Овај текст објављујем са закашњењем јер у време када је изашао нисам имао рачунар а блог ми је био оборен.

*

Како пролазе дисиденти у Србији?

Ја сам Андреј Фајгељ и усудио сам се да мислим својом главом.

Због тога сам прогресивно избациван из јавности. Из организација које сам оснивао, са пројеката које сам водио, из новина у којима сам објављивао најчитаније чланке а сада не смеју да ме објављују.

На крају ми је остало последње уточиште слободе, оно што би свако од нас требало да има, мој дом и мој простор на интернету.

Кад сам имао шта да кажем, своје мишљење сам изразио у свом дому, својим речима, снимио на свом рачунару и објавио на свом блогу и својим друштвеним мрежама. Свој на своме. Никоме нисам куцао на врата. Али мени јесу покуцали на врата.

У наш дом упале су специјалне полицијске снаге, одузеле моје рачунаре, одвеле ме пред мојом децом и стрпале ме у затвор.

Вучић је лагао: „Ни у једној земљи не би био пуштен. Ни у једној земљи на свету. Ни у једној земљи на свету. Дакле од Аргентине до Канаде, од Аустралије до Русије и скандинавских земаља, нигде никада не би био пуштен.“

Писао сам амбасадама поменутих земаља, и другима, питајући да ли је истина да бих у њиховим земљама због критике Вучића и НАТО на Фејсбуку био ухапшен и никада не бих био пуштен. Нисам добио одговор.

Либерали су толики фолиранти. Нама овде тиранин може главе да сече. Док су њихови интереси заштићени, они ће бити задовољни. Вредности, демократија, људска права, слободе, с тим се они само исмевају.

Мени није смешно. И даље ми као државном непријатељу прети пет година затвора. Још увек ми не враћају рачунаре.

Покушао сам да се снађем. Купио сам на кредит неки лошији рачунар. Међутим и он се, под мистериозним околностима, покватио. Такође, мистериозно ми је оборен и блог. Мени је рачунар и средство за рад. Тако да ми је поред националног рада угрожен и професионални рад и постоји опасност да останем без посла.

Ако останем без посла, остаћу и без овог дома, и са четворо деце ћу завршити на улици.

Ето тако пролазе дисиденти у Србији. Врата затворена, руке везане, уста запушена, судбина запечаћена.

Да ја говорим само против Вучића, не бих имао проблема. Постоје многи опозиционари који имају и финансије и пролаз у медије и сваку другу подршку. Мој проблем је што говорим против либерално-прогресивне догме која стоји и иза Вучића и иза НАТО и иза глобализма.

Они имају сву подршку и они раде за оног ко их плаћа, а коме да се обратимо ми који пристајемо да радимо само за свој народ? Ко је народ?

Народ си ти. И ја само теби могу да се обратим.

У поквареном рачунару је остао нацрт књиге чији наслов је „После Вучића“. У тој књизи објашњавам како је могуће сменити не само Вучића већ и либерално-прогресивну догму која стоји иза њега. Уколико се то не уради, после Вучића долази Вучић.

Ако желиш да књига буде објављена, можеш бити приложник или претплатник. Уплатом одређених средстава на динарски рачун из Србије или онјлајн плаћањем на платформи Индигого.

Знам да немате новца као ни ми. Знам да се и друге породице налазе пред опасношћу да заврше на улици. Знам да су и бољи људи и горе пролазили радећи за народ. Знам да постоје и прече потребе.

Али исто тако знам да народ може бити слободан само ако се за слободу бори. Наш српски народ је и у најцрњим данима турског ропства имао хајдуке који су били кадри стићи, утећи, и на страшном месту постојати. Који су били спремни да се боре за слободу против империје. Али ни хајдуци нису могли без јатака.

Ја хоћу и могу да се борим. Могу да објавим књигу пре избора и утичем да се ствари промене. Али без подршке руке су ми везане. Овај пут се не питам ја. Ви ћете одлучили да ли је ово моја последња објава или сам тек почео.

Помоћи ћете ми ако проширите ову вест. Помоћи ћете ми ако уплатите један динар.

Јер сваки динар од свог народа вреди више од милиона од странаца.

Епилог

Скупио сам сав новац, купио исти рачунар какав ми је полиција одузела, написао и објавио књигу ”После Вучића”. Можете је купити или преузети бесплатно овде. Хвала свима од срца, јер сте потврдили да вреди веровати. Бог вас благословио.

———–

25. 5. 2016. Блог Андреја Фајгеља, за ФБР приредила Биљана Диковић