Љубиша Марковић

Ако бивши министар иностраних дела Југославије и дугогодишњи дипломата, Живадин Јовановић каже, да је комадање Србије услов уласка у ЕУ.-И ако даље, таксативно наводи које ће све захтеве испостављати суседне земље: Бугарска, Румунија, Мађарска, Хрватска, као и Немачка и Аустрија, а наши политичари сви углас, ЕУ нема алтернативе, онда `адио` са србским суверенитетом и државним интегритетом. Све те државе ће подстицати и подржавати сепаратистичке тежње и најмање месне заједнице, притискати нас и са `приближавањем` ЕУ условљавати, да од Србије неће остати ништа. Аферим коџа-Александре и остала евроатлантска братијо Србије!

С времена на време (а све чешће), затиња понека сигнална лампица у успаваној србској стварности, да нас упозори на потонуће нашег брода и куће, на немирној пучини светске политике. Опет актуелно и већ преко две деценије отворено источно питање, као да се није никад ни затварало.

Како се распадом СССР-а и СФРЈ источно питање опет отворило у свој својој комплексности, за нас Србе је од виталног значаја резултат будућих решења. За разлику од 19. и почетка 20. века, сада смо ми много слабији а други много јачи тако да `школа` решавања источног питања, нама Србима треба да буде у велики наук. Привредна пенетрација европе и региона од стране немаца  је и тада била велика, а сада преко ЕУ још већа. Интереси Аустрије и Мађарске се нимало нису променили, чак су добили, како на темпу тако и у материјалу. Румунски, Бугарски, Грчки и Турски су слични као и тада. Појавили су се и нови-стари играчи, Албанци и Хрвати, и једни и други наши изразити непријатељи. Као и тада, за Русију је питање мореуза од виталног значаја.

Ако узмемо да је 1. и 2. србски устанак имао димензију револуције, пре свега у решавању питања источне кризе. У тој револуцији је поштовано народно и демократско начело, које се је у основи сукобљавало са начелом империјализма и легитимности, као правног оквира у служби самог империјализма. Тадашње империјалне амбиције Аустрије, Турске и Русије у првом реду а Француске, Енглеске и Пруске из другог плана, на овим просторима се мало разликују од садашњих нео-империјалних амбиција, пре свега Турске и германа (ЕУ је само сјајна и бљештава фасада) у првом плану а и осталих старих-нових играча. И ми смо опет као и тада, између чекића и наковања, и то само због тога што за времена нисмо решили наше национално питање. Да иронија буде већа, опет имамо Кримску кризу, изолацију Русије и питање нашег егзистенцијалног опстанка. За разлику од тадашњег доба, где су неписмени Ђорђе, Милош и остале главешине имали визију и посвећеност, садашње наше вође поклањају и оно мало суверености што још поседујемо. Елите? Где? Како?  Зашто? Проблем?

Занимљиво је да због империјалних амбиција и себичних интереса великих сила у решавању источног питања, најпре Санстефанским споразумом потом и Берлинским конгресом – оба 1878, Турска и даље постоји као велика сила, не само на балкану и блиском истоку него и у Европи. Нас, итекако тангира њена политика, посебно због муслиманско-арбанашког елемента. Њене активности и нео-османске амбиције, додатно подгревају већ узаврели балкански котао.

За нас Србе, је од не малог значаја и став Русије, да су интереси Бугарске испред интереса Србије на Балкану. Посебно имајући у виду да су нам једини савезник у свој тој игри, која и даље траје. Наравно, руски интереси су испред свих. Бугари су те 1878 добили много, и превише, с обзиром на никакве жртве у стварању своје самосталности (спрам србске ослободилачке борбе), јер су их од турака ослободили Руси. Интересантан детаљ је да смо тада војно, економски и политички били много јачи од бугара, за разлику од сада. Колико је Србија имала војника пре 100 и 200 година а колико сада? Колико војника има Албанија, Бугарска, Хрватска, а колико ми? Упоредна анализа опремљености, снаге и бројности Бугарске и Србске армије много тога казује. Нпр. Бугарска има фамозне системе С-300, и сва је опремљена руском борбеном техником, о којој ми можемо само да сањамо, како каже. А Бугарска је истовремено и у НАТО. За шта ли нас овако неопремљене спремају ови наши велеиздајници, питам се?

Пре нешто више од 200 година је дошло до сукоба Карађорђа и Младена Миловановића са осталим старешинама, П. Добрњцем, Миленком Стојковићем и Миланом Обреновићем. Тај сукоб је толико војно и политички ослабио Србију, да је касније резултирао катастрофом. Да ли је сада другачије у србском националном корпусу? Да поновим чувене речи из прошлости, упамет се Срби!

Сви актуелни играчи нове-старе источне кризе, на разне начине постављају питање суверености србске државе, на скоро свим подручјима!

Суверенитет се као по неком правилу изнутра урушава. Одговорност је велика, како елита које воде државу и народ, тако и самог народа, који често олако предаје кључеве своје слободе. Злоупотреба полуга власти од стране појединаца је почела Слободаном Милошевићем, који је селећи власт са собом,  злоупотребио закон и устав, да ли то био председник заједничке државе, Србије, партије. Његови кло(в)нови су само наставили са таквом праксом: Тадић, сада Вучић,…, тако држава постаје талац и прћија појединца. Посебан проблем је што су ти властољубиви појединци против свог народа и државе, што су заступници и реализатори страних интереса. Некада би их веле-издајницима звали и тако са њима поступали (то и сада раде озбиљне државе). Сетимо се да је Апис стрељан своједобно(небитно да ли је био у праву или не), јер је злоупотребио положај. Али, тада смо имали државу.

Актуелни политички систем (са њим и изборни), ствара кло(в)нове и не дозвољава слободарски замах, нове идеје и људе. Фрустрација и незадовољство грађана је велико, због немоћи да се нешто промени. Дефиниција деснице и левице је у суштини празна-разлике нема, чак ни по питању социјалне правде.

Сами доносимо одлуку о добровољном робовању, где губитка своје слободе често нисмо ни свесни. На почетку људи желе робовање и добровољно ступају у ропство. Чак мисле да је то смисао и суштина њиховог живота, настанка и постанка. Развијају процес до једног рафинираног и суптилног облика форме ропства, где се заправо ропство не види или тешко види. Тек када изгубимо привид слободе почињемо да се будимо и реагујемо!? Али тада је већ касно, јер се боримо против привида, бавимо се формом а не суштином. Свесност је тај болни израз(у нама) спознаје нашег стања.

Када узмемо у обзир, да је ЕУ за све европске а и не-европске државе, реалност на коју се мора рачунати. Где се ми, као мала европска држава и народ  морамо реално суочити по разним питањима и на разне начине(за нас витална питања), али са јасно дефинисаним националним интересима и црвене линије испод које се не иде. Историја казује да је Краљ Милан Обреновић у писму русима казао, да је Србија спремна и оружјем бранити Ниш, па макар нас и сама Русија напала(Санстефански споразум). Када постоји национални програм и јасно дефинисани национални циљеви и интереси, онда  се може успешније поставити чак и лавирати. На жалост, ми смо сада у акутној фази уцењивања и условљавања, да је за нас можда боље одбацити садашње преговоре и споразуме и на ново отворити целу причу, преговоре итд, а не као сада, грлом у јагоде. Наравно пре почетка икаквих преговора и разговора, јасно дефинисати национални интерес србског народа и србских држава. ЕУ фасаду ће све заинтересоване стране у источној кризи, само институционално искористити  у реализацији својих интереса. Најпре аустро-немаца, па онда свих осталих: хрвата, мађара, румуна, бугара.

Где престаје суверенитет народне државе, односно где су границе суверенитета србске државе је питање, које ће нас за живота прогањати.

Буђење и развијање националне енергије је од пресудног значаја за одржање и опстанак србског народа на Балкану. Као некада у великој источној кризи, тако и сада. С том разликом да смо тада били национално пробуђени, па је требало само развијати ту националну енергију.-А сада се тек морамо будити! Као некада Настић у корист Аустро-угара, тако и сада евроатлански шпијуни, опет у корист германа. Сви противни нашим националним интересима. Пре само 100 и мало више година су германи имали разрађен план разбијања и гашења србске државе, да ли је сада другачије?

Дефинисање србских националних циљева и стварање србског националног програма је од суштинске важности за опстанак србског народа на Балкану.

Аутор: Љубиша Марковић, председник СНП Корак Србије
Извор: ОСЛОБОЂЕЊЕ

——————–

3.5.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић