Саша Мићковић

*Страдалим војницима на Кошарама*

ДУХОВИ СА КОШАРА

Језовит небни усуд пада над Кошарама,
И провалија рата одшкрину шкрипом врата,
Дан је од тада гротло, а ноћ сабласна драма,
У којој чељуст смрти војничка чела хвата!…

Шуме, путељке, брда, мирис барута проже,
Птице су одвећ крхке пресвиснуле од страха,
Милану хитри гелер зари се подно коже,
А живот очас поста прегршт патње и праха!

Зоран је десну руку придржавао левом,
Из откинуте шаке крв је бризгала млазом.
Полумртав се штити задњим рафалним севом,
Вукући троме ноге непрегазивом стазом!

И би тишина, смирај… Само аветске сене,
Лебделе су у бесу ждерући мртва тела.
На стотине војника усред крваве пене,
Која им је стомаке нагризала и јела!

И потом јато душа занебљених војника,
Узлете лакокрило над црним Кошарама,
Понегде чу се јека, плотун и ехо крика,
А под душама оста тек непрегледна јама!

Данас, прођеш ли кришом крај карауле пусте,
Чућеш посебно ноћу кад свет спокојно спава:
„Мртву стражу држимо“! – Ледна уста изусте,
А душе прошапућу: „Младост прекрила трава“!

Саша Мићковић

———–

3.6.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић