа бивше СФРЈ који живе тамо и њихове потомке. Срби немају ни једног представника у парламенту, иако су најбројнија нација после словенаца, нити статус националне мањине. Италијанска и мађарска заједница имају статус националне мањине, иако заједно броје дупло мање од србске заједнице. За оне који не знају, песма Србе на врбе је настала у Словенији и спевао је њихов чувени песник и потоњи бан дравске бановине, Марко Натлачен, уочи напада Аустрије на Србију. Иначе, наши политичари уживају у одличним међудржавним и трговачким односима између две државе.

Извор: ОСЛОБОЂЕЊЕ

—————

4.6.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић